Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud nije razmotrio revizijske navode o šteti zbog planskog ograničenja korišćenja imovine, niti se osvrnuo na praksu Evropskog suda za ljudska prava, čime je doneo neobrazloženu odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. D . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 298/16 od 30. marta 2016. godine, u delu kojim je odbijena revizija podnosioca, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda iz tačke 1. u navedenom delu i određuje da Vrhovni kasacion i sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2610/15 od 29. oktobra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 3. juna 201 6. godine, preko punomoćnika D . P , advokata iz Novog Sada , ustavnu žalbu pro tiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 298/16 od 30. marta 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je pravo na obrazloženu sudsku odluku , kao element prava na pravično suđenje, povređeno time što se Vrhovni kasacioni sud nijednom rečju nije izjasnio o njegovim revizijskim navodima da osnovanost tužbenog zahteva za isplatu tržišne vrednosti parcele 2237/1 nije zasnivao na činjeničnim tvrdnjama da je tuženi istu faktički eksproprisao, već na tvrdnjama da trpi štetu i da mu je povređeno pravo na imovinu zbog činjenice da je tuženi planskim aktom donetim još devedesetih godina prošlog veka na predmetnoj parceli predvideo izgradnju dečje ustanove, usled čega on spornom parcelom, koja od tada nije privedena nameni, ne može da raspolaže, niti da na njoj gradi objekte. U prilog iznetom dodaje i da se Vrhovni kasacioni sud, i pored obaveze da poštuje praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), nije osvrnuo ni na stavove koje je taj sud izneo u presudama donetim u istovetnim činjeničnim i pravnim sitacijama, a na koje je on ukazao i koje je priložio tokom postupka. Takođe ističe da se Vrhovni kasacioni sud nijednom rečju nije izjasnio na njegove navode da mu je usled pogrešne primene materijalnog prava kamata na dosuđene iznose naknade za četiri faktički eksproprisane parcele priznata od dana presuđenja, a ne od dana veštačenja, i pored toga što je uz reviziju dostavio dve drugostpene presude kojima je bivšim vlasnicima kamata priznata od dana veštačenja. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu odluku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2610/15 od 29. oktobra 2015. godine delimično je preinačena nižestepena odluka, tako što je odbijen tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe za isplatu naknade za eksproprisanu nepokretnost – parcelu 2337/1 , KO V ., kao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose naknade za bliže označene četiri faktički eksproprisane parcele za period od 11. juna 2014. do 28. maja 2015. godine. U pomenutoj presudi drugostepeni sud je , ukazujući na to da faktička eksproprijacija nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastruktura ili drugi objekti od opšteg interesa iako ne postoji odluka o oduzimanju zemljišta tj. usled propusta jedinice lokalne samouprave koja dozvoljava izgradnju objekata od javnog interesa na zemljištu koje nije formalno eksproprisano, ocenio da je nižestepeni sud pravilnom primenom odredaba čl. 11, 41. i 42. Zakona o eksproprijaciji obavezao tuženog da podnosiocu isplati naknadu za četiri faktički oduzete parcele na kojima se podnosilac i dalje vodi kao titular prava svojine, a koje su u skladu sa pl anskim aktima privedene nameni izgradnjom saobraćajnica, iako postupak eksproprijacije nije vođen. S druge strane, polazeći od toga da parcela 2237/1, koja je DUP-om (prvi planski akt donet je 1995. godine, a zatim su doneta još dva planska akta 2008. i 2012. godine) predviđena kao javno građevinsko zemljište za izgradnju dečje ustanove, nije privedena nameni promenom karaktera zemljišta , da podnosilac nije lišen poseda iste i da i dalje može da je koristi , drugostepeni sud je zaključio da ta parcela nije faktički eksproprisana, te da iz tog razloga podnosilac nema pravo na traženu naknadu u smislu pomenutih zakonskih odredaba. Sud je ta kođe našao da se ne može prihvatiti podnosiočeva teza da trpi materijalnu štetu zbog toga što unazad 15 godina, od kada je sporna parcela predviđena za izgradnju dečje ustanove, istom ne može da raspolaže, niti da na njoj gradi objekte, iz razloga što se ona i dalje nalazi u njegovom vlasništu i faktičkoj vlasti i što tuženi Grad Novi Sad tu parcelu nije faktički eksproprisao i nije je priveo nameni. Odluku da podnosiocu zakonska zatezna kamata na dosuđene iznose naknade za četiri faktički eksproprisane parcele pripada od dana prvostepenog presuđenja, a ne od dana veštačenja, sud je obrazložio time da je pomenuta naknada utvrđena u skladu sa članom 42. Zakona o eksproprijaciji – u visini tržišne vrednosti oduzetih nepokretnosti u vreme presuđenja , kada je i nastala obaveza tuženog, koja je tada i dospela i na koju je dužan da plati kamatu u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Podnosilac ustavne žalbe je u izjavljenoj reviziji, pored ostalog, istakao da je stav drugostepenog suda – da tuženi nije izvršio faktičku eksproprijaciju parcele 2237/1 i da nije promenio karakter zemljišta – u suprotnosti sa utvrđenom činjenicom da je više od 15 godina unazad DUP-om na navedenoj parceli predviđena izgradnja dečje ustanove, iz čega proizlazi da je reč o građevinskom, a ne poljoprivrednom zemljištu, na kome postoji faktički teret zabrane gradnje jer ni on, a ni druga lica koja bi kupila parcelu, od nadležnog organa ne mogu da dobiju građevinsku dozvolu , s obzirom na to da je na predmetnoj parceli utvrđen javni interes izgradnje dečje ustanove koji se godinama ne sprovodi . Dodao je da zbog toga trpi štetu i da mu je povređeno pravo na imovinu jer svoju nepokretnost ne može da otuđi, niti da na istoj gradi, te da je na tim činjeničnim tvrdnjama zasnivao osnovanost tužbnog zahteva ukazujući na stavove ESLjP iznete u presudi Sporrong i Lönnroth protiv Švedske , koje drugostepeni sud nije uvažio, niti dao razloge zbog kojih to nije učinio. U prilog osnovanosti ovog dela zahteva i tvrdnji o pogrešnoj primeni materijalnog prava podnosilac se u reviziji pozvao i na presude pomenutog suda u predmetima Matos e Silva i drugi protiv Portugalije i Ellia SRL protiv Italije . Takođe je istakao da je drugostepeni sud pogrešno primenio član 277. Zakona o obligacionim odnosima kada mu je zakonsku zateznu kamatu na dosuđene iznose naknade priznao od dana presuđenja, a ne od dana veštačenja kada je, saglasno članu 42. Zakona o eksproprijaciji, utvrđena visina naknade, pozivajući se pri tome na presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14159/10 od 11. aprila 2011. godine i Gž. 4464/11 od 13. februara 2013. godine .

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 298/16 od 30. marta 2016. godine odbijene su kao neosnovane revizije parničnih stranaka uz ocenu da je drugostepeni sud odbio zahtev podnosioca za isp latu naknade po osnovu eksproprijacije za parcelu 2237/1, pravilno zaključujući da za to nisu ispunjeni uslovi jer parcela nije eksproprisana. Ukazujući na to da se ostale četiri parcele u listu nepokretnosti vode kao njive u vlasništvu podnosioca, da su faktički pretvorene u kolovoz, da faktičku vlast na njima vrši tuženi Grad Novi Sad, da postupak eksproprijacije nije sproveden i da podnosiocu nije isplaćena naknada , Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižesepeni sudovi pravilno obavezali tuženog da tužiocu zbog izvršene eksproprijacije ispati trženu naknadu. Sud je ocenio da podnosilac, ukazujući na to da je parcela 2237/1 planskim aktom predviđena za izgradnju predškolske ustanove, neosnovano u reviziji osporava drugostepenu presudu u delu kojim je odbijen njegov zahtev za isplatu naknade za pomenutu parcelu , iz razloga što tuženi nije izvršio faktičku eksproprijaciju i nije promenio karakter tog zemljišta. Ističući da se podnosilac u zemljišnim knjigama i dalje vodi kao vlasnik predmetne parcele, sud je ocenio kao neosnovane njegove navode da parcelu ne može da otuđi, niti da na njoj gradi objekte. Ostale revizijske navode stranaka sud nije posebno cenio , nalazeći da je reč o ponovoljenim žalbenim navodima koji su pravilno ocenjeni od strane drugostepenog suda.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnos ilac ustavne žalbe utvrđeno je: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na imovinu (član 58.).

Odredbama člana 20. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS “, broj 53/95), koje su bile na snazi u vreme donošenja DUP-a iz 1995. godine, bilo je propisano: da Vlada Republike Srbije može utvrditi opšti interes za eksproprijaciju ako je eksproprijacija nepokretnosti neophodna za izgradnju objekata u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, vodoprivrede, sporta, saobraćajne, energetske i komunalne infrastrukture, objekata za potrebe državnih organa i organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, objekata za potrebe odbrane zemlje, obezbeđenja zaštite životne sredine i zaštite od elementarnih nepogoda, za eksploataciju rudnog blaga, kao i za izgradnju stanova kojima se rešavaju sstambne potrebe socijalno ugroženih lica (stav 1.); da opšti interes za eksproprijaciju može da se utvrdi ako je, u skladu sa zakonom, donet odgovarajući planski akt kojim je na određenom zemljištu predviđena izgradnja objekata iz stava 1. ovog člana (stav 2.) .

Odredbe člana 20. st. 1. i 4. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11), koje su bile na snazi u vreme donošenja Plana generalne regulacije prostora za porodično stanovanje u zapadnom delu Grada Novog Sada („ Službeni list Grada Novog Sada“, broj 3/12), sadrže suštinski identična rešenja kao i ranije važeće odredbe člana 20. st. 1. i 2. pomenutog zakona.

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09, 64/10-Odluka US i 24/11), koje su bile na snazi u vreme usvajanja poslednjeg planskog akta iz 2012. godine, bilo je propisano: da informacija o lokaciji sadrži podatke o mogućnostima i ograničenjima gradnje na katastarskoj parceli, na osnovu planskog dokumenta (član 53. stav 1.); da se lokacijska dozvola izdaje rešenjem, za izgradnju novih i dogradnju postojećih objekata, za objekte za koje se po ovom zakonu izdaje građevinska dozvola, a sadrži sve uslove i podatke potrebne za izradu tehničke dokumentacije, u skladu sa važećim planskim dokumentom (član 54. stav 1.); da se uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole prilaže lokacijska dozvola (član 135. stav 1. tačka 1)).

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, a imajući u vidu njenu sadržinu i iznete razloge za tvrdnju o povredi ovog prava, Ustavni sud, pre svega, podseća na praksu ESLjP prema kojoj domaći sudovi, pored diskrecionog prava u pogledu toga koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom slučaju, imaju i obavezu da svoje odluke obrazlože na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima je ta odluka zasnovana, pri čemu mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke i ne podrazumeva obavezu sudova da u odlukama iznesu sve detalje i daju odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente (videti presude Kuznetsov i drugi protiv Rusije, od 11. januara 2007. godine, broj predstavke 184/02 i Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, broj predstavke 18390/91). Pomenuta obaveza je, prema članu 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, i bitna procesna garancija jer pokazuje strankama da su njihove relevantne tvrdnje i argumenti razmotreni i ispitani (videti presudu Boldea protiv Rumunije, od 15. februara 2007. godine, broj predstavke 19997/02, st. 32. i 33.). ESLjP je takođe stanovišta i da bi načelo pravičnosti sadržano u članu 6. navedene Evropske konvencije bilo narušeno ako bi domaći sudovi ignorisali konkretnu i važnu primedbu koju je izneo podnosilac (videti presude Pronina protiv Ukrajine, od 18. jula 2006. godine, broj predstavke 63566/00, stav 25. i Mala protiv Ukrajine, od 3. jula 2014. godine, broj predstavke 4436/07, stav 48.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da podnosilac smatra da mu je pravo na obrazloženu sudsku odluku povređeno propustom Vrhovnog kasacionog suda da u svetlu stavova ESLjP razmotri njegove revizijske navode da je osnovanost tužbenog zahteva za isplatu tržišne vrednosti parcele 2237/1 zasnivao na činjeničnim tvrdnjama da trpi štetu i povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti da istom raspolaže i da na istoj gradi objekte zbog toga što je tuženi planskim aktima donetim devedesetih godina prošlog veka na pomenutoj parceli predvideo izgradnju dečje ustanove i što od tada u tom pravcu nije preduzeo nijednu radnju.

Ustavni sud ukazuje da je u slučaju Sporrong i Lönnroth protiv Švedsk e, na koji se podnosilac pozvao u reviziji, za zemljište podnosilaca predstavke bila izdata dozvola za eksproprijaciju u periodu od 1971. do 1979. godine, dok je zabrana gradnje na zemljištu postojala od 1968. do 1980. godine. U ovom periodu zemljište je bilo više puta na tržištu, ali potencijalni kupci su odustajali od kupovine kada bi saznali za mogućnost eksproprijacije. ESLjP je u presudi donetoj 23. septembra 1982. godine prihvatio da, sa formalnopravne tačke gledišta, dozvola za eksproprijaciju nije uticala na pravo vlasnika da koriste svoju imovinu i njome raspolaž u, ali je našao da je ona u praksi znatno smanjivala mogućnost vršenja ovog prava i da je uticala na samu suštinu prava svojine , jer je omogućavala gradskim vlastima da sprovedu zakonitu eksproprijaciju k ad god to smatraju svrsishodnim, usled čega je pravo podnosilaca predstavke postalo nesigurno. ESLjP je , s druge strane, zaključio da su mere zabrane gradnje, i pored toga što vlasti ni u jednom momentu nisu pristupile eksproprijaciji, tako da su vlasnici i dalje mogli da koriste imovinu i raspolažu njom, ipak ograničavale njihovo pravo korišćenja imovine , iako nije bila reč o de facto eksproprijaciji, jer, i pored toga što je pravo svojine delom izgubilo svoju suštinu, ono ipak nije nestalo. Sud je dalje zaključio da su mere zabrane gradnje, a ne i dozvole za eksproprijaciju, koje su predstavljale početni korak u procesu oduzimanja imovine, predstavljale kontrolu upotrebe imovine, te da su podnosioci predstavke snosili nesrazmerno veliki teret koji bi bio opravdan samo u slučaju da im je bila pružena mogućnost da traže skraćenje roka važenja dozvola i mera ili da zahtevaju naknadu štete, što tada važeće zakonodavstvo nije predviđalo. Iz iznetih razloga utvrđena je povreda prava iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Slično kao u pomenutom, ESLjP je u slučajevima Matos e Silva Lda i drugi protiv Portugalije i Elia S.r.l. protiv Italije (presude od 16. septembra 1996. i 2. avgusta 2001. godine) utvrdio da nije došlo do de facto eksproprijacije i lišavanja podnosilaca njihove imovine, ali je ocenio da je donošenjem akata javne vlasti kojima je utvrđen javni interes za izgradnju rezervata i usvajanjem urbanističkog plana kojim je bila predviđena gradnja parka, uz zabranu građenja na tom zemljištu, došlo do mešanja/ograničenja prava podnosilaca na mirno uživanje imovine koje je proistekl o iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom tokom dugog vremenskog perioda usled neprivođenja zemljišta nameni (13 i 26 godina), a što je za posledicu imalo nesigurnost podnosilaca u pogledu toga šta će biti sa njihovom imovinom. Evropski sud je utvrdio da je mešanje u pravo podnosilaca na mirno uživanje imovine bilo suprotno članu 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju jer nije bila postignuta pravična ravnoteža između zahteva opšteg interesa i zaštite prava na mirno uživanje imovine zbog toga što su podnosioci, usled izostanka bilo kakve naknade, nesigurnosti svog položaja i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva trpeli prekomeran teret.

Odbijajući podnosiočevu reviziju u ovom delu, Vrhovni kasacioni sud je prihvatio stanovište nižestepenog suda da tuženi nije promenio karakter zemljišta i izvršio faktičku eksproprijaciju parcele 2237/1, te da iz tog razloga podnosilac nema pravo na naknadu po odredbama Zakona o eksproprijaciji. Po oceni Ustavnog suda, izneti zaključak – da tuženi nije izvršio faktičku eksproprijaciju i promenio karakter zemljišta, je ustavnopravno prihvatljiv u okolnostima konkretnog slučaja – kada nisu preduzete bilo kakve faktičke radnje na spornom zemljištu u cilju njegovog privođenja nameni , budući da je postojanje planskog akta kojim je predviđeno da na spornoj parceli bude podignuta dečja ustanova, tek uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, jer s amo usvajanje ovakvog planskog akta ne znači da će nužno i doći do njegove realizacije (u tom smislu videti Odluku Ustavnog suda Už-10824/2013 od 23. decembra 2015. godine na www.ustavni sud.rs). Ovom ocenom Ustavni sud ne odstupa od stavova iznetih u većem broju svojih Odluka donetih u slučajevima tzv. faktičke eksproprijacije (videti, pored ostalih, Už- 3661/2011 od 5. marta 2014. godine, Už-5533/2011 od 3. jula 2014. godine i Už-206/2015 od 22. juna 2017. godine na: www.ustavni.sud.rs) – da faktička eksproprijacija nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastruktura ili drugi objekti pro bono publico, iako ne postoji rešenje o oduzimanju zemljišta koje je planskim aktom određeno za dobro u opštoj upotrebi, jer u konkretnom slučaju , za razliku od pomenutih slučajeva, još uvek nije došlo do oduzimanja tj. lišavanja imovine izgradnjom objekta pro bono publico. Međutim, ocenu o neosnovanosti podnosiočevog revizijskog navoda da parcelom ne može da raspolaže, niti da na njoj gradi objekte, te da usled toga trpi štetu i da mu je povređeno pravo na imovinu, Vrhovni kasacioni sud je utemeljio isključivo na činjenici da je podnosilac u javnim evidencijama upisan kao titular prava svojine na spornoj parceli, ne osvrćući se na stavove ESLjP na koje se podnosilac pozvao u reviziji, a koji se odnose ne na lišavanje imovine, već na ograničenje prava na mirno korišćenje imovine do kog je došlo zbog smanjene mogućnosti raspolaganja zemljištem usled dugogodišnjeg neprivođenja nameni.

S obzirom na ovako dato obrazloženje, po nalaženju Ustavnog suda, ne može se poreći propust Vrhovnog kasacionog suda da podnosiočeve revizijske navode ceni u svetlu stavova koje je izgradio ESLjP. Polazeći od toga da je Ustavni sud, sledeći praksu ESLjP, ustanovio niz standarda koji treba da budu ispunjeni da bi se jedan postupak mogao oceniti u celini pravičnim, to sledi i da su redovni sudovi dužni da te standarde poštuju i štite prava i slobode zajmečene Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , a koja obaveza proizlazi iz odredbe člana 16. stav 2. Ustava (videti Odluku Ustavnog suda Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine na: www.ustavni.sud.rs). Imajući u vidu izneto, po nalaženju Ustavnog suda, podnosiočevi revizijski navodi zahtevali su razmatranje u svetlu stavova ESLjP, a što je u obrazloženju osporenog akta izostalo. Vrhovni kasacioni sud nije dao odgovor ni na drugi podno siočev navod o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu momenta od kog a mu pripada kamata na dosuđene iznose naknade, ocenjujući da je reč o ponovljenim žalbenim navodima stranaka koji su pravilno ocenjeni od strane drugostepenog suda, zanemarujući pri tome da je drugostepena presuda i u ovom delu preinačena na štetu podnosioca, te da on protiv prvostepene odluke o kamati nije izjavio žalbu.

Imajući u vidu prethodno izneto, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda, u delu kojim je odbijena revizija podnosioca , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 . Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda u navedenom delu i određivanjem da u ponovnom postupku taj sud donese novu odluku o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv presude Apelac ionog suda u Novom Sadu Gž. 2610/15 od 29. oktobra 2015. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Kako je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na imovinu.

7. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti