Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o ništavosti ugovora o korišćenju stana

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Sudovi nisu adekvatno obrazložili ništavost ugovora o korišćenju stana iz 1957. godine, dok je postupak trajao preko 18 godina. Nalaže se ponavljanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Drage Simonović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Drage Simonović i utvrđuje da je presudama Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1769/11 od 22. juna 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Beogradu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Drage Simonović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

5. Ukida se Rešenje Ustavnog suda Už-4371/2011 od 22. decembra 2011. godine o odlaganju izvršenja presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1769/11 od 22. juna 2011. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Draga Simonović iz Beograda je 27. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Radmile Matović, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 3. izreke, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka se istovremeno pozvala i na povredu prava iz člana 6. stav 1, člana 8. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnositeljka ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome su donete osporene presude i detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi da predmetni ugovor proizvodi pravno dejstvo više od 54 godine, da njegovo zaključenje nije bilo suprotno tada važećoj Uredbi o upravljanju stambenim zgradama iz 1954. godine, te da se ne može smatrati ništavim u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Naime, u ustavnoj žalbi se, pored ostalog, ističe: da je pravna prethodnica tužilje predmetni stan kupila 1954. godine kao neuseljiv; da je ugovor o korišćenju navedenog stana od 1957. godine sa Stambenom upravom Pete stambene jedinice opštine Stari grad zaključio sada pok. suprug podnositeljke ustavne žalbe; da nije bilo potrebno da navedena Stambena uprava pre zaključenja tog ugovora o korišćenju stana prethodno donese posebno rešenje ili odluku o dodeli tog stana na trajno korišćenje suprugu podnositeljke; da su članovi porodičnog domaćinstva pok. supruga podnositeljke ''konstitutivni element ugovora'' o korišćenju navedenog stana; da je odbijen zahtev pravnog prethodnika tužilje da se korisnici predmetnog stana presele u drugi stan koji bi trebalo da obezbedi opština; da tužilja nije tražila da se oglasi ništavim predmetni ugovor, već da je tražila da se poništi taj ugovor; da se, u konkretnom slučaju, nisu mogle retroaktivno primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine, Zakona o stanovanju iz 1992. godine, Zakona o stambenim odnosima iz 1959. godine; da je osporeni parnični postupak trajao više od 18 godina, za koje vreme je održano 20 ročišta, dok 17 ročišta nije održano.

Imajući u vidu navedeno, podnositeljka je predložila da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, te da se ponovi osporeni postupak.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spis predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3923/2010 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

N. Đ. iz Beograda je 30. septembra 1993. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv prvotuženog Milovana Simonovića iz Beograda i drugotužene opštine Stari grad, radi poništaja ugovora o korišćenju stana i iseljenja.

Nakon smrti prvotuženog Milovana Simonovića. iz Beograda, podneskom od 18. novembra 2002. godine tužilja je preinačila tužbu i umesto Milovana Simonovića iz Beograda kao prvotuženu označila njegovu suprugu Dragu Simonović, ovde podnositeljku ustavne žalbe.

U sprovedenom prvostepenom postupku do donošenja rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6307/02 od 6. juna 2006. godine, zakazano je ukupno 38 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 18 održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i jednog svedoka i uvidom u odgovarajuću dokumentaciju. Ostalih 20 ročišta nije održano od kojih tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog nedolaska uredno pozvanog prvotuženog. U periodu od 19. septembra 1995. godine do 17. marta 1998. godine prvostepeni sud nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu. U tom periodu je prvostepeni sud više puta (11) dopisima zatražio od Javnog preduzeća za stambene usluge - Radna jedinica Stari grad da mu dostavi stambeni dosije za predmetni stan, koji je dostavljen 30. marta 1998. godine.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6307/02 od 6. juna 2006. godine odbačena je tužba tužilje kao neuredna, a ovo rešenje koje je naknadno ispravljeno rešenjem toga suda P. 6307/02 od 14. jula 2006. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1339/06 od 30. januara 2008. godine ukinuto je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6307/02 od 6. juna 2006. godine, sa ispravkom od 14. jula 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku zakazano je ukupno sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih su dva održana, dok ostalih pet nije održano, i to dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo osporenu presudu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je ništav ugovor o korišćenju stana zaključeng između Stambene uprave Pete stambene jedinice opštine Stari grad i Milovana Simonovića, broj 24012/129 od 9. aprila 1957. godine, pa je podnositeljka ustavne žalbe obavezana da se iseli iz stana u Beogradu, u ulici Majke Jevrosime broj 20, na drugom spratu, stan broj 4. i isti stan ispražnjen od svih lica i stvari preda na nesmetano korišćenje i upravljanje tužilji, kao vlasniku, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. U sprovedenom prvostepenom parničnom postupku, pored ostalog, utvrđene su sledeće činjenice: da je 25. novembra 1954. godine zaključen ugovor o kupoprodaji predmetnog stana između S. Đ, majke tužilje, kao kupca, i R. T, kao prodavca; da je 12. novembra 1990. godine zaključen ugovor o poklonu predmetnog stana između S. Đ, kao poklonodavca i tužilje Nadežde Đoković, kao poklonoprimca; da iz izvoda lista nepokretnosti broj 1172, KO Stari grad, V list, proizlazi da je tužilja vlasnik predmetnog stana, i to obimom udela 1/1; da je 13. juna 1957. godine zaključen ugovor broj 24012/129 o korišćenju predmetnog stana između Stambene uprave Pete stambene jedinice opštine Stari grad i sada pokojnog Milovana Simonovića, kao korisnika tog stana; da je 24. decembra 1966. godine zaključen ugovor o korišćenju predmetnog stana između Gradskog stambenog preduzeća i Milovana Simonovića u kome stoji da je Milovan Simonović primio predmetni stan na korišćenje na neodređeno vreme, kao i da je taj ugovor zaključen na osnovu ranije zaključenog ugovora o korišćenju predmetnog stana broj 24012/129; da čitanjem dopisa SRJ SMIP proizlazi da u njihovoj dokumentaciji ne postoji nikakav dokument na osnovu koga bi se moglo utvrditi po kom osnovu je Milovan Simonović u periodu od 1954. do 1957. godine koristio predmetni stan; da je čitanjem dopisa Ministarstva spoljnih poslova Srbije i Crne Gore utvrđeno da u evidencionim kartonima o stanovima koji su bili u vlasništvu tog ministarstva ne postoji evidencioni karton za predmetni stan, niti u stambenim dosijeima zaposlenih postoji evidencioni karton za Milovana Simonovića; da iz iskaza sada pok. Milovana Simonovića proizlazi da se sa svojom porodicom 1957. godine odselio u Moskvu i tamo ostao do 1960. godine, a da je za to vreme u predmetnom stanu stanovala njegova tašta, kao i da je kasnije ponovo išao u inostranstvo a da je u tom stanu do 1966. godine stanovala radnica SMIP-a , te da je nakon toga on sa svojom porodicom bez prekida stanovao u predmetnom stanu; da iz iskaza radnika Javnog preduzeća za stambene usluge, proizlazi da u stambenom dosijeu za predmetni stan ne postoji nikakav pravni akt, kao što je rešenje o dodeli i sl. sa datumom od 1957. godine, na osnovu kog je zaključen sporni ugovor o korišćenju predmetnog stana, iako je takav akt prema redovnoj praksi morao postojati. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev iz razloga što ne postoji pravni akt na osnovu koga je zaključen osporeni ugovor o korišćenju predmetnog stana između Stambene uprave Pete stambene jedinice opštine Stari grad i sada pokojnog Milovana Simonovića, pa je sud utvrdio ništavost tog ugovora, jer je nedozvoljen. Kako prvotužena i tužilja, kao vlasnik predmetnog stana, nisu zaključile ugovor o zakupu predmetnog stana, to po oceni prvostepenog suda, stanovanje prvotužene u predmetnom stanu predstavlja stanovanje bez pravnog osnova, pa je sud odredio njeno iseljenje.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5497/10 od 22. decembra 2010. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu vratio spise predmeta tog suda P. 1633/08-93 radi dopune postupka. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je prvostepeni sud propustio da odgovor tužilje na žalbu tužene od 23. oktobra 2009. godine dostavi tuženoj.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1769/11 od 22. juna 2011. godine odbio kao nesnovane žalbe tuženih i potvrdio ožalbenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio ništavost ugovora o korišćenju stana i naložio tuženoj Dragi Simonović (u daljem tekstu: prvotužena) iseljenje iz istog; da pravilno prvostepeni sud zaključuje da nije bilo zakonskih uslova za zaključenje osporenog ugovora o korišćenju stana, te da je taj ugovor ništav, u smislu odredaba člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je pravni prethodnik tužilje bio vlasnik predmetnog stana od 25. novembra 1954. godine, a da u tom stanu živi prvotužena na osnovu osporenog ugovora o korišćenju stana, koji je zaključen sa Stambenom upravom Pete stambene zajednice Opštine Stari Grad, pri čemu Opština Stari Grad nije nikada bila vlasnik stana, niti ikada raspolagala stanom bilo kakvim aktom, te da ni Savezno ministarstvo inostranih poslova, kao državni organ tadašnje FNRJ, nije donosilo nikakve akte dodele stana Milovanu Simonoviću, kao i da je osporeni ugovor zaključen suprotno odredbama Uredbe o upravljanju stambenim zgradama („Službeni list FNRJ“, broj 29, od 14. jula 1954. godine); da prvotužena koristi stan bez pravnog osnova, te je tužilja, kao vlasnik stana, ovlašćena da, saglasno članu 37. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa traži iseljenje iz istog i predaju stana tužilji; da su neosnovani žalbeni navodi prvotužene da je prvostepeni sud ožalbenom presudom prekoračio tužbeni zahtev, jer je doneo odluku kojom se utvrđuje ništavost ugovora, a tužbenim zahtevom traženo da se ništi ugovor, s obzirom na to da se tužbom faktički traži utvrđenje ništavosti ugovora o korišćenju stana iz razloga što je stanom raspolagalo lice koje nije bilo ovlašćeno za takvo raspolaganje, te je prvostepeni sud samo pravilno upotrebio pravnu formulaciju predviđenu članom 103. Zakona o obligacionim odnosima prilikom donošenja odluke; da, polazeći od odredaba čl. 25, 36. i 44. Uredbe o upravljanju stambenim zgradama iz 1954. godine, nisu osnovani ni žalbeni navodi da je predmetni ugovor zaključen u skladu sa tom uredbom; da pravni prethodnik tužilje, kao ni tužilja, nisu nikada zaključili sa prvotuženom ugovor o korišćenju stana kojim bi joj priznali pravo nosioca stanarskog prava na stanu u privatnom vlasništvu; da nisu od značaja ni žalbeni navodi da nije bilo mesta primeni člana 5. stav 2. Zakona o stanovanju, jer se navedenom odredbom ovlašćuje vlasnik stana da može kod opštinskog organa nadležnog za stambene poslove, a ne kod suda, da zahteva iseljenje nekog lica, a ovo stoga što tužilja kao vlasnik stana može u svako doba, shodno članu 37. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, tražiti predaju stvari na kojoj ima pravo vlasništva.

Podnositeljka ustavne žalbe i gradska opština Stari grad su Vrhovnom kasacionom sudu izjavili reviziju protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1769/11 od 22. juna 2011. godine.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 550/12 od 13. juna 2012. godine odbacio kao nedozvoljene revizije tuženih izjavljene protiv presude Apelacioni sud u Beogradu Gž. 1769/11 od 22. juna 2011. godine.

4. Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je utvrđeno: da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona (član 6. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (član 8. stav 1.); da svako kome su povređena prava i slobode predviđene u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koje su postupala u službenom svojstvu (član 13.).

Uredbom o izmenama i dopunama Uredbe o upravljanju stambenim zgradama („Službeni list FNRJ“, broj 29/54), koja je važila u vreme zaključenja predmetnog ugovora o korišćenju stana, bilo je propisano: da stambenim zgradama u opštenarodnoj imovini, u zadružnoj svojini i svojini društvenih organizacija, kao i zemljišnim parcelama na kojima su te zgrade podignute, upravljaju gradovi (gradske opštine), odnosno opštine i stanari preko svojih kućnih saveta i stambenih zajednica na osnovu svog prava na stan (član 1.); da se stambena zajednica obrazuje za određeni broj stambenih zgrada (blok zgrada), prema podeli koju vrši narodni odbor (član 4.); da stambenu zajednicu u imovinskopravnim odnosima zastupa stambena uprava, preko šefa uprave (član 6. stav 3.); da na osnovu ugovora o korišćenju stana ili pojedinih stambenih prostorija korisnici stanova stiču pravo na stan, da pravo na stan obezbeđuje stanarima trajno pravo korišćenja stana saglasno propisima o redu u stambenim zgradama, da odredbe prethodnih stavova važe i za korisnike stanova u stambenim zgradama u privatnoj svojini koje nisu uključene u stambenu zajednicu (član 7. st. 1, 2. i 4.); da narodni odbor grada može propisati uslove pod kojim će stambena uprava, odnosno kućni savet moći zaključivati ugovore o korišćenju stana, kao i postupak za utvrđivanje ovih uslova, pri čemu narodni odbor može propisati da pojedini ugovori o korišćenju stana stupaju na snagu tek pošto ih odobri savet narodnog odbora nadležan za komunalno – stambene odnose (član 25.); da stambena uprava, pored ostalog, evidentira sve stanove i stambene prostorije, po površini, po kvalitetu i po broju korisnika stanova i stanara, da odlučuje, u smislu propisa donetih na osnovu člana 25. ove uredbe, o zaključivanju ugovora o korišćenju stanova i otkazivanju tih ugovora (član 36.); da ugovore o korišćenju stanova u zgradama privatnih vlasnika koje su uključene u stambenu zajednicu zaključuje kućni savet na osnovu rešenja stambene uprave, a da ugovore o korišćenju stanova i stambenih prostorija u zgradama privatnih vlasnika koje nisu uključene u stambenu zajednicu, na osnovu rešenja stambene uprave, zaključuju sami vlasnici držeći se propisa stambene tarife (član 44. st. 1. i 3.); da smrću korisnika stana ne prestaje ugovor o korišćenju stana u pogledu lica koja su u istom stanu stanovala sa korisnikom stana u vreme njegove smrti (član 64.).

Odredbom člana 183. Zakona o stambenim odnosima („Službeni list FNRJ“, broj 16/59) bilo je propisano da postojeći ugovori o korišćenju stana zaključeni pre stupanja na snagu ovog zakona, a u skladu s onda važećim propisima, kao i postojeći podstanarski odnosi punovažno zasnovani pre tog dana, ostaju na snazi, ali će se na prava i obaveze koji proističu iz tih ugovora i odnosa primenjivati odredbe ovog zakona.

Odredbom člana 5. Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11), propisano je da se stambene zgrade i stanovi koriste po osnovu prava svojine na stanu i po osnovu zakupa, da ako se neko lice useli u stan ili zajedničke prostorije stambene zgrade bez pravnog osnova ili koristi stan bez zaključenog ugovora ili je poništen pravni osnov po kome je zaključen ugovor, vlasnik stana, odnosno lice koje ima pravni interes, može kod opštinskog organa nadležnog za stambene poslove da zahteva njegovo iseljenje. (član 5. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.).

Odredbom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari, da vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog, te da pravo na podnošenje tužbe iz stava 1. ovog člana ne zastareva.

Kako su odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje. Sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (odluke u predmetima: Georgiadis protiv Grčke, 29. maj 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, 19. februar 1998. godine, § 43.).

Odredbama Uredbe o upravljanju stambenim zgradama iz 1954. godine, koja je važila u vreme zaključenja predmetnog ugovora o korišćenju stana, bilo je predviđeno da se stambene zajednice obrazuju za određeni broj stambenih objekata, a da stambenu zajednicu u imovinskopravnim odnosima zastupa stambena uprava koja je, pored ostalog, odlučivala o zaključivanju ugovora o korišćenju stanova. Ugovorom o korišćenju stana korisnici stanova su sticali pravo na stan koje im je obezbeđivalo trajno pravo korišćenja stana. Pri tome, stambene zgrade u privatnoj svojini sa više stanova koje su izgrađene u cilju sticanja prihoda putem iznajmljivanja stanova uključivale su se u stambenu zajednicu i njima su upravljali organi predviđeni ovom uredbom. Ugovore o korišćenju stanova u zgradama privatnih vlasnika koje su bile uključene u stambenu zajednicu zaključivali su kućni saveti na osnovu rešenja stambene uprave, dok su ugovore o korišćenju stanova u zgradama privatnih vlasnika koje nisu bile uključene u stambenu zajednicu zaključivali, na osnovu rešenja stambene uprave, sami vlasnici.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 183. Zakona o stambenim odnosima iz 1959. godine, kojim je Uredba iz 1954. godine stavljena van snage, bilo predviđeno da postojeći ugovori o korišćenju stana koji su zaključeni pre stupanja na snagu ovog zakona, a u skladu sa propisima koji su važili u vreme njihovog zaključenja, ostaju na snazi, te da će se na prava i obaveze koji proističu iz tih ugovora i odnosa primenjivati odredbe ovog zakona.

Uvidom u osporene presude, Ustavni sud je utvrdio da ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu u svojim presudama na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili zbog čega smatraju da u ovom slučaju nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za zaključenje ugovora od 13. juna 1957. godine o korišćenju predmetnog stana između Stambene uprave Pete stambene jedinice opštine Stari grad i sada pokojnog Milovana Simonovića, kao korisnika tog stana, imajući u vidu odredbu člana 7. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o upravljanju stambenim zgradama („Službeni list FNRJ“, broj 29/54), koja je predviđala samo to da na osnovu ugovora o korišćenju stana korisnici stanova stiču pravo na stan, da pravo na stan obezbeđuje stanarima trajno pravo korišćenja stana, kao i da ove odredbe važe podjednako i za korisnike stanova u stambenim zgradama u privatnoj svojini koje nisu uključene u stambenu zajednicu. Drugim rečima, u ovoj uredbi nema nijedne odredbe koja bi predviđala da je uslov za zaključenje ugovora o korišćenju stana bio donošenje rešenja o dodeli stana. Stoga, Ustavni sud smatra da obrazloženja osporenih presuda ne sadrže dovoljno razloga na osnovu kojih bi se mogao opravdati zauzeti stav prvostepenog suda, koji je potvrdio i drugostepeni sud, da je pre zaključenja spornog ugovora o korišćenju stana bilo potrebno da se donese odgovarajuće rešenje kojim se stan daje na korišćenje. Na taj način je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim presudama Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1769/11 od 22. juna 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo nalaganjem Apelacionom sudu u Beogradu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine, pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 30. septembra 1993. godine, podnošenjem tužbe tužilje Prvom opštinskom sudu u Beogradu, protiv pravnog prethodnika podnositeljke ustavne žalbe, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1769/11 od 22. juna 2011. godine.

S obzirom na to da je podnositeljka ustavne žalbe kao naslednik pok. tuženog supruga stupila u parnicu u vreme kada je ona trajala više od devet godina, Ustavni sud je stao na stanovište da se u ovom slučaju razumna dužina trajanja postupka ima ceniti od momenta podnošenja tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti Odluku Fütterer protiv Hrvatske od 20. decembra 2001. godine, pas. 24.).

Navedeno trajanje postupka od više od 18 godina, samo po sebi, ukazuje da sudski postupak nije okončan u razumnom roku. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca ustavne žalbe. Od uticaja ovih činilaca zavisi i ocena da li je konkretni postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nije bilo naročito složenih činjeničnih pitanja. U prilog navedenom ukazuje i dokazni postupak koji je sproveden samo saslušanjem parničnih stranaka i jednog svedoka i uvidom u odgovarajuću dokumentaciju.

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da pravni prethodnik podnositeljke, kao i sama podnositeljka ustavne žalbe nisu doprineli dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se oni i njihov punomoćnik uglavnom uredno odazvali na sve pozive za zakazana ročišta, osim na jedno na koje nije pristupio uredno pozvani pravni prethodnik podnositeljke. Takođe, nesumnjivo je da je pitanje utvrđivanja ništavosti ugovora o korišćenju predmetnog stana bilo od velikog značaja kako za pravnog prethodnika podnositljeke ustavne žalbe, tako i za samu podnositeljku ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da je dugom trajanju postupka doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, Ustavni sud smatra da je nedopustivo da se tek nakon 13 godina u predmetnom sporu donese prva odluka, i to rešenje o odbacivanju tužbe kao neuredne, koje je naknadno ukinuto od strane drugostepenog suda. Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja, pre svega zbog činjenice da je u periodu od 18 godina prvostepeni sud zakazao ukupno 45 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 20 održano i na kojima je sproveden dokazni postupak samo saslušanjem parničnih stranaka i jednog svedoka, kao i uvidom u odgovarajuću dokumentaciju. Ustavni sud je konstatovao jedan period neaktivnosti prvostepenog suda, i to period od dve i po godine, od 19. septembra 1995. godine do 17. marta 1998. godine kada nisu zakazivana ročišta. U navedenom vremenskom periodu prvostepeni sud jeste preduzimao neke radnje, kao što je dostavljanje dopisa kojima se nalaže Javnom preduzeću za stambene usluge - Radna jedinica Stari grad da mu dostavi stambeni dosije za predmetni stan, međutim te radnje suda ne mogu biti opravdanje za činjenicu da se za dve i po godine ne zakaže nijedno ročište.

S obzirom na izneto, Ustavni sud utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u tom delu ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 3. izreke.

Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije tražila naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, u smislu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da se pravično zadovoljenje podnositeljke zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“, pa je odlučio kao u tački 4. izreke.

7. Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva tvrdnja podnositeljke da joj je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima jeste postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, a iz osporenog drugostepenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da je taj uslov postoji. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su podnositeljki ustavne žalbe u postupku koji se protiv nje vodio stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njenih prava i na zakonu zasnovanih interesa, i to žalba drugostepenom sudu, kao redovno pravno sredstvo, koje je podnositeljka ustavne žalbe i iskoristila. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog drugostepenog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude i usvojeno.

S obzirom na to da će na osnovu ove odluke osporena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po izjavljenoj žalbi podnositeljke, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava i prava iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, za sada preuranjen, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, te odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Kako je Ustavni sud odlučio o podnetoj ustavnoj žalbi, stekli su se uslovi da se ukine Rešenje ovog suda Už-4371/2011 od 22. decembra 2011. godine o odlaganju izvršenja presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1633/08-93 od 14. jula 2009. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1769/11 od 22. juna 2011. godine, te je odlučeno kao u tački 5. izreke.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o ništavosti ugovora o korišćenju stana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti