Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog smetanja poseda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak zbog smetanja poseda, koji je po zakonu hitan, trajao je preko jedanaest godina, prvenstveno zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4393/2010
26.09.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiš a B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dobrivoja Milićevića iz Starih Banovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Dobrivoja Milićevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 244/99 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dobrivoje Milićević iz Starih Banovaca je 12. oktobra 2010. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 282/10 od 2. septembra 2010. godine, rešenja Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 666/2000 od 9. aprila 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Sremskoj Mitorvici Gž. 1444/04 od 7. aprila 2005. godine i rešenja Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 666/00 od 14. septembra 2004. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da su ovde napadnuta rešenja ništavna, jer nije pravilno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje lažno prezentirano i došlo je do bitne povrede pravila postupka od strane suda; da su napadnuta rešenja ništavna iz razloga navedenih i obrazloženih na priloženim zahtevima za zaštitu zakonitosti; da postupak po njegovoj tužbi zbog smetanja poseda traje jedanaest godina; da su zbog toga povređena njegova navedenom evropskom konvencijom ustanovljena prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku. Podnosilac od Ustavnog suda traži „poništaj svih dosadašnjih rešenja i vraćanje predmeta na ponovno suđenje pred drugim većem radi vraćanja javnog puta 1886/11 (sada 2863/11) u Starim Banovcima u funkcionalno stanje celom dužinom saglasno članu 3. stav 2. ZPP-a“.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS" broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Članom 113. Zakona propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.); da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Cudska jedinica u Staroj Pazovi P. 806/11, prvobitno predmeta Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 244/99, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. maja 1999. godine podneo Opštinskom sudu u Staroj Pazovi tužbu protiv tuženog Eugena Slavika iz Starih Banovaca, zbog smetanja državine.

Na ročištu od 8. jula 1999. godine Opštinski sud u Staroj Pazovi je doneo rešenje zbog izostanka P. 244/99, kojim je usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i utvrdio da je tuženi smetao tužioca u poslednjem mirnom i faktičkom posedu korišćenja katastarske parcele broj 1886/11, KO Novi Banovci, a koja tužiocu služi za prolaz vozilom pred kuću, na taj način što je dana 16. aprila 1999. godine odronjavanjem dela puta i naznačene parcele, onemogućio tužiocu prolaz, pa mu je naložio da odmah, a najkasnije u roku od tri dana omogući tužiocu korišćenje prolaza na način kako je to činio pre 16. aprila 1999. godine, te da se ubuduće uzdrži od ovakvog ili sličnog smetanja, sve pod pretnjom izvršenja i izricanja novčane kazne.

Tuženi je 22. jula 1999. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, a 24. novembra 1999. godine prvostepeni sud je odlučio da odloži ročište radi raspravljanja o ovom predlogu, do odluke predsednika suda po zahtevu tužioca za izuzeće postupajućeg sudije u ovom predmetu. Ročište za raspravu o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje je održano 20. marta 2000. godine i Opštinski sud u Staroj Pazovi je doneo rešenje P. 244/99 kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje i rešenje zbog izostanka stavlja van snage. Ovo rešenje je ekspedovano iz suda u septembru 2000. godine.

U toku 2001. godine su zakazana tri ročišta (26. januara, 2. marta i 8. maja 2001. godine), od kojih je jedno odloženo na molbu tužioca (2. marta 2001. godine), a na održanim ročištima prvostepeni sud je odbio predloženo preinačenje tužbe i izveo dokaze saslušanjem tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka i saslušanjem svedoka Ž. M. i O. R.

Nakon toga predmet je dodeljen drugom postupajućem sudiji pred kojim je postupak nastavljen na ročištu 13. decembra 2002. godine, na kome je rasprava počela iznova, a tužiocu je naloženo da precizira tužbeni zahtev.

Na sledećem ročištu održanom 23. decembra 2003. godine ponovo je naloženo tužiocu da precizira tužbeni zahtev, što je on učinio podneskom od 1. januara 2004. godine.

Na ročištu 23. februara 2004. godine saslušane su parnične stranke i svedoci O. R, R. D. i Lj. U, pročitani ranije izvedeni dokazi i kako nije bilo novih dokaznih predloga zaključena je glavna rasprava.

Opštinski sud u Staroj Pazovi je doneo ustavnom žalbom osporeno rešenje P. 666/00 od 14. septembra 2004. godine kojim je, u stavu prvom izreke, odbio tužbeni zahtev tužioca u celosti, tj. zahtev da tuženi uspostavi pređašnje funkcionalno stanje cele dužine puta na k.p. broj 1886/11 u Starim Banovcima kakvo je bilo do 16. aprila 1999. godine, na način opisan u izreci rešenja, kao i tužbeni zahtev kojim je traženo da tuženi tužiocu na ime naknade štete za troškove pretovara građevinskog materijala usled presecanja puta isplati iznos od 50.000 dinara, kao i na ime nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova u vreme NATO bombardovanja iznos od 150.000 dinara, kao i sve parnične troškove, u stavu drugom izreke obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 34.800 dinara, a u stavu trećem izreke odbio zahtev tuženog za naknadu troškova postupka preko dosuđenog iznosa.

Tužilac je podneo žalbu protiv navedenog rešenja 4. oktobra 2004. godine.

Okružni sud u Sremskoj Mitovici je osporenim rešenjem Gž. 1444/04 od 7. aprila 2005. godine delimično uvažio, a delimično odbio žalbu tužioca i ožalbeno rešenje Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 666/00 od 14. septembra 2004. godine potvrdio u pobijanom odbijajućem delu kojim je odlučeno o smetanju poseda (deo stava prvog izreke) a ukinuo u ostalom pobijanom odbijajućem delu rešenja kojim je odlučeno o naknadi materijalne i nematerijalne štete (deo stava prvog izreke), kao i u ostalom pobijanom obavezujućem delu rešenja kojim je odlučeno o troškovima postupka (stav drugi izreke) i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno raspravljanje i odlučivanje o ovim zahtevima stranaka.

Tužilac je 29. juna 2005. godine podneo sudu podnesak naslovljen kao „zahtev za poništaj i ukidanje rešenja Gž. 1444/04 i preinačenje istog, zahtev za zaštitu zakonitosti ili ako od gornjeg ništa ne može predlog za ponavljanje postupka“.

Tužilac je 18. januara 2006. godine podneo zahtev za delegaciju suda, a Opštinski sud u Staroj Pazovi je odložio ročište zakazano za 31. januar 2006. godine do odluke Vrhovnog suda Srbije o predlogu za delegaciji. Vrhovni sud Srbije je rešenjem R. 71/06 od 9. februara 2006. godine odbio predlog za određivanje dugog stvarno nadležnog suda.

Na ročištu održanom 9. maja 2006. godine prvostepeni sud je odbacio ponovni zahtev tužioca za delegaciju suda i naložio mu da uredi tužbeni zahtev za naknadu štete.

Tužilac je 1. juna 2006. godine ponovo stavio zahtev za zaštitu zakonitosti, a sa istim podneskom se obratio i Republičkom javnom tužilaštvu, koje nije stavilo navedeni zahtev.

Povodom zahteva za zaštitu zakonitosti tužioca, Vrhovni sud Srbije je 24. jula 2006. godine vratio spise Opštinskom sudu u Staroj Pazovi radi pravilnog dostavljanja i kompletiranja spisa, a prvostepeni sud je dostavio spise Okružnom sudu u Sremskoj Mitovici 2. novembra 2007. godine. Vrhovni sud Srbije je rešenjem Sgzz. 1069/07 od 29. novembra 2007. godine odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv rešenja Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1444/04 od 7. aprila 2005. godine, kao nedozvoljen.

Na ročištu održanom 9. aprila 2008. godine Opštinski sud u Staroj Pazovi je doneo osporeno rešenje P. 666/00, kojim je odbacio kao nedozvoljen predlog tužioca za određivanje dugog stvarno nadležnog suda (stav prvi izreke), odbacio zahtev tužioca za izuzeće postupajućeg sudije (stav drugi izreke), utvrdio da se tužba tužioca protiv tuženog radi naknade štete smatra povučenom (stav treći izreke) i obavezao tužioca na naknadu parničnih troškova (stav četvrti izreke). Rešenje je dostavljeno tužiocu 4. novembra 2008. godine.

Tužilac je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu 28. novembra 2008. godine.

Viši sud u Sremskoj Mitrovici je osporenim rešenjem Gž. 282/10 od 2. septembra 2010. godine žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 666/00 od 9. aprila 2008. godine odbacio u delu ožalbenog rešenja kojim je odbačen predlog tužioca za delegaciju suda (stav prvi izreke), a u preostalom delu delimično uvažio, a delimično odbio, tako što je potvrdio ožalbeno rešenje u delu kojim je odbačen zahtev tužioca za izuzeće postupajućeg sudije i u utvrđujućem delu o povlačenju tužbe (st. 2. i 3. izreke), a preinačio u delu odluke o troškovima postupka (stav 4. izreke). Rešenje je dostavljeno tužocu 23. septembra 2010. godine.

Tužilac je 8. decembra 2010. godine Vrhovnom kasacionom sudu podneo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Višeg suda u Sremskom Mitrovici Gž. 282/10 od 2. septembra 2010. godine i rešenja Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 666/10 od 9. aprila 2008. godine, koji je Vrhovni kasacioni sud 14. decembra 2010. godine dostavio Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici – Sudskoj jedinici u Staroj Pazovi na dalji postupak.

Vrhovni kasacioni sud je odbacio navdeni zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen rešenjem Gzz1. 453/11 od 26. oktobra 2011. godine, koje je dostavljeno podnosiocu 18. januara 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako su odredbama člana 32. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) ; da će sud pri određivanju rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja poseda uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 440.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.) ; da će sud pri određivanju rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja poseda uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 447.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe 11. maja 1999. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 282/10 od 2. septembra 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do pravnosnažnog okončanja donošenjem drugostepenog rešenja trajao preko jedanaest godina, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni u ovom postupku ne mogu opravdati nerazumno dugo trajanja osporenog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac svakako imao opravdani interes za efikasno rešavanje predmetnog spora, kao i da je on samo u manjoj meri doprineo dužem trajanju postupka.

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao Opštinski sud u Pančevu svojim neefikasnim i neažurnim postupanjem, posebno imajući u vidu i hitnu prirodu parničnog postupka po tužbama radi smetanja državine. Ovakva o`cena Ustavnog suda se zasniva na sledećim činjenicama: da je prvostepeni sud rešenje kojim je odlučio o predlogu tuženog za povraćaj u pređašnje stanje od 22. jula 1999. godine doneo osam meseci posle podnošenja predloga, a ekspedovao šest meseci posle donošenja; da je u toku postupka bilo više slučajeva neprihvatljivo dugih perioda između održanih ročišta, pa je tako nakon ročišta 8. maja 2001. godine sledeće ročišta održano posle jedne godine i sedam meseci, a nakon ročišta 13. decembra 2002. godine – posle jedne godine; da je prvostepeni sud po zahtevu Vrhovnog suda Srbije od 21. jula 2006. godine za kompletiranje i pravilno dostavljanje spisa radi odlučivanja o zahtevu podnosioca za zaštitu zakonitosti postupio tek posle 15 i po meseci; da je prvostepeno rešenje od 14. septembra 2004. godine, kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu, doneto posle sedam meseci od zaključenja glavne rasprave; da je prvostepeno rešenje od 9. aprila 2008. godine dostavljeno podnosiocu posle punih sedam meseci od donošenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodio pred pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 244/99, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu usvojio kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na pravično suđenje Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe u pogledu postojanja povrede prava na pravično suđenje rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitorvici 282/10 od 2. septembra 2010. godine i rešenjem Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 666/2000 od 9. aprila 2008. godine, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već u osnovi predstavljaju paušalnu subjektivnu ocenu podnosioca ustavne žalbe o načinu na koji su postupajući sudovi utvrdili činjenično stanje i primenili merodavno pravo u konkretnom slučaju, a ustavnom žalbom se, u suštini, traži od Ustavnog suda da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenog rešenja . Ustavni sud je, takođe, utvrdio, da se isticanjem povrede prava na pravično suđenje rešenjima Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 666/2000 od 14. septembra 2004. godine i Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1444/04 od 7. aprila 2005. godine, ustavnom žalbom osporavaju akti koji su donet pre stupanja na snagu Ustava i protiv kojih ustavna žalba nije dozvoljena.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

7. Krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđenjem povrede ovog prava.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 3218/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 2689/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete
• Už 7362/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 1752/2013: Odbijanje ustavne žalbe zbog presudnog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka
• Už 904/2010: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od 25 godina
• Už 8535/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku