Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava u sporu o dodeli stana

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Sud je ocenio da je drugostepeni sud proizvoljno tumačio pravilnik o dodeli stanova, zanemarujući imovinsko stanje supružnika prilikom ocene stambene ugroženosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Z . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 3. decembra 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. Z . i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 50946/10 (prvobitno predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 18038/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Z . iz Beograda je , 24. maja 2017. godine , preko punomoćnika B. B , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5478/16 od 2. marta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac je, preko punomoćnika M. K . i M . R, advokata iz Beograda, 26. maja 2017. godine podneo novu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5478/16 od 2. marta 2017. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 50946/10 od 11. februara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, saglasno članu 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi zajedničkog rešavanja.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su osporene presude donete proizvoljnom primenom materijalnog i procesnog prava, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže, da je po tužbi podnosioca prvostepeni sud odlučio posle šest godina od podnošenja tužbe, a pravnosnažna presuda doneta posle više od sedam godina, što predstavlja prekomerno trajanje postupka; da je podnosilac podneo tzv. posebnu reviziju o kojoj još nije odlučeno.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude Apelacionog suda u Beogradu i Prvog osnovnog suda u Beogradu i odredi da prvostepeni sud donese novu odluku, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje u iznosu od 1.500 evra, a tužene obaveže da podnosiocu nadoknade troškove sastava ustavne žalbe u iznosu od 45.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 50946/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe , kao prvotužilac, zajedno sa još dva lica, je 11. decembra 2009. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv prvotuženog Privrednog društva „E . B .“ d.o.o. iz Beograda i drugotuženog J . p . „E . S .“ iz Beograda, radi naknade štete.

Tužba je istog dana otpravljena na odgovor tuženima, a postupak je 2010. godine nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 50946/10.

Do donošenja prvostepene presude u ovom sporu 11. februara 2016. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je zakazao ukupno 21. ročište (15. aprila i 15. septembra 2010. godine, 19. januara, 29. marta, 30. juna, 29. avgusta i 11. novembra 2011. godine, 23. marta, 2. jula i 19. novembra 2012. godine, 1. marta, 21. juna i 21. novembra 2013. godine, 11. aprila, 10. septembra i 3. decembra 2014. godine, 30. januara, 8. maja, 13. oktobra i 8. decembra 2015. godine i 11. februara 2016. godine) , od kojih nije održano osam, i to: četiri iz razloga na strani suda, dva zbog štrajka advokata, jedno zbog nedolaska na ročište uredno pozvanog svedoka i jedno iz razloga na strani tužilaca .

U prvostepenom postupku je došlo do promene postupajućeg sudije, te je od ročišta 11. aprila 2014. godine postupao drugi sudija.

U sprovedenom postupku, prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem prvo, drugo i trećetužioca, saslušanjem sedam svedoka, upoznavanjem sa obimnim pismenim dokazima koje su podnele stranke ili ih je sud pribavio po službenoj dužnosti, uključujući nalaz i mišljenje sudskog veštaka ekonomsko-finansijske, građevinske i elektrotehničke struke date u drugom parničnom postupku povodom istog štetnog događaja i saslušanjem veštaka S. C.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 50496/10 od 11. februara 2016. godine, stavovima prv im, drugim i trećim izreke odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilaca da im tuženi Privredno društvo „E. B .“ d.o.o. iz Beograda i J. p . „E . S .“ iz Beograda na ime naknade materijalne štete isplate opredeljene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom kao u stavovima od prvog do trećeg izreke , u stavu četvrtom utvrdio da je tužba u delu kojim se zahteva naknada štete na ime duševnih bolova povučena i u stavom petom izreke obavezao tužioce da drugotuženom na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 261.300,00 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude tužioci su izjavili žalbu 9. aprila 2016. godine, a dopunu žalbe 21. aprila 2016. godine.

Privredno društvo „E. B .“ d.o.o. iz Beograda je 21. aprila 2016. godine izjavi lo žalbu protiv odluke o troškovima postupka , koju je Apelacioni sud u Beogradu smatrao predlogom za ispravku presude, pa je spis predmeta , rešenjem Gž. 5478/16 od 1. decembra 2016. godine, vratio prvostepenom sudu radi dopune postupka.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 22. decembra 2016. godine doneo rešenje P. 50496/ 10 o ispravci presude P. 50496/10 od 11. februara 2016. godine, tako što u stavu petom izreke iza reči: „Obavezuju se tužioca da“ , umesto „drug otuženom“, treba da stoji: „prvo tuženom“.

Apelacioni sud u Beogradu je, osporenom presudom Gž. 5478/16 od 2. marta 2017. godine, odbio žalbu tužilaca kao neosnovanu i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu u stavovima prvom, drugom, trećem i petom izreke i obavezao tužioce da Privrednom društvu „E. B .“ d.o.o. iz Beograda naknade troškove drugostepenog postupka.

Tužioci su 26. maja 2017. godine izjavili reviziju protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5478/16 od 2. marta 2017. godine u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku, a 27. jula 2018. godine podneli dopunu revizije.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 3217/19 Gz ap. 23/19 od 28. novembra 2019. godine, stavom prvim izreke rešenja, odbacio kao nedozvoljenu žalbu tužilaca protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R3. 62/18 od 1. novembra 2018. godine, ispravljenog rešenjem od 7. februara 2019. godine, a stavom drugim izreke rešenja odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilaca protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5478/16 od 2. marta 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni s ud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe, 11. decembra 2009. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu od 2. marta 2017. godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, je pravnosnažno okončan posle sedam godina i nepuna tri meseci. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da postupak po reviziji tužilaca, koja je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačena kao nedozvoljena, ne predstavlja jed instvenu celinu sa osporenim postupkom, jer prema pravnom stavu Ustavnog suda, postupak po reviziji u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za njeno izjavljivanje i koji je okončan rešenjem kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni pomenuti procesni uslovi, po svojoj prirodi ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja iz parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu, te Ustavni sud u ovoj odluci nije cenio trajanja tog postupka. Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno ceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o relativno složen om sporu, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, kao ni sprovedeni dokazni postupak, ne mogu opravdati prekoračenje prihvaćenih standarda razumnog trajanja sudskog postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnosilac ima o opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i odlučivanje o njegovom tužbenom zahtevu .

Podnosilac je samo u maloj meri doprineo trajanju postupka, dostavljanjem podnes ka uoči ročišta zakazanog za 11. april 2014. godine , koje nije održano kako bi tuženi mogli da se upoznaju sa sadržinom podneska tužilaca .

Po o ceni Ustavnog sud, na teret suda se ne može staviti ni odlaganje ročišta zbog štrajka advokata 10. septembra i 3. decembra 2014. godine.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je glavni doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao nadležni prvostepeni sud svojim neefikasnim postupanjem, usled koga je prvostepeni postupak tr ajao pet godina i dva meseca, što se ne može pravdati ni složenošću predmeta spora i sprovedenog dokaznog postupka. Tako je prvostepeni sud u toku 2010. godine zakazao i održao samo dva ročišta; u toku 2011. godine, od pet zakazanih ročišta održana su samo dva, a tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije; nakon održano g ročišta 21. juna 2013. godine došlo je do presigniranja predmeta i sud nije postupao u predmetu više od devet i po meseci – do ročišta 11. aprila 2014. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 50946/10 (prvobitno predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 18038/09) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasni k RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu postupka koja se može staviti na teret sudu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 ,od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava osporenim presudama, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se obrazlaže tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi da li iscrpne, jasne i obrazložene razloge za donetu odluku, koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrarnim ili proizvoljnim. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Z akona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava u sporu o dodeli stana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti