Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe protiv meritorne odluke odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. D . iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. D . i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku, koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 73815/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D . iz Ivanjice izjavio je , 3. juna 2013. godine, preko punomoćnika G . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6990/12 od 26. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu , prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 73815/10.

U ustavnoj žalbi je, pored detaljnog opisa činjenica koje su prethodile parničnom postupku i izražavanja nezadovoljstva načinom na koji je okončana parnica, navedeno: da podnosiocu nije priznato pravo na naknadu štete u vidu izmakle koristi iako je u svom nalazu veštak naveo da je usled ranjavanja bio sprečen da završi višu školu, što bi omogućilo i veću zaradu; da je apelacioni sud propustio da uzme u obzir dokaze izvedene u toku postupka, zbog čega smatra da mu je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava; da je jednostavan parnični postupak, čija se dužina osporava, trajao punih osam godina zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, posebno imajući u vidu da nijedno pravno pitanje nije bilo toliko složeno da bi moglo opravdati dugo trajanje postupka. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu štete i advokatske troškove za zastupanje pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu u predmetu P. 73815/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 14. marta 2005. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu sa zahtevom da sud obaveže tuženu Državnu zajednicu Srbiju i Crnu Goru – Ministarstvo odbrane da tužiocu isplati određene novčane iznose na ime naknade štete po osnovu izmakle dobiti zbog izgubljene zarade zbog povređivanja u ratnim dejstvima.

Tužena je 22. aprila 2005. godine odgovorila na tužbu, osporavajući i osnov i visinu tužbenog zahteva, a prvo ročište za glavnu raspravu održano je 14. oktobra 2005. godine.

Na sledećem ročištu za glavnu raspravu održanom 17. januara 2006. godine izveden je dokaz saslušanjem tužioca kao stranke i određeno izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem, radi utvrđivanja visine izgubljene zarade tužioca. Naredno ročište za glavnu raspravu zakazano za 14. april 2006. godine nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“. Nakon što je sud odredio drugog veštaka, nalaz je dostavljen sudu 16. oktobra 2006. godine. Do kraja 2006. godine jedno ročište za glavnu raspravu je održano, dok ročište zakazano za 18. decembar 2006. godine nije održano na zahtev punomoćnika tužioca.

U toku 2007. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 22. oktobar nije održano, jer tužilac nije uplatio predujam za troškove veštačenja.

Nakon uplate predujma, veštak je 30. januara 2008. godine dostavio nalaz i mišljenje sudu, dok ročište za glavnu raspravu zakazano za 4. februar nije održano radi potrebe stranaka da se upoznaju sa sadržinom navedenog nalaza i mišljenja. Tužilac je 7. marta 2008. godine „precizirao“ tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka. Nakon dva održana ročišta, Opštinski sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 2245/05 od 16. jula 2008. godine, kojom je u celini usvojio tužbeni zahtev.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) doneo je rešenje Gž. 3936/10 od 1. aprila 2010. godine kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda P. 2245/05 od 16. jula 2008. godine i predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Osnovnim sudom, prvo ročište za glavnu raspravu je održano 21. decembra 2010. godine, na kome je određen o izvođenj e dokaza medicinskim i ekonomskim veštačenjem.

Veštak je medicinski nalaz i mišljenje dostavio sudu 2. marta 2011. godine, dok je veštak ekonomske struke svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 2. decembra 2011. godine. Tužilac je 13. decembra 2011. godine „precizirao“ tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka ekonomske struke. Do kraja 2011. godine održano je još jedno ročište za glavnu raspravu.

Osnovni sud je 20. aprila 2012. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 73815/10, kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužen u da tužioc u na ime naknade štete isplati iznos od 497.294,61 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U stavu drugom izreke obavezan a je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Tužena je 9. jula 2012. godine izjavila žalbu protiv prvostepene presude, a Apelacioni sud je zakazao raspravu i nakon tri održana ročišta doneo osporenu presudu Gž. 6990/12 od 26. marta 2013. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od 186.828,99 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je preko tog iznosa , a do traženih 497.294,61 dinara , tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Preinačena je i odluka o troškovima parničnog postupka.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 14. marta 2005. podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je okončan 26. marta 2013. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao osam godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora, nije bio toliko složen da bi opravdao osmogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu štete po osnovu izmakle koristi, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik svojim ponašanjem nisu značajnije doprine li odugovlačenju postupka. Naime, dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana krivicom tužioca, odnosno njegovog punomoćnika.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o istaknutom tužbenom zahtevu, odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da je od dana kada je doneto rešenje o izvođenju dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem (21. decembar 2010. godine), pa do dostavljanja nalaza i mišljenja sudu proteklo skoro godinu dana. Iako za ponašanje veštaka nije direktno odgovoran sud, Ustavni sud ukazuje da na postupajućem sudu leži posebna odgovornost da osigura da svi učesnici u postupku učine sve što mogu kako bi se izbeglo bilo kakvo odugovlačenje postupka. Dakle, sudovi imaju dužnost da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 73815/10.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6990/12 od 26. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, s aglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, uvidom u osporenu presud u, utvrdio da ona sadrž i detaljn o obrazloženj e u ko me je, pored ostalog, istaknuto da tužilac nema pravo na izgubljenu zaradu u vidu moguće neto razlike za rad na poslovima više stručne spreme u delatnosti „Hoteli i restorani“, jer nije dokazao da bi prema redovnom toku, upisao Višu ugostiteljsku školu i završio je sa uspehom. Ovakvo obrazloženj e osporen e presud e je zasnovano na jasnom i argumentovanom tumačenju i primeni merodavnog prava, pa je Ustavni sud, polazeći od navedenog, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Što se tiče navodne povred e prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine označenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Kako podnosilac ustavne žalbe navedenu povredu obrazlaže određenim propustima drugostepenog suda, Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada je utvrdio da je podnosiocu bilo obezbeđeno pravično suđenje, to se takvi navodi ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, te je stoga Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6990/12 od 26. marta 2013. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti