Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom i parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za legalizaciju objekta i u povezanom parničnom postupku radi utvrđenja prava korišćenja. Oba postupka traju nerazumno dugo, zbog čega se nalaže njihovo hitno okončanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Milenkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. marta 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Milenkovića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom životne sredine i prostornog planiranja Republike Srbije, Jablanički upravni okrug u Leskovcu u predmetu broj 220-353-10/2004-04 i upravnom sporu koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 1699/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Milenkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu broj P. 2233/97 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

4. Nalaže se Upravnom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

5. Nalaže se Osnovnom sudu u Vranju da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 2. okončao u najkraćem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Miroslav Milenković iz Beograda je 24. marta 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 5628/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 2233/97), kao i upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom životne sredine i prostornog planiranja Republike Srbije, Jablanički upravni okrug u Leskovcu u predmetu broj 220-353-10/2004-04.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Upravnog suda U. 30268/10, spis predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 5628/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 2233/97), kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti:

            Postupak u predmetu Sekretarijata za urbanizam i imovinsko-pravne poslove opštine Vranje broj 353-181/99-05-1

 

Rešenjem Sekretarijata za urbanizam i imovinsko-pravne poslove opštine Vranje broj 353-181/99-05-1 od 9. marta 2004. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za izdavanje urbanističke dozvole za legalizaciju stambenog objekta na katastarskoj parceli broj 5172/2, katastarska opština Vranje I, na građevinskoj parceli broj 46, u bloku "Centar II" u Vranju, investitora S. M. iz Vranja.

Protiv ovog rešenja podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu, te je rešenjem Ministarstva za kapitalne investicije Republike Srbije, Jablanički okrug u Leskovcu broj 220-353-10/2004-04 od 23. novembra 2004. godine određeno da se ništi prvostepeno rešenje i predmet vraća na ponovni postupak.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja drugostepenog organa uprave pokrenuo upravni spor podnošenjem tužbe nadležnom sudu. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 8. novembra 2006. godine doneo presudu U. 1699/05, kojom je uvažena tužba i poništen navedeni drugostepeni upravni akt, sa obrazloženjem da su pri donošenju tog rešenja učinjene bitne povrede pravila postupka.

Imajući u vidu da drugostepeni organ uprave nije postupio po presudi Vrhovnog suda Srbije U. 1699/05 od 8. novembra 2006. godine u zakonom propisanom roku, podnosilac ustavne žalbe se, nakon obraćanja upravnom organu, obratio nadležnom sudu sa zahtevom za donošenje upravnog rešenja po presudi Vrhovnog suda Srbije. Vrhovni sud Srbije je nalogom Ui. 89/09 od 23. juna 2009. godine zatražio od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije donet. Tuženi organ je nalog suda primio 26. avgusta 2009. godine, ali po istom nije postupio.

Upravnom sudu su 1. januara 2010. godine, na osnovu člana 89. i člana 90. stav 1. Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik", broj 116/08), ustupljeni predmeti Vrhovnog suda Srbije i okružnih sudova u kojima do 31. decembra 2009. godine nije doneta konačna odluka, a za koje je nadležan Upravni sud, saglasno članu 29. stav 1. istog zakona. Upravni sud je na sednici održanoj 25. marta 2010. godine doneo rešenje Ui. 77/10, kojim je uvažen zahtev podnosioca ustavne žalbe i naloženo Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja Republike Srbije, Jablanički upravni okrug u Leskovcu, da u roku od 30 dana odluči o njegovom zahtevu.

Podnosilac ustavne žalbe je najpre podneo Upravnom sudu zahtev za izvršenje rešenja tog suda Ui. 77/10 od 25. marta 2010. godine, a potom je podneskom od 24. septembra 2010. godine obavestio sud da je u izvršenju navedenog rešenja od 25. marta 2010. godine tuženi organ 29. jula 2010. godine doneo rešenje broj 220-353-10/2004-04/2, kojim je poništio rešenje prvostepenog organa i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje.

Upravni sud je rešenjem Ui. 226/10 od 16. novembra 2010. godine naložio podnosiocu zahteva, ovde podnosiocu ustavne žalbe, da se u roku od 15 dana od dana prijema ovog rešenja izjasni da li je zadovoljan naknadno donetim rešenjem tuženog organa od 29. jula 2010. godine. Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 24. novembra 2010. godine, postupajući po rešenju Upravnog suda Ui. 226/10 od 16. novembra 2010. godine, obavestio taj sud da je nezadovoljan rešenjem tuženog organa broj 220-353-10/2004-04/02 od 29. jula 2010. godine, te da isti podnesak treba smatrati tužbom podnetom protiv naknadno donetog rešenja tuženog organa.

Predmetni upravnosudski postupak se sada vodi pred Upravnim sudom u predmetu pod brojem U. 30268/10.

Rešenjem Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja Republike Srbije, Jablanički upravni okrug u Leskovcu broj 220-353-00010/2004-04 od 8. decembra 2010. godine naloženo je Gradskoj upravi grada Vranja, Sekretarijatu za urbanizam i imovinskopravne poslove da u roku od 30 dana od dana uručenja ovog rešenja postupi po rešenju istog ministarstva broj 220-353-10/2004-04/2 od 29. jula 2010. godine, a kojim je poništeno rešenje Sekretarijata za urbanizam i imovinskopravne poslove opštine Vranje broj 353-181/99-05-1 od 9. marta 2004. godine i spisi vraćeni na ponovni postupak i odlučivanje. Podnosilac ustavne žalbe je i protiv ovog rešenja od 8. decembra 2010. godine podneo tužbu Upravnom sudu 17. januara 2011. godine.

            Postupak u predmetu Osnovnog suda u Vranju P. 5628/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 2233/97)

Podnosilac ustavne žalbe je 2. decembra 1997. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vranju protiv tužene S. M, radi utvrđenja prava trajnog korišćenja i naknade štete.

Prvo ročište za glavnu raspravu je bilo zakazano za 23. april 1998. godine, ali je isto odloženo na predlog punomoćnika tuženog. Prvo ročište u ovoj pravnoj stvari je održano 17. juna 1998. godine.

Na ročištu održanom 6. marta 2001. godine tužilac je tražio da sud, pored navedenog, naloži tuženoj da ukloni deo svog stambenog objekta, dok je na ročištu održanom 16. oktobra 2002. godine tužilac povukao tužbu u delu zahteva za naknadu štete.

U toku postupka prvostepeni sud je izveo sledeće dokaze: uviđaj na licu mesta (24. jula 1998. godine i 18. novembra 2003. godine), veštačenja preko veštaka geodetske struke i preko veštaka urbanista, saslušanje parničnih stranaka i čitanje pismenih dokaza.

Do donošenja prvostepene presude P. 2233/97 od 30. juna 2009. godine bilo je zakazano 56 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 40 održano (ročišta su najvećim delom odlagana zbog nepostupanja veštaka). Prvostepenom presudom je utvrđeno: da je tužena izvršila zauzeće parcele tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i to - 1) na severnoj strani katastarske parcele tužioca u merama i granicama od tačke 7 A do 7 B 0,31m, od 7 B do 7 C 10,33m i od 7 C do 7 A 10,35m, koje zauzeće u obliku trougla predstavlja na terenu deo stambenog objekta tužene, površine 3m², 2) na severnoj strani katastarske parcele tužioca u merama i granicama od tačke 7 A do 7 je 1,17m, od tačke 7 do 6 je 16,58m, od tačke 6 do 5 je 1,13m, od tačke 5 do tačke 5 A 0,34m, od tačke 5 A do tačke B 0,72m, od tačke B do tačke 7 C 6,15m i od tačke 7 C do tačka 7 A 10,35m, koje zauzeće je nepravilnog oblika i na terenu predstavlja trotoar pored objekta tužene, 3) sa istočne strane dela stambenog objekta tužene, zauzeće katastarske parcele tužioca je u obliku trougla, u merama i granicama od tačka 5 do tačka B je 4,97m, od tačke B do tačke % A 5,25m i od tačke 5 A do tačke 5 je 0,34m, 4) delom zgrade u produžetku u merama i granicama od tačke B do tačke 4 je 7,97m, od tačke 4 do tačke 4 A 0,22m i od tačke 4 A do tačke B je 5,04m, na parceli tužioca u obliku trougla i 5) dela katastarske parcele tužioca u merama i granicama od tačke 2 do tačke 2 A 0,18m, od tačke 2 A do tačke A (1) je 14,21m i od tačke A (1) do tačke 2 je 14,22m, u obliku trougla, a sve mere i granice su iz priloga broj 11 i priloga broj 11 07 nalaza Republičkog geodetskog zavoda Beograd, čime je tužena zauzela ukupno 14m² od parcele tužioca, te se tužena obavezuje da tužiocu prizna pravo korišćenja prostora opisanog u izreci I/2, I/3 i I/5 i isti preda tužiocu u državinu u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, a odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tužena prizna pravo korišćenja na prostoru opisanom u izreci I/1 i I/4 i isti preda tužiocu u državinu, kao i da ukloni deo svog objekta kojim je zauzela 3m² navedene katastarske parcele tužioca u merama i granicama datim u stavu I/1 izreke ove presude, sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude (stav 1.); da je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da izvrši fizičko uklanjanje dela svog objekta – porodične stambene zgrade, nepropisno izgrađene na katastarskoj parceli 5172/2 u katastarskoj opštini Vranje 1 sa pravom korišćenja iste, i to celom dužinom stambenog objekta tužene, počev i gledano od međne linije sa katastarskom parcelom tužioca broj 5172/3 u katastarskoj opštini Vranje 1 ka zapadu u širini i dubini od 3m, od tačke 7 B 3m na jugozapad, paralelno sa pravcem 7 B – 6 u dužini od 16,48, od tačke 6 na zapad 3m, paralelno sa pravcem 5 – 1 u dužini od 14,50m i odgovarajućoj faktičkoj visini tog objekta, a čime je tužena, nezakonitom izgradnjom navedenog stambenog objekta, prešla građevinsku liniju određenu aktom o uslovima za uređenje prostora nadležnog Odeljenja za urbanizam i druge opšte poslove SO Vranje broj 353-371/94 – I – 05 od 27. decembra 1994. godine, sve to u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, odbijen kao neosnovan, sem što je tuženoj naloženo da izvrši fizičko uklanjanje trotoara, ograde i drugih pratećih objekata sa prostora opisanih u izreci ove presude pod I/2, I/3 i I/5, sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude (stav 2.); da je prigovor tužene da je Opštinski sud u Vranju stvarno nenadležan za postupanje u ovoj pravnoj stvari odbijen kao neosnovan (stav 3.); da su odbijeni zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka, tako da je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav 4.).

Protiv prvostepene presude žalbu su izjavile obe parnične stranke, i to: tužena 9. jula 2009. godine i tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, 20. jula 2009. godine. Rešavajući o podnetim žalbama, Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu Gž. 375/10 od 18. marta 2010. godine, kojom je odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke u usvajajućem delu i u stavu drugom izreke u delu koji se odnosi na nalog tuženoj da izvrši fizičko uklanjanje trotoara, ograde i drugih pratećih objekata sa prostora opisanih u stavu prvom izreke pod 2, 3 i 5, a ukinuta prvostepena presuda u stavu prvom izreke u odbijajućem delu, u stavu drugom izreke u odbijajućem delu i u stavu četvrtom izreke, u delu odluke o troškovima, te je u ovim delovima predmet vraćen Osnovnom sudu u Vranju na ponovno suđenje. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je žalba tužene neosnovana; da se osnovano u žalbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, ističe da je prvostepena presuda u pobijanom delu zahvaćena bitnom povredom odredbe člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, te da je došlo do pogrešne primene materijalnog prava, imajući u vidu da je prvostepena presuda u ovom delu nejasna i protivureči sebi i razlozima datim u obrazloženju, koji su takođe nejasni i protivrečni; da odluka o upravnom postupku povodom zahteva za legalizaciju predstavlja prethodno pitanje za odlučivanje u ovom sporu, koje sam sud ne može rešiti saglasno članu 12. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa je prvostepeni sud trebalo da ispita da li su ispunjeni uslovi za prekid postupka iz člana 215. stav 1. tačka 1) tog zakona; da je izgradnja objekta na građevinskom zemljištu regulisana Zakonom o planiranju i izgradnji, koji je u odnosu na Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa, poseban, specijalni propis, te da se u konkretnom slučaju nisu mogla primeniti pravna pravila o građenju na tuđem zemljištu iz čl. 24. do 26. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, a koje je prvostepeni sud primenio; da prvostepeni sud treba da ispita da li je i kako odlučeno u upravnom postupku povodom zahteva tužene za legalizaciju spornog objekta, a nakon toga, u zavisnosti od toga da li je upravni postupak okončan i na koji način, da meritorno odluči o tužbenom zahtevu, ili da ovaj postupak prekine do okončanja tog upravnog postupka.

Osnovni sud u Vranju je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao i održao 16. jula 2010. godine. Parnični postupak se vodi pod brojem P. 5628/10.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog upravno-sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe 2004. godine podneo žalbu protiv rešenja Sekretarijata za urbanizam i imovinsko-pravne poslove opštine Vranje broj 353-181/99-05-1 od 9. marta 2004. godine i da predmetni postupak još uvek nije okončan.

Trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnom roku, ali prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, moraju se imati u vidu sledeće činjenice i okolnosti:

Podnosilac ustavne žalbe je krajem 2004. godine podneo nadležnom sudu tužbu protiv rešenja upravnog organa od 23. novembra 2004. godine. Vrhovni sud Srbije je, nakon skoro dve godine od dana podnošenja tužbe, na sednici održanoj 8. novembra 2006. godine doneo presudu U. 1699/05, kojom je njegova tužba uvažena i poništeno drugostepeno rešenje organa uprave od 23. novembra 2004. godine, sa obrazloženjem da su pri njegovom donošenju učinjene bitne povrede pravila postupka. Međutim, imajući u vidu da drugostepeni organ uprave nije postupio po presudi Vrhovnog suda Srbije od 8. novembra 2006. godine, iako je u skladu sa odredbom člana 63. stav 1. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 46/96) bio dužan da u roku od 30 dana od poništenja donese novi upravni akt, podnosilac ustavne žalbe se, nakon obraćanja upravnom organu, obratio nadležnom sudu sa zahtevom za donošenje tog akta. Vrhovni sud Srbije je zatražio od tuženog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih novi upravni akt nije donet. Tuženi organ je nalog suda primio 26. avgusta 2009. godine, ali po istom nije postupio. S tim u vezi, Vrhovni sud Srbije je, u skladu sa odredbom člana 63. stav 2. navedenog Zakona, bio u obavezi da sam donese rešenje koje će u svemu zameniti akt nadležnog upravnog organa, a što isti nije učinio. Po ustupanju predmeta Vrhovnog suda Srbije i okružnih sudova u kojima do 31. decembra 2009. godine nije doneta konačna odluka, a za koje je nadležan Upravni sud, taj sud je na sednici održanoj 25. marta 2010. godine doneo rešenje Ui. 77/10, kojim je uvažen zahtev podnosioca ustavne žalbe i naloženo Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja Republike Srbije, Jablanički upravni okrug u Leskovcu, da u roku od 30 dana odluči o zahtevu podnosioca. Tuženi organ je 29. jula 2010. godine doneo rešenje broj 220-353-10/2004-04/2, kojim je poništio rešenje prvostepenog organa i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje. Iz navedenog proizlazi da je tuženi organ novi upravni akt u izvršenju presude nadležnog suda od 8. novembra 2006. godine doneo nakon skoro četiri godine. Podnosilac ustavne žalbe je 24. novembra 2010. godine i protiv ovog akta podneo tužbu Upravnom sudu, ali o tužbi još nije odlučeno.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da postupak povodom koga je podneta ustavna žalba nije okončan i da je zato podnosilac ustavne žalbe postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete i nalaganjem Upravnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem mogućem roku, kao u tač. 3. i 4. izreke.

7. Ceneći navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je utvrdio da je postupak otpočeo 2. decembra 1997. godine podnošenjem tužbe ovde podnosioca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Vranju i da ovaj postupak još uvek nije okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje preko 12 godina, te da još uvek nije okončan. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom sporu, postupanja sudova koji su vodili postupak, ponašanja stranaka u toku postupka i interesa podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni činioci uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je zaključio da je u ovom parničnom predmetu bilo donekle složenih činjeničnih i pravnih pitanja. U toku postupka prvostepeni sud je izveo sledeće dokaze: uviđaj na licu mesta (24. jula 1998. godine i 18. novembra 2003. godine), veštačenja preko veštaka geodetske struke i preko veštaka urbanista, saslušanje parničnih stranaka i čitanje pismenih dokaza.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, može se zaključiti da nije bitno doprineo dužini trajanja sudskog postupka, već se uglavnom uredno odazivao na ročišta za glavnu raspravu, s tim što ročišta nisu zakazivana od 1. jula 2000. do 30. septembra 2000. godine i od 9. januara 2008. godine naredna tri meseca, na njegov predlog, zbog odsustva. Može se zaključiti da je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri doprineo dužini trajanja osporenog parničnog postupka time što mu je sud u više navrata morao nalagati preciziranje tužbenog zahteva, te i iz razloga što je zahtevao izuzeće svih sudija u svim sudovima na području Okružnog suda u Vranju, bez navođenja konkretnih razloga.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je dugom trajanju postupka upravo doprinelo postupanje prvostepenog suda. Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 17. juna 1998. godine, odnosno nakon više od šest meseci od podnošenja tužbe. Prvostepena presuda je doneta tek nakon 11 godina i šest meseci od podnošenja tužbe i u ovom periodu je od 56 zakazanih ročišta za glavnu raspravu održano 40 (ročišta su najvećim delom odlagana zbog nepostupanja veštaka). Sud nije iskoristio procesna ovlašćenja da spreči ovakvo odugovlačenje postupka. Drugostepeni sud je o podnetim žalbama odlučio u roku od osam meseci od njihovog podnošenja. Pored toga, prvostepena presuda je u delu ukinuta iz razloga što je po oceni višeg suda, prvostepeni sud morao sačekati ishod upravnog postupka povodom zahteva za legalizaciju, što predstavlja prethodno pitanje za odlučivanje u ovom sporu.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu broj P. 2233/97 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 2. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tač. 3. i 5. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, i nalaganjem Osnovnom sudu u Vranju, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, da kada se za to steknu zakonom propisani uslovi, imajući u vidu primedbe iz presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 375/10 od 18. marta 2010. godine, preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević