Rešenje Ustavnog suda o obavezi plaćanja doprinosa za penzijsko osiguranje

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu advokata, korisnika starosne penzije, koji osporava obavezu plaćanja doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Sud je potvrdio da obavljanje samostalne delatnosti predstavlja osnov za obavezno osiguranje, nezavisno od statusa penzionera.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4374/2010
12.05.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Jovanović Tomić iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 12. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Mirjane Jovanović Tomić izjavljena protiv presude Upravnog suda-Odeljenje u Nišu U. 2305/10 od 2. septembra 2010. godine i presude Upravnog suda-Odeljenje u Novom Sadu U. 2335/10 od 26. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Jovanović Tomić iz Novog Sada izjavila je 8. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 2305/10 od 2. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na penzijsko osiguranje i povrede prava na rad zajemčenih odredbama člana 70. i člana 60. stav 2. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka je podneskom od 28. decembra 2010. godine ustavnu žalbu proširila i na presudu Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 2335/10 od 26. novembra 2010. godine.

Podnositeljka je navela: da ona nema status osiguranika u smislu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09 i 101/10), jer je to svojstvo izgubila podnošenjem zahteva za sticanje prava na starosnu penziju; da je zbog toga što ona nema status osiguranika "utvrđivanje obaveze po osnovu doprinosa za penzijsko osiguranje bez osnova i nezakonito"; da je ona na osnovu svog rada obezbedila sebi prava za slučaj starosti i da za nju "nastavljanje obavljanja samostalne delatnosti ne može ... predstavljati osnov za ... obavezivanje plaćanja doprinosa"; da je ona osporenim presudama stavljana u neravnopravan položaj u odnosu na lica koja nisu stekla pravo na starosnu penziju i sa "licima koja su to pravo stekla, a ne rade".

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud poništi osporene pojedinačne akte ili da utvrdi da su tim aktima podnositeljki povređena označena ustavna prava i da naloži otklanjanje štetnih posledica.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

3. U prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je podnositeljka ustavne žalbe nakon ostvarenja prava na starnosnu penziju nastavila da se bavi advokaturom, odnosno da obavlja samostalnu delatnost.

Rešenjem Ministarstva finansija - Poreske uprave - Filijala Novi Sad broj 431-3/RO7331 od 21. jula 2005. godine podnositeljki je utvrđena mesečna akontaciona obaveza doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranja. To rešenje je, u delu kojim je utvrđena akontaciona obaveza doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranja, u postupku po žalbi koju je podnosilja izjavila, potvrđeno rešenjem Ministarstva finansija - Poreske uprave - Regionalni centar Novi Sad broj 431-326/2005 od 14. juna 2007. godine, dok je u upravnom sporu, koji je podnositeljka u svojstvu tužioca, pokrenula protiv ovde navedenog drugostepenog rešenja, doneta osporena presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 2305/10 od 2. septembra 2010. godine. Tom presudom tužba je odbijena.

Rešenjem Ministarstva finansija - Poreske uprave - Filijala Novi Sad broj 431-32/R7331 od 21. jula 2005. godine podnositeljki je utvrđeno konačno zaduženje doprinosima za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje za 2004. godinu. To rešenje je, u delu kojim je utvrđeno konačno zaduženje doprinosima za penzijsko i invalidsko osiguranje, u postupku po žalbi koju je podnositeljka izjavila, potvrđeno rešenjem Ministarstva finansija - Poreske uprave - Regionalni centar Novi Sad broj 431-327/05 od 19. januara 2007. godine, dok je u upravnom sporu, koji je podnositeljka pokrenula protiv ovde navedenog drugostepenog rešenja, doneta presuda Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 2335/10 od 26. novembra 2010. godine, kojom je tužba podneta protiv tog drugostepenog rešenja odbijena.

Upravni sud je prilikom donošenja osporenih presuda ocenio da podnositeljka jeste obaveznik dopirnosa za penzijsko i invalidsko osiguranje iako je korisnik prava na starosnu penziju, zbog toga što obavlja samostalnu delatnost.

4. Odredbom člana 70. Ustava utvrđeno je da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom i da se Republika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera.

Odredbom člana 60. stav 2. Ustava jemči se pravo na slobodan izbor rada.

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 63/06, 5/09, 107/09 i 101/10) propisano je: da su osiguranici samostalnih delatnosti lica koja, u skladu sa zakonom, samostalno obavljaju privrednu ili drugu delatnost ako nisu obavezno osigurana po osnovu zaposlenja (član 12. stav 1. tačka 1)); da se svojstvo osiguranika stiče danom početka, a prestaje danom prestanka zaposlenja ili obavljanja samostalne delatnosti (član 14. stav 1.); da se lica koja nisu obavezno osigurana u smislu tog zakona, odnosno nisu korisnici prava na penziju, mogu uključiti u obavezno osiguranje i obezbediti prava iz ovog osiguranja pod uslovima, u obimu i na način predviđen tim zakonom (član 15. stav 1.); da se podnošenje zahteva za sticanje prava na penziju smatra zahtevom za prestanak svojstva osiguranika iz stava 1. člana 15. tog zakona (član 15. stav 4.); da korisnik starosne penzije, koji obavlja samostalnu delatnost po osnovu koje je obavezno osiguran, ima pravo na ponovno određivanje penzije po prestanku obavljanja samostalne delatnosti. (član 121. stav 1.).

Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“, br. 84/04, 61/05, 7/08, 5/09, 7/09 i 3/10) propisano je: da su obveznici doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje osiguranici, u skladu sa zakonom koji uređuje sistem obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja, i to (između ostalog) i preduzetnici (član 7. stav 1. tačka 6)); da obveznici doprinosa ne mogu biti oslobođeni obaveze obračunavanja i plaćanja doprinosa (član 64.).

5. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava. Naime, podnositeljka ustavne žalbe od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud ispita pravilnost primene odredaba Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje od strane Upravnog suda.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite po ustavnoj žalbi Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom državnog organa povređeno ili uskraćeno neko od ustavnih prava. S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ispitivati pravilnost primene materijalnog prava u upravnom sporu, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje Upravnog suda bilo očigledno proizvoljno i da je zbog takvog postupanja u konkretnom slučaju moglo doći do povrede nekog ustavnog prava.

Ustavni sud smatra da stav Upravnog suda sadržana u obrazloženju obe osporene presude, bliže naveden u tački 3. ovog rešenja, ne izaziva sumnju u proizvoljno postupanje i arbitrerno odlučivanje. Stanovište Upravnog suda zauzeto u osporenim pojedinačnim aktima zasnovano je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavne odredbe člana 12. stav 1. tačka 4) Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Takođe, to pravno stanovište Upravnog suda, po kome je korisnik starosne penzije koji obavlja samostalnu delatnost obveznik uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, pokrepljeno je i odredbom člana 121. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Naime, ta odredba predviđa da lice koje je steklo svojstvo korisnika starosne penzije, koje obavlja samostalnu delatnost, ima pravo da mu se po prestanku te samostalne delatnosti, na osnovu doprinosa uplaćenih dok je istovremeno bilo i starosni penzioner i lice koje obavlja samostalnu delatnost, u većoj visini, ponovno odredi penzija.

Navod ustavne žalbe, po kome je podnositeljki, na osnovu odredbe člana 15. stav 4. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, podnošenjem zahteva za sticanje prava na starosnu penziju, prestalo svojstvo osiguranika ne može izazvati sumnju u proizvoljno postupanje suda koji je i pored toga ocenio da je podnositeljka obveznik uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Naime, podnošenje zahteva za sticanje prava na prenziju smatra se zahtevom za prestanak svojstva osiguranika iz stava 1. člana 15. predmetnog zakona, tj. zahtevom za prestanak svojstva osiguranika koji se uključio u obavezno osiguranje iako nije obavezno osiguran u smislu tog zakona, a ne zahtevom za prestanak svojstva obavezno osiguranog lica kako to podnositeljka pogrešno smatra.

S obzirom da se u upravnim sporovima i upravnim postupcima, koji su prethodili izjavljivanju ustavne žalbe, odlučivalo o obavezi plaćanja javne dažbine na prihod ostvaren obavljanjem samostalne delatnosti, osporenim aktima podnositeljki nije moglo biti povređeno pravo na slobodan izbor rada. Navodi podnositeljke da je njoj povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 62. stav 2. Ustava, ratione materiae, se ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenih presuda.

Ustavni sud je ocenio da navodi podnositeljke da je stavljena u neravnopravan položaj u odnosu na treća lica nisu potkrepljeni dokazima da je ona zbog nekog svog ličnog svojstva diskriminisana, ili da Upravni sud njoj nije pružio pravnu zaštitu na jednak način kao i trećim licima u istoj situaciji, a što je neophodna pretpostavka da bi se ispitala povreda zabrane diskriminacije i povreda prava na jednaku zaštitu prava.

Kako podnositeljka ustavne žalbe ne navodi ustavnopravne razloge koji bi mogli potkrepiti tvrdnju da joj je osporenim presudama povređeno neko od Ustavom zajemčenih prava, već traži da Ustavni sud, kao instanciono-viši prepispita pravilnost primene materijalnog prava od strane Upravnog suda, Ustavni sud je, ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o obavezi plaćanja doprinosa za penzijsko osiguranje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti