Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P . iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 1543/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Mionici u predmetima K. 148/07 i K. 61/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz Valjeva je , 30. maja 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 1543/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Mionici u predmetima K. 148/07 i K. 61/05).

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je krivični postupak koji je protiv njega i drugih lica vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu, prethodno pred Opštinskim sudom u Mionici „neopravdano dugo trajao“ iako „predmet nije bio toliko komplikovan“, pri čemu je „osuđen za nešto što nije učinio“.

Predložio je, pored ostalog, da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenog prava i prava na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu K. 1543/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Osnovnim sudom u Valjevu (ranije pred Opštinskim sudom u Mionici), koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 1. aprila 2004. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Opštinskog suda u Mionici Ki. 12/04 da se protiv podnosioca ustavne žalbe (i još dva lica) sprovede istraga zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Osnovnog krivičnog zakona. Tokom istrage je ispitan veći broj svedoka i obavljeno je veštačenje veštaka elektro struke.

Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Mionici je 8. aprila 2005. godine protiv podnosioca ustavne žalbe (i još tri lica) podiglo optužnicu, koja je stupila na pravnu snagu 3. oktobra 2005. godine (donošenjem rešenja Kv. 20/05 kojim su odbijeni kao neosnovani izjavljeni progovori).

Opštinski sud u Mionici je do donošenja prve prve prvostepene presuda glavni pretres zakazao 17 puta i deset puta ga je održao. Glavni pretres nije održan sedam puta, i to: tri puta zbog nedolaska M.B. (koje izostanke je uredno opravdavao; dva puta zbog nedolaska M.L, od čega jedanput i nedolaska D.D. (sud je naredio njihovo privođenje); jedanput jer je M.B. tražio izuzeće postupajućeg sudije; jedanput zbog nedolaska D.D. koji je izostanak opravdao.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Opštinski sud u Mionici je 28. maja 2007. godine doneo presudu K. 61/05 kojom je podnosioca ustavne žalbe, D.D. i M.L. oglasio krivim za krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 359. stav 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i izrekao im uslovne osude, dok je okrivljenog M.B. oglasio krivim za krivično delo zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju iz člana 359. stav 1. u vezi sa članom 34. Krivičnog zakonika, u sticaju sa krivičnim delom krađe iz člana 203. stav 1. istog zakonika i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od osam meseci. Navedena presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Valjevu Kž1. 492/07 od 13. novembra 2007. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

Opštinski sud u Mionici je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa (četiri puta zakazan, tri puta održan, a jednom neodržan zbog nedolaska D.D. koji je izostanak opravdao) i sprovedenog dokaznog postupka, 19. juna 2008. godine doneo osuđujuću presudu (istu kao i prethodnu), koja je 2. decembra 2008. godine ukinuta rešenjem Okružnog suda u Valjevu Kž1. 629/08 i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

Opštinski sud u Mionici je spise predmeta sa rešenjem Okružnog suda u Valjevu Kž 1. 629/08 od 2. decembra 200 8. godine primio 17. decembra 200 8. godine, te je navedeno rešenje ekspedovao strankama 20. februara 2009. godine i nakon toga i po predmetu nije postupao do 1. januara 2010. godine, kada je uspostavljena nova mreža sudova.

Nakon 1. januara 2010. godine, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Valjevu koji je 17. juna 2010. godine doneo naredbu o zakazivanju glavnog pretresa za 8. septembar 2010. godine.

Osnovni sud u Valjevu je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa (četiri zakazana, tri održana i jedan neodržan usled nedolaska javnog tužioca) i sprovedenog dokaznog postupka, 29. aprila 2011. godine doneo presudu K. 1543/10 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim (zajedno sa okriljenima D.D. i M.L.) oglasio krivim za krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Osnovnog krivičnog zakona i izrekao mu uslovnu osudu, dok je okrivljenog M.B. oglasio krivim za krivično delo zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 23. Osnovnog krivičnog zakona i izrekao mu uslovnu osudu.

Krivični postupak je protiv podnosioca ustavne žalbe i ostalih lica pravnosnažno okončan 29. marta 2012. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 4289/11, kojom su, nakon održane sednice veća, odbijene kao neosnovane izjavljene žalbe.

4. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od 1. aprila 2004. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut, do 29. marta 2012. godine, kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž1. 4289/11 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao skoro osam godina, što samo po sebi može ukazivati da da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo neprimerenom trajanju postupka, već da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak u kome je prva prvostepena (osuđujuća) presuda doneta 28. maja 2007. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan takođe osuđujućom presudom, 29. marta 2012. godine, nakon što je predmet optužbe po tri puta razmatran pred dve sudske instance. Vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do toga da je postupak pravnosnažno okončan nakon skoro osam godina. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovoga suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“. Takođe, Ustavni sud ukazuje i da u periodu od jedne godine i četiri meseca (od 20. februara 2008. do 17. juna 2010. godine) u osporenom krivičnom postupku nije preduzeta nijedna procesna radnja. Tokom navedenog perioda nadležni prvostepeni sud nije zakazao niti jednom glavni pretres. Ovakvo postupanje se ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Stoga je Ustavni sud ocenio da ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u vezi sa krivičnim delima koja su bila predmet optužbe protiv podnosioca ustavne žalbe i još tri lica, u konkretnom slučaju, ni pod kojim okolnostima ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od skoro osam godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno period potpune neaktivnosti prvostepenog suda, kao i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe svojim postupcima nije doprineo njegovom odugovlačenju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. Sledom navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti