Odluka o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu privrednog društva zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku poreske kontrole. Ocenjeno je da ukupno trajanje postupka od pet godina, s obzirom na složenost, nije bilo nerazumno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-437/2015
28.09.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva "M." d.o.o. B , iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva "M." d.o.o. B. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike S rbije u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija - Poreska uprava - Regionalno odeljenje za kontrolu Beograd - Filijala Stari grad u predmetu broj 4 7-00671/2009-0099-051, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo "M." d.o.o. B, iz Beograda , je 16. januara 2015. godine, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 1382/14 od 19. novembra 2014. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 19, 32, 36, 58, 82. i 84. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji je vođen Ministarstvom finansija - Poreska uprava - Regionalno odeljenje za kontrolu Beograd - Filijala Stari grad u predmetu broj 4 7-00671/2009-0099-051. Podnosilac se pozvao i na povredu prava zajemčenih čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok osporenog upravnog i upravnosudskog postupka, te je, između ostalog, navedeno: da je predmetni postupak trajao pet godina, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da presuda Upravnog suda nije obrazložena; da su upravni organi i Upravni sud proizvoljno tumačili pozitivno pravne propise.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Poreski inspektori nadležne poreske uprave su kod podnosioca ustavne žalbe izvršili kontrolu obračunavanja i plaćanja poreza za period od 2006 - 2009. godine, o čemu je sačinjen zapisnik broj 47-00671/2009-0099-001 od 18. novembra 2010. godine.

Rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalno odeljenje za kontrolu Beograd - Filijala Stari grad broj 47-00671/2009-0099-010 od 30. decembra 2010. godine podnosiocu su, nakon izvršene terenske kontrole, naložene poreske obaveze bliže navedene u tom rešenju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je rešenjem drugostepenog organa broj 4700-60/2011-20 od 22. maja 2012. godine odbijena kao neosnovana.

Presudom Upravnog suda U. 8132/12 od 21. februara 2013. godine poništen je navedeni konačni upravni akt i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da je u sprovedenom upravnom postupku povređeno načelo saslušanja stranke.

Rešavajući u izvršenju presude suda, drugostepeni organ je rešenjem broj 7311-605/2012-20 od 26. marta 2013. godine poništio prvostepeno rešenje od 30. decembra 2010. godine i predmet vratio prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalno odeljenje za kontrolu Beograd - Filijala Stari grad broj 4 7-00671/2009-0099-051 od 27. septembra 2013. godine podnosiocu su u ponovnom postupku terenske kontrole obračunavanja i plaćanja poreza na dodatu vrednost, poreza na ostale prihode i na dobit preduzeća utvrđene poreske obaveze u visini i na način bliže određen u ovom rešenju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava - Sektor za poreskopravne poslove i koordinaciju - Regionalno odeljenje za drugostepeni postupak Beograd broj 47-00671/2009-0099-053 od 16. decembra 2013. godine .

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 1382/14 od 19. novembra 2014. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da se u ponovnom postupku kontrole došlo do novih saznanja vezano za status fizičkih lica evidentiranih kao dobavljača u predmetu otkupa stoke, a sve to na osnovu pisanih izjava datih u prethodnom i u ponovnom postupku terenske kontrole; da su dobavljači kontrolisanog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe - poljoprivrednici već u januaru mesecu 20 08. godine ostvarili promet po osnovu prodaje žive stoke veći od 4.000.000,00 dinara, te je prvostepeni organ utvrdio da je podnosilac neosnovano koristio pravo na odbitak prethodnog poreza po osnovu evidentirane isplate PDV nadoknade navedenim fizičkim licima po osnovu otkupa žive stoke u kontrolisanom periodu od istih, jer se predmetni otkup stoke ne može smatrati otkupom od poljoprivrednika - obveznika poreza na katastarski prihod od poljoprivrede i šumarstva, već od preduzetnika, obveznika poreza na prihode od samostalne delatnosti; da je, saglasno prethodno navedenom, izvršena kontrola primene člana 38. Zakona o porezu na dodatu vrednost, od početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost (1. januara 2008. godine do dana kontrole), a sve to radi utvrđivanja da li predmetni otkup ima tretman otkupa od poljoprivrednika - obveznika poreza na katastarski prihod od poljoprivrede i šumarstva ili ne, pri čemu je poreskom obvezniku pravilno osporeno pravo na odbitak prethodnog poreza po osnovu isplaćene PDV nadoknade navedenim licima u kontrolisanom periodu; da je, imajući u vidu odredbu člana 38. Zakona o porezu na dodatu vrednost, kao i to da je podnosilac u kontrolisanom periodu evidentirao otkup žive stoke od navedenih fizičkih lica - poljoprivrednika, koji su po evidentiranim isplatama u januaru mesecu 2008. godine ostvarila (svaki pojedinačno) promet veći od 4.000.000,00 dinara, pravilno je nalaženje drugostepenog organa da iznos evidentiranog otkupa preko 4.000.000,00 dinara ima tretman otkupa od poljoprivrednika koji su, u smislu Zakona o porezu na dodatu vrednost, bili dužni da se evidentiraju za obveznike PDV, čime su izgubili status poljoprivrednika obveznika poreza na dohodak građana na prihode od poljoprivrede i šumarstva po osnovu katastarskog prihoda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija - Poreska uprava - Regionalno odeljenje za kontrolu Beograd - Filijala Stari grad u predmetu broj 47-00671/2009-0099-051 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut početkom 2011. godine, podnošenjem žalbe podnosioca protiv prvostepenog rešenja, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 1382/14 od 19. novembra 2014. godine. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je 9. septembra 2009. godine podnosiocu uručen nalog za terensku kontrolu. Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka i upravnog spora relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, odnosno sudova u povezanom upravnom sporu , broja donetih akata u tim postupcima, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje bilo donekle složeno, ali se nisu postavila složena pravna pitanja.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se predmetni postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući postupanje upravnih organa, odnosno nadležnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud ukazuje da je drugostepeni organ o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 30. decembra 2010. godine odlučio nakon više od godinu dana. Upravni sud je o tužbi podnosioca protiv konačnog upravnog akta od 22. maja 2012. godine odlučio u roku kraćem od godinu dana, presudom kojom se taj konačni upravni akt poništava. Drugostepeni organ je u izvršenju presude postupio u zakonom propisanom roku. Takođe, u ponovnom postupku, prvostepeni organ je novo rešenje doneo u roku kraćem od šest meseci. O žalbi protiv novog prvostepenog rešenja drugostepeni organ je odlučio u zakonom propisanom roku. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud osporenom presudom odlučio o tužbi podnosioca izjavljenoj 24. januara 2014. godine u roku od deset meseci. Iz navedenog proizlazi da , osim odlučivanja drugostepenog organa o žalbi protiv rešenja od 30. decembra 2010. godine u roku od godinu dana, u daljem toku osporenog postupka nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju upravnih organa, odnosno Upravnog suda, te da su, uglavnom, organi uprave odlučivali u zakonom propisanim rokovima, odnosno Upravni sud u rokovima koji se mogu smatrati razumnim za odlučivanje.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ponavlja da je o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 30. decembra 2010. godine odlučeno nakon više od godinu dana. Podnosilac usta vne žalbe, u konkretnoj situaciji, nije koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja uprave“ kako bi svojim ponašanjem pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja predmetnog postupka.

Imajući u vidu sve izneto, posebno činjenicu da je osporeni postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom i Upravnim sudom u periodu kraćem od četiri godine, a posmatrajući osporeni postupak kao jedinstvenu celinu, uzimajući u obzir da je postupak i od uručenja naloga za kontrolu trajao ukupno pet godina, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15) , ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavnu žalbu podneo i protiv presude Upravnog suda U. 1382/14 od 19. novembra 2014. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 19, 32, 36, 58, 82. i 84. Ustava.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, kao i ostalih načela i prava, u suštini, obrazlaže time da su upravni organi i Upravni sud proizvoljno tumačili pozitivno pravne propise. Pored toga, podnosilac smatra i da osporena presuda nije obrazložena. Pri tom, podnosilac u ustavnoj žalbi ponavlja sve navode koje je isticao kako u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, tako i u tužbi koju je podneo protiv konačnog upravnog akta. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

U pogledu navoda podnosioca da osporena presuda nije obrazložena, Ustavni sud ukazuje da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Upravni sud je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Upravni sud je odlučio o tužbi podnosioca na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak i da je drugostepeni organ uprave ocenio žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i obrazložene razloge.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti