Odluka Ustavnog suda o neodgovarajućoj naknadi za povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je dosuđena naknada od 10.000 dinara za povredu prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku neadekvatna. Sud je povećao iznos naknade nematerijalne štete na 800 evra, smatrajući da podnosilac nije izgubio status "žrtve".

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-437/2016
01.04.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Tatjana Đurkić, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. P . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održa noj 1. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. P . i utvrđuje da je rešenjima Privrednog apelacionog suda R4st. 196/15 od 3. juna 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 393/15 od 17. septembra 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10 eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Z. P . izjavljena zbog povrede prava na imovinu , iz člana 58. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 521/07 i stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. P . iz Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 18. januara 2016. godine, preko punomoćnika T. B. S, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci zbog povrede prava zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srb ije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 521/07 i stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da su osporena rešenja doneta na temelju pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, te pogrešne primene materijalnog prava. Ovo stoga što sudovi nisu imali u vidu da izvršni sud ni nakon više godina od donošenja rešenja o izvršenju nije okončao izvršni postupak koji je po zakonu hitan, shodno čemu on nije naplatio novčano potraživanje koje je imao prema svom poslodavcu na ime neisplaćenih zarada. Podnosilac takođe smatra da je upravo zbog neefikasnog rada suda trpeo štetu, zbog čega mu je trebalo dosuditi pravično zadovoljenje, što se može ostvariti ne samo okončanjem ovog postupka u što kraćem roku, nego i isplatom adekvatne naknade u vidu nematerijalne štete kao načina neutralizovanja frustracija koje je imao zbog nerešavanja spornog odnosa. Podnosilac ističe da su pogrešni stavovi sudova da će on kao stečajni poverilac da ostvari svoja potraživanja u stečajnom postupku. Ovo stoga što je stečajni postupak, postupak kolektivnog namirenja poverilaca, te da je bilo imovine iz koje bi se svi stečajni poverioci DP „I.“ mogli da namire, to bi do sada i bilo ostvareno.

Iako podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, iz navoda ustavne žalbe i zahteva o kome Ustavni sud treba da o dluči, proizlazi da podnosilac navedena rešenja osporava i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku koji je sastavni deo označenog člana 32. stav 1. Ustava.

Od Ustavnog suda traži da poništi osporena rešenja, naloži Osnovnom sudu u Leskovcu, kao i Privrednom sudu u Leskovcu da hitno okončaju predmetne postupke i namire njegovo novčano potraživanje, da utvrdi da mu je u predmetnom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu, da utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja priznatih u predme tnom stečajnom postupku, kao i naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300.00,00 dinara , kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je na osnovu pravnosnažne presude Trgovinskog suda u Leskovcu P. 172/99 od 9. oktobra 2000. godine, kojom je usvojen njegov tužbeni zahtev za isplatu potraživanja iz radnog odnosa, protiv izvršnog dužnika DP „I.“ L eskovac pokrenuo izvršni postupak pred Opštinskim sudom u Leskovcu, koji je doneo rešenje o izvršenju I. 521/07 od 14. maja 2007. godine.

Rešenjem Trgovinskog suda u Leskovcu od 14. oktobra 2009. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom DP „I.“ Leskovac. Podnosilac ustavne žalbe je prijavio svoja potraživanja, koja su samo delimično namirena u stečajnom postupku koji i dalje nije okončan i vodi se pred Privrednim sudom u Leskovcu pod broj em St. 23/10.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4st. 196/15 od 3. juna 2015. godine, u stavu prvom izreke , usv ojen je zahtev predlagača i utvrđ eno je da mu je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu pod brojem St. 23/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; u stavu drugom izreke naloženo je Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve mere kak o bi se stečajni postupak St. 23/10 okončao u najkraćem mogućem roku; u stavu trećem izreke delimično je usvojen zahtev predlagača pa mu je određena primerena naknada zbog povrede prava na suđe nje u razumnom roku u iznosu od 10.000,00 dinara, kao i naknada troškova postupka u iznosu od 6.390,00 dinara, koje će se isplatiti na teret budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova, u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za isplatu; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca u preostalom delu za određivanje primerene naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku preko iznosa određenog u stavu trećem izreke do traže nog iznosa; u stavu petom izreke odbačen je zahtev podnosioca za utvrđenje povrede prava na imovinu i za isplatu priznatih potraživanja , sa pripadajućim troškovima.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 393/15 od 17. septembra 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđ eno je prvostepeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4st. 196/15 od 3. juna 2015. godine u st . 4. i 5. izreke .

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, u delu koji se odnosi na određivanje primerene naknade, navedeno je: da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka kategorija koja zavisi od više činilaca koji se cene u svakom konkretnom slučaju, kao što su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u predmetu, ponašanje podnosioca zahteva kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava za podnosioca zahteva; da Vrhovni kasacioni sud smatra da naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku predstavlja vrstu satisfakcije za predlagača zbog dugog trajanja sudskog postupka te da nije svrha postupka koji se vodi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku; da je svrha ovog postupka da se postupak koji dugo traje okonča u što kraćem roku, a u konkretnom slučaju prvostepeni sud je naložio Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere da bi se stečajni postupak sproveo u najkraćem roku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Odlučujući o ustavnoj žalbi podnosioca u delu izjavljenom protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4st. 196/15 od 3. juna 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 393/15 od 17. septembra 2015. godine, u pogledu odluke o visini naknade nematerijalne štete, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud zaključuje da podnosilac smatra da je v isina primerene naknada koja mu je dosuđena osporenim rešenjima zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U vezi osnovanosti ovih pritužbi i tvrdnji podnosioca , a koja se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci ovoga suda Už-277/17 od 4. juna 2020. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

Ustavni sud posebno ukazuje na praksu i jedinstven pristup Evropskog suda u odlučivanju o visini naknade nematerijalne štete u predmetima neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom, kao i ocenu Evropskog suda iz odluke Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine). Ustavni sud i u ovom predmetu prihvata da jedinstven pristup u odlučivanju o pitanju visine naknade nematerijalne štete u ovoj vrsti predmeta ima svoje opravdanje zbog postojanja većeg broja istovrsnih predmeta. Pored toga, Ustavni sud smatra da je neophodno imati u vidu i sledeće elemente, od kojih su većina primenjena u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije: suštinu naknade nematerijalne štete koja se dosuđuje u ovoj vrsti predmeta; činjenicu da li je ili ne sporna sudska odluka izvršena; trajanje postupka izvršenja i potpunog namirenja podnosioca (koji može uključivati i kasniji stečajni postupak) i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da naknada nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku mora biti odgovarajuća, odnosno dovoljna i adekvatna i to shodno okolnostima konkretnog slučaja. U pogledu okolnosti konkretnog slučaja , Ustavni sud konstatuje da je tuženi DP „I.“ Leskovac obavezan prema podnosiocu ustavne žalbe pravosnažnom presudom Trgovinskog suda u Leskovcu P. 172/99 od 9. oktobra 2000. godine, na isplatu potraživanja iz radnog odnosa . Podnosilac je najpre vodio izvršni postupak, a nakon otvaranja stečajnog postupka rešenjem Trgovinskog suda u Leskovcu od 14. oktobra 2009. godine podnosilac je prijavio svoja potraživanja u navedenom stečajnom postupku. Osporenim rešenjima Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda je cenjena dužina trajanja stečajnog postupka u kome je podnosilac pokušao da ostvari svoja prava, s tim što je u trenutku odlučivanja sporni stečajni postupak trajao oko šest godina. Privredni apelacioni sud i Vrhovni kasacioni sud su našli da je podnosiocu u navedenom stečajnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na ukupnu dužinu trajanja postupka u kome on još uvek nije ostvario svoja prava. Ustavni sud dalje konstatuje da je podnosiocu osporenim rešenjima dosuđena primerena naknada zbog povrede prava na suđe nje u razumnom roku u visini od 10.000,00 dinara. Ustavni sud primećuje da su sudovi prilikom određivanja visine primerene naknade istakli da ova naknada treba da pruži satisfakciju podnosiocu , kao i da su vodili računa, ne samo o dužini trajanja postupka u odnosu na koji se traži utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, nego i o značaju dobra koje je povređeno, zbog čega im je zakonodavac i ostavio ovlašćenje da po slobodnoj oceni, a u skladu sa članom 8b stav 1. Zakona o uređenju sudova, procene potrebu određivanja primerene naknade i njenu visinu. Ustavni sud dalje konstatuje da se sudovi u osporenim rešenjima nisu pozivali na praksu Evropskog suda ili Ustavnog suda, niti iz osporenih rešenja proizlazi da je za određivanje visine primerene naknade od značaja bila činjenica da je u pitanju predmet koji se tiče neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudske odluke u kom je dužnik preduzeće sa većinskim državnim kapitalom.

Ustavni sud smatra da su sudovi prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete morali imati u vidu vrstu predmeta, tj. da je u pitanju predmet tzv. dugovanja društvenog preduzeća, da su do momenta njihovog odlučivanja postupci u kojima je podnosilac pokušao da namiri svoje potraživanje trajali oko osam godina , te da se iznos dosuđene naknade od 10.000,00 dinara ne može smatrati razumnim, odnosno dovoljnim i adekvatnim, kao i da se visina iznosa ne može opravdati ni diskrecionim ovlašćenjem suda, niti ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji.

Stoga Ustavni sud smatra da primerena naknada koja je osporenim rešenjima dosuđena podnosiocu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljene povrede prava na suđenje u razumnom ro ku i da podnosilac nije izgubio status „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakva ocena Ustavnog suda zasnovana je, pre svega, na prekomernom trajanju stečajnog postupka i potpunog namirenja podnosioca , ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji, ranijoj praksi Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, kao i jedinstvenom pristupu Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je , u tački 1 . izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu utvrdio da je rešenjima Privrednog apelacionog suda R4st. 196/15 od 3. juna 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 393/15 od 17. septembra 2015. godine podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti utvrđivanjem prava podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos koji je po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10 eventualno već isplaćen. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja spornog postupka, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, raniju praksu Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, praksu Evropskog suda donetu u odnosu na Srbiju, iz kog razloga je Sud zaključio da dosuđeni iznos iz tačke 4. izreke ove odluke predstavlja adekvatan iznos pravične naknade nematerijalne štete.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kom se ističe povreda prava na imovinu, Ustavni sud konstatuje da je Odlukom Už-4164/2017 od 27. septembra 2018. godine usvojio ustavnu žalbu ovde podnosioca, utvrdio da mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava u stečajnom postupku vođenom pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10, kao i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja priznatog u navedenom stečajnom postupku, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno isplaćeni.

Ustavni sud je iz dopisa Ministarstva pravde broj:120-010-00-373/2018-17-3 od 25. februara 2020. godine utvrdio da je Ministarstvo pravde u postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda Už-4164/2017 od 27. septembra 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe 30. januara 2019. godine isplatilo materijalnu štetu u visini iznosa utvrđenog i priznatog u predmetnom stečajnom postupku .

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud ocenjuje da je za podnosioca isplatom materijalne štete po Odluci Ustavnog suda Už-4164/2017 od 27. septembra 2018. godine, prestao pravni interes za utvrđivanje povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. U stava Republike Srbije, te da je u tom delu izgubio status „žrtve“ u ovom ustavno sudskom predmetu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim je traženo utvrđenje povrede prava na imovinu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranic u Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neodgovarajućoj naknadi za povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti