Odluka Ustavnog suda o povredi prava roditelja u dugotrajnom izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava roditelja i prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Sud nije preduzeo adekvatne i delotvorne mere da omogući kontakt oca sa maloletnim sinom, što je dovelo do otuđenja deteta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. K . iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D . K . i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu I. 3238/10 podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava Republike Srbije i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. K . iz Velike Plane je , 22. maja 2017. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede načela neposredne primene zajemčenih prava, načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na suđenje u razumnom roku, slobode misli, savesti i veroispovesti, prava deteta i prava i dužnosti roditelja, utvrđenih odredbama čl. 18, 22, 25, 32, 43, 64. i 65. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu I. 3238/10 .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac ustavne žalbe predlog za izvršenje pravnosnažne i izvršne presude , kojom mu je priznato pravo da (po određenom modelu) viđa maloletnog sina , podneo još 3. juna 2009. godine ; da je na osnovu privremene mere , kojom je takođe u ređen način održavanja ličnih odnosa sa maloletnim detetom, podnosilac ustavne žalbe podneo predlog za izvršenje početkom 2012. godine; da su izvršni postupci kasnije spojeni; da je Osnovni sud u Velikoj Plani rešenjem od 6. aprila 2017. godine obustavio oba izvršna postupka; da izvršenje po navedenim izvršnim ispravama, za sve vreme trajanja postupka, nijednom nije sprovedeno; da se podnosilac ustavne žalbe konstantno obraćao sudu molbama za ubrzanje postupka, kao i predlozima za promenu sredstva izvršenja, po kojim aktima izvršni sud najčešće nije postupao; da je na opisani način podnosiocu ustavne žalbe očigledno povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a zbog činjenice da mu sud u dužem vremenskom periodu nije omogućio kontakt sa maloletnim detetom, podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu povređena i prava koja mu Ustav garantuje kao roditelju, što je slučaj i sa njegovim maloletn im detet om, kome Ustav takođe garantuje određena prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i odredi način otklanjanja štetnih posledica, kao i da podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na primerenu naknadu štete nastalu povredom Ustavom zajemčenih prava .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise izvršnog predmeta Osnovnog suda u Velikoj Plani I. 3238/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 3. juna 20 09. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo Opštinskom sudu u Velikoj Plani predlog za izvršenje protiv izvršn og dužnika M. J . iz Velike Plane, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude istog suda P. 686/08 od 20. februara 200 9. godine, radi prinudnog izvršenja odluke o načinu održavanja ličnih odnosa sa maloletnim detetom, rođenim 2003. godine (svakog drugog i četvrtog vikenda u mesecu, uz preuzimanje i vraćanje deteta na označenom mestu, svake prve i treće srede u mesecu u periodu od 11,00 do 17,00 časova, tokom zimskog i letnjeg raspusta u određenom trajanju, na dan krsne slave izvršnog poverioca i na drugi dan rođendana deteta) . Kao sredstvo izvršenja predložen o je izricanje novčanih kazni izvršn om dužnik u.

Izvršenje je određeno rešenjem Opštinskog suda u Velikoj Plani I. 312/09 od 15. juna 20 09. godine, protiv kojeg je izvršni dužnik 29. juna 2009. godine podnela žalbu.

Podneskom od 6. jula 2009. godine izvršni poverilac je predložio sporovođenje izrečene novčane kazne, jer izvršni dužnik M. J . nije postupila po obavezi iz izvršne isprave.

Spisi izvršnog predmeta su 21. jula 2009. godine prosleđeni Okružnom sudu u Smederevu, koji je rešenjem Gž. 1258/09 od 4. novembra 2009. godine odbio žalbu izvršnog dužnika i rešenje o izvršenju potvrdio . U međuvremenu, izvršni poverilac je dostavio dva podneska (10. septembra i 27. oktobra 2009. godine), kojima je ukazao da izvršni dužnik uporno odbija da ispuni obavezu iz izvršne isprave.

Nakon vraćanja predmeta iz drugostepenog suda, izvršni sudija je zatražio mišljenje Centra za socijalni rad u Velikoj Plani (u daljem tekstu: CSR). U izveštaju od 11. novembra 2009. godine, CSR je sugerisao da se, u najboljem interesu maloletnog deteta, kontakt između njega i izvršnog poverioca ostvari sudskim putem, imajući u vidu da izvršni dužnik opstruira postupanje CSR. Posebno je naglašeno da se izvršni dužnik M. J . najpre oglušila o Plan usluga, sačinjen u svrhu izvršenja sudske presude, koji su potpisale obe stranke, a kasnije izbegla dolazak u prostorije CSR kako bi se formulisao novi Plan usluga za novembar 2009. godine. Sudu je predočeno da je izvršni dužnik takvom ponašanju bila sklona i u ranijim postupcima koji su za predmet imali zaštitu interesa maloletnog deteta.

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Opštinskog suda u Velikoj Plani je preuzeo Osnovni sud u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani. Predmet je zaveden pod brojem I. 3238/10. Podnescima od 18. januara , 19. februara i 22. marta 2010. godine izvršni poverilac je , pored ostalog, obavestio sud u kojim vremenskim terminima izvršni dužnik nije dovela maloletno dete na viđenj e sa njim , na način kako je to određeno izvršnom ispravom. U poslednjem od navedenih podnesaka, izvršni poverilac je ukazao da ima utisak da se kod deteta stvara bezrazložna mržnja prema njemu, budući da je u dva navrata, prilikom pokušaja viđenja, član porodice izvršnog dužnika onemogućio komunikaciju sa detetom i njegovo preuzimanje.

CSR je dopisom od 27. januara 2010. godine još jednom ukazao sudu da nijedna od metoda psiho-socijalnog rada, koj a je preduze ta s ciljem ostvarenja kontakta između izvršnog poverioca i maloletnog deteta , ni je dal a rezultat , te da je celishodno primeniti „mehanizam“ za izvršenje pravnosnažne sudske presude .

Izvršni sudija je rešenjem od 25. maja 2010. godine naložio sprovođenje izvršenja novčane kazne od 3.000 dinara, popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika, uz izricanje uvećane novčane kazne u iznosu od 6.000 dinara. Izvršni dužnik je 3. juna 2010. godine izjavila žalbu. Izvršni poverilac se u dva podneska (od 14. juna i 9. jula 2010. godine) pritužio na neefikasan rad izvršnog suda. Sudski izvršitelj je 8. jula 2010. godine bezuspešno pokušao popis pokretnih stvari na adresi izvršnog dužnika.

Viši sud u Smederevu je rešenjem Gž2. 270/10 od 11. avgusta 2010. godine odbio žalbu izvršnog dužnika i potvrdio rešenje o sprovođenju novčane kazne.

Na zahtev suda, CSR je dostavio izveštaj od 11. novembra 2010. godine, u kome je ukazao da je zbog izrazito suprotstavljenih stavova stranaka nemoguće postići bilo kakav rezultat u ostvarenju kontakta između izvršnog poverioca i maloletnog deteta, zbog čega je sugerisan odlazak u Institut za mentalno zdravlje.

Još jedan bezuspešan pokušaj popisa pokretnih stvari izvršnog dužnika, ovoga puta uz asistenciju policije, dogodio se 10. novembra 2010. godine.

Izvršni sudija je rešenjem od 6. decembra 2010. godine naložio sprovođenje izvršenja novčane kazne od 6.000 dinara, popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika, uz izricanje uvećane novčane kazne u iznosu od 9.000 dinara. Potom je usledio period neaktivnosti izvršnog suda od godinu i po dana. Izvršni poverilac je u ovom periodu uputio tri urgencije za postupanje.

Izvršni sudija je dopisom od 23. aprila 2012. godine zatražio da CSR predloži neki model kojim bi se omogućio nesmetani kontakt izvršnog poverioca sa maloletnim detetom. CSR je u izveštaju od 10. maja 2012. godine istakao da je model koji je određen izvršnom ispravom zadovoljavajući, s tim da zbog proteka vremena treba izvršiti određene korekcije, kao i da ponašanje izvršnog dužnika mož e imati nesagledive posledice, budući da se na taj način gubi uticaj oca kao muške figure, koja je bitna za psihosocijalni razvoj deteta.

Izvršni poverilac je podneskom od 8. maja 2012. godine ukazao da novčano kažnjavanje izvršnog dužnika ne daje rezultat i pozvao sud da odredi sredstvo izvršenja koje će biti delotvorno. Izvršni sudija je rešenjem od 15. avgusta 2012. godine odredio sprovođenje izvršenja uvećane novčane kazne (rešenje od 6. decembra 2010. godine) i izrekao još jednu novčanu kaznu ( 18.000 dinara). Zbog navoda izvršnog poverioca koje je izneo u disciplinskoj prijavi, izvršni sudija je podneo zahtev za izuzeće, koji je predsednik suda usvojio rešenjem od 22. marta 201 4. godine.

Dopisom od 8. februara 2013. godine, sud je od poslodavca izvršnog dužnika zatražio da sprov ede poslednju od izrečenih novčanih kazni (18.000 dinara) obustavom do 2/3 iznosa mesečnih zarada koje ostvaruje kod poslodavca i prenosom na žiro-račun suda . Prethodno je (9. januara 2013. godine) od nadležne filijale Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zatražen podatak o prihodima koje izvršni dužnik ostvaruje.

Predmet je nakon 1. januara 2014. godine prešao u nadležnost Osnovnog suda u Velikoj Plani. Rešenjem od 14. jula 2014. godine određeno je spajanje postupka u predmetu istog suda I. 149/12, koji se vodio između istih stranaka, sa postupkom u predmetnoj pravnoj stvari . Rešenjem o spajanju istovremeno je obustavljen postupak izvršenja za deo pravnosnažne presude od 20. februara 2009. godine koji je postao neizvršiv (viđanje maloletnog deteta tokom radnih dana, jer je dete u međuvremenu krenulo u školu). Izvršni poverilac je 28. jula 2014. godine podneo prigovor protiv tog rešenja.

U međuvremenu, poslodavac izvršnog dužnika je dopisom od 24. aprila 2014. godine obavestio sud da je novčana kazna u iznosu od 18.000 dinara sprovedena obustavama od zarade izvršnog dužnika, koje su izvršen e 14. februara i 15. marta 2013. godine. Zaključkom od 5. avgusta 2014. godine određeno je sprovođenje izvršenja svih preostalih izrečenih novčanih kazni izvršnom dužniku, obustavom do 2/3 iznosa mesečnih zarada koje ostvaruje kod poslodavca i prenosom na žiro-račun suda.

Na predlog izvršnog poverioca od 14. jula 2014. godine, izvršni sudija je doneo rešenje od 5. avgusta 2014. godine kojim je izvršnom dužniku naložio da maloletno dete za vreme letnjeg raspusta preda izvršnom poveriocu , uz izricanje još jedn e uvećane novčan e kazn e (36.000 dinara). Izvršni dužnik je 11. avgusta 2014. godine podnela prigovor protiv tog rešenja.

Na zahtev izvršnog sudije, CSR je 19. avgusta 2014. godine dostavio izveštaj, u kome je naveo da izvršni dužnik, počev od 14. maja 2014. godine, redovno dovodi dete u prostorije CSR, gde se u kontrolisanim uslovima pokušava uspostavljanje kontakta sa izvršnim poveriocem. S tim u vezi, CSR je izneo mišljenje da je dalje sprovođenje izvršenja necelishodno sve dok između njih dvojice ne dođe do zbližavanja. CSR je posebno naglasio da i pored pomaka u održavanju ličnih odnosa, izvršni poverilac, umesto za razgovor sa maloletnim detetom, predviđeno vreme koristi da na njega prenese odgovornost za prisustvo srodnika tokom kontaktiranja, preti stručnom osoblju i direktoru CSR, govori loše o izvršnom dužniku i pokušava da maloletno dete vaspitava, ukazujući na njegovo negativno ponašanje od ranije, zbog čega je njihov kontakt loš i nesadržajan, budući da se maloletno dete tako dovodi u defanzivnu poziciju i biva primorano da se brani. Izvršni sudija je dopisom od 15. septembra 2014. godine zatražio od CSR da „edukuje“ izvršnog poverioca kako da se ponaša prilikom susreta sa maloletnim sinom, s ciljem ponovnog uspostavljanja kontakta.

Rešenjem veća Osnovnog suda u Velikoj Plani Ipv (I). 215/14 od 25. decembra 2014. godine odbijeni su kao neosnovani prigovori izvršnog poverioca (protiv rešenja o spajanju postupaka) i izvršnog dužnika ( protiv rešenja o predaji deteta i novčanom kažnjavanju).

U narednom periodu, izvršni sudija se redovno obraćao CSR zahtevima za dostavljanje izveštaja (dopisi od 27. januara, 26. februara, 25. maja, 20. jula, 17. novembra i 15. decembra 2015. godine), naročito po pitanju eventualnog pomaka u zbližavanju maloletnog deteta sa izvršnim poveriocem. Povodom svakog od tih zahteva, CSR je dostavio odgovarajuće izveštaje, u kojima je najčešće ukazivao da maloletno dete izuzetno nevoljno dolazi na viđenje sa izvršnim poveriocem i da se veoma kratko zadržava u prostorijama CSR , konstantno optužujući izvršnog poverioca da je njemu i njegovoj majci naneo mnogo zla, kao i da duguje novac za alimentaciju. CSR je izrazio mišljenje da novčano kažnjavanje ne bi dalo rezultate, te da bilo kakva prinuda prema detetu može stvori ti „dublji jaz“ i pojačati njegov otpor prema ocu i protivljenje da se sa njim viđa. Takođe , u tom periodu CSR je doneo rešenje o korektivnom nadzoru nad oba roditelja, koje je nadležni drugostepeni organ poništio, a novo rešenje nije doneto.

Poslodavac izvršnog dužnika je dopisom od 24. februara 2015. godine obavestio sud da su novčane kazne sprovedene obustavama od zarade izvršnog dužnika, koje su izvršen e 15. avgusta, 15. septembra i 15. oktobra 2014. godine.

Izvršni sudija je dopisom od 10. decembra 2015. godine uputio određene kritike izvršnom dužniku na račun njenog ponašanja tokom postupka, označavajući je kao glavnog krivca za nemogućnost uspostavljanja kontakta između izvršnog poverioca i maloletnog deteta i optužujući je za stvaranje privida da se kontakti održavaju , a s ciljem izbeg avanja dalje g novčano g kažnjavanj a.

Po sugestiji CSR, izvršni sudija je 19. aprila 2016. godine održao ročište na kome se maloletno dete stranaka, koje je u tom trenutku ima lo 13 godina, izjasnilo da nema nameru da održava kontakte sa ocem i da prema njemu ne oseća ništa , uz iznošenje gore pomenutih optužbi. Vezano za uticaj na njegov odnos sa ocem, maloletni sin stranaka se izjasnio da mu majka ništa ne govori, ali da mu daje na čitanje sve što dobije od suda i CSR.

Rešenjem od 21. juna 2016. godine određen je prekid postupka izvršenja po rešenju I. 312/09 od 15. juna 2009. godine do okončanja postupka u predmetu istog suda P2. 723/12, u kome je nepravnosnažnom presudom od 22. januara 2016. godine izmenjen način održavanja ličnih odnosa između izvršnog poverioca i maloletnog deteta ( kontakt u kontrolisanim uslovima u prisustvu stručnog tima CSR, po terminima koje je taj tim odredio, uz obavezu izvršn og dužnik a da dovođenjem maloletnog sina obezbedi njegovo prisustvo u prostorijama CSR ). Izvršni poverilac je 30. juna 2016. godine podneo prigovor, u kome je, pored ostalog, obavestio sud da je izvršni dužnik pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani K. 139/14 od 7. decembra 2015. godine (pravnosnažna od 11. februara 2016. godine) oglašena krivom zbog izvršenj a krivičnog dela „oduzimanje maloletnog lica“ iz člana 191 . stav 2. Krivičnog zakonika, koje se ogleda u onemogućavanju izvršnog poverioca da održava lične odnose sa maloletnim detetom u periodu od početka juna 2011. do 4. marta 2013. godine , na način kako je to određeno pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 686/08 od 20. februara 2009. godine. Prigovor je odbijen kao neosnovan rešenjem veća Osnovnog suda u Velikoj Plani Ipv (I). 118/16 od 21. oktobra 2016. godine .

Nakon konstatacije da je presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani P2. 723/12 od 22. januara 2016 . godine postala pravnosnažna (Apelacioni sud u Beogradu je istu potvrdio presudom Gž. 549/16 od 5. jula 2016. godine), izvršni sudija je 6. aprila 2017. godine doneo rešenje kojim je obustavio izvršni postupak u celini. Ovo rešenje je izvršnom poveriocu uručeno 20. aprila, a izvršnom dužniku 25. aprila 2017. godine. Rešenje o obustavi postupka je protekom roka za podnošenje prigovora postalo pravnosnažno.

3.1. Činjenice i okolnosti iz predmeta Osnovnog suda u Velikoj Plani I. 149/12 pre izvršenog spajanja:

Podnosilac ustavne žalbe je 25. januara 20 12. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo Osnovnom sudu Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika M . J . iz Velike Plane, na osnovu privremene mere sadržane u nepravnosnažnoj presud i istog suda P 2. 462/11 od 18. novembra 20 11. godine, radi prinudnog izvršenja odluke o načinu održavanja ličnih odnosa sa maloletnim detetom (svake srede u mesecu u prostorijama CSR, u trajanju od sat vremena pre ili posle podneva, sve u zavisnosti od smene deteta u školi) . Kao sredstvo izvršenja predloženo je izricanje novčanih kazni izvršnom dužniku. Predmet je zaveden pod brojem I. 149/12.

Izvršni sudija je dopisom od 4. maja 2012. godine zatražio od CSR izveštaj o odnosu između stranaka po pitanju viđ anja maloletnog deteta, kao i da CSR predloži model po kome bi se kontakt između izvršnog poverioca i maloletnog deteta ubuduće ostvarivao. CSR je 29. maja 2012. godine dostavio izveštaj u kome je predložio da se prva dva meseca primenjuje model iz rešenja o privremenoj meri, a kasnije model iz pravnosnažne presude po kojoj se već sprovodi izvršenje u predmetu istog suda I. 3238/10.

Izvršni poverilac je podnescima od 11. juna i 10. jula 2012. godine urgirao donošenje rešenja o izvršenju. Izvršni sudija je 23. januara 2013. godine održao ročište, na kome su obavljene konsultacije sa strankama i predstavnikom CSR. Rešenjem od 30. aprila 2013. godine izrečena je nov čana kazna izvršnom dužniku. Ona je 21. juna 2013. godine podnela prigovor protiv tog rešenja. Ispravka rešenja o novčanom kažnjavanju je izvršena 3. septembra 2013. godine.

Na zahtev suda, CSR je 10. oktobra 2013. godine dostavio mišljenje da bilo kakva mera prinude ne bi dala rezultat u ostvarivanju kontakta, već bi samo produbila „jaz“ u interpersonalnim odnosima izvršnog poverioca i maloletnog deteta, iz kog razloga je predloženo da se maloletno dete o svemu tome izjasni na ročištu pred sudom.

Veće Osnovnog suda u Smederevu je rešenjem Ipv (I). 231/13 od 22. novembra 2013. godine vratilo predmet izvršnom sudiji na dopunu postupka, tačnije, kako bi se od CSR pribavilo mišljenje o najcelishodnijem načinu sprovođenja izvršenja, koji bi bio u najboljem interesu deteta. S tim u vezi, CSR je 13. marta 2014. godine dostavio mišljenje da sud treba da nastavi sa novčanim kažnjavanjem izvršnog dužnika, imajući u vidu da ona odbija saradnju u svim predmetima CSR koji su u vezi sa maloletnim detetom stranaka. Posebno je istaknuto da dete dugo živi u porodici svoje majke i da je potpuno adaptirano na život u toj sredini, zbog čega CSR smatra da bi izricanje drugih mera prema izvršnom dužniku imale negativan efekat na dete, time što bi izazvale još veći otpor prema ocu, a što nije u njegovom najboljem interesu.

Predmet je nakon 1. januara 2014. godine prešao u nadležnost Osnovnog suda u Velikoj Plani. Rešenjem veća tog suda Ipv (I). 78/14 od 23. aprila 2014. godine potvrđeno je rešenje o novčanom kažnjavanju izvršnog dužnika.

Izvršni poverilac je 23. i 27. maja 2014. godine dostavio urgencije za postupanje izvršnog suda, a 10 juna 2014. godine predloge za novčano kažnjavanje članova porodice izvršnog dužnika, kao i odgovornih lica u CSR.

Rešenjem Osnovnog suda u Velikoj Plani od 14. jula 2014. godine, kako je napred već konstatovano, izvršeno je sp ajanje sa postupkom u predmetu I. 3238/10.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv (član 25. stav 1.); da se jemči sloboda misli, savesti, uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri svom uverenju ili veroispovesti ili da se oni promene prema sopstvenom izboru (član 43. stav 1.); da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti (član 64. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.) .

Odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori “, br. 4/96 i 2/97) (u daljem tekstu: Konvencija o pravima deteta) je propisano: da je u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (član 3. stav 1.); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u ovoj konvenciji, da u vezi sa ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, države članice preduzimaju takve mere maksimalno koristeći svoja raspoloživa sredstva, a gde je to potrebno, u okviru međunarodne saradnje (član 4.); da države članice poštuju pravo deteta koje je odvojeno od jednog ili oba roditelja da održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja na stalnoj osnovi, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta (član 9. stav 3.); da države članice obezbeđuju detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta, da se u tu svrhu, detetu posebno daje prilika da bude saslušano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se odnose na njega, bilo neposredno ili preko zastupnika ili odgovarajućeg organa, na način koji je u skladu sa proceduralnim pravilima nacionalnog zakona (član 12.); da će države članice uložiti sve napore kako bi se uvažavalo načelo da oba roditelja imaju zajedničku odgovornost u podizanju i razvoju deteta, da roditelji ili, u zavisnosti od slučaja, zakoniti staratelji imaju glavnu odgovornost za podizanje i razvoj deteta, a interesi deteta su njihova osnovna briga (član 18. stav 1.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja je i član 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) kojim je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u vreme pokretanja predmetnog izvršnog postupka, bilo je propisano : da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.); da se protiv rešenja donetog u prvom stepenu može izjaviti žalba, osim ako je ovim zakonom propisano da žalba nije dozvoljena, kao i da žalba ne odlaže izvršenje rešenja, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 12. st. 2. i 5.); da prilikom sprovođenja izvršenja (odluka iz oblasti porodičnog prava) sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta , da će sud rešenjem o izvršenju ostaviti izvršnom dužniku rok od tri dana od dana dostavljanja rešenja da preda dete roditelju ili drugom licu, odnosno organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje, pod pretnjom izricanja novčane kazne, da se n ovčana kazna izriče i njeno izvršenje sprovodi prema odredbama ovog zakona o izvršenju radnje koju može izvršiti samo izvršni dužnik, da ako se izvršenje nije moglo sprovesti izricanjem i izvršenjem odluke o novčanoj kazni, izvršenje će se sprovesti oduzimanjem deteta od lica kod koga se dete nalazi i predajom deteta roditelju odnosno drugom licu ili organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje (član 224. st. 1 – 4.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS", br. 31/11, 99/11, 18/13 – Odluka US , 55/14 i 139/14), koji je počeo da se primenjuje 17. septembra 2011. godine, uključujući i postupke u kojima je do tada započeto sprovođenje izvršenja, bilo je propisano: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da se na osnovu odluke suda o vršenju roditeljskog prava može odrediti i sprovesti izvršenje radi predaje deteta, bez obzira da li je tom odlukom naložena predaja deteta, da ako u odluci suda stranci protiv koje se sprovodi izvršni postupak nije naložena predaja deteta, sud će rešenjem o izvršenju izdati ovakav nalog i odrediti rok za predaju deteta ili će naložiti da se dete preda odmah (član 226. st. 1. i 2.); da će prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno voditi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta, da izuzetno, sud može zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 227.); da će sud, nakon što proceni okolnosti slučaja, odrediti izvršenje oduzimanjem deteta, izricanjem novčane kazne ili izricanjem zatvora licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete ili preduzima radnje u cilju otežavanja ili onemogućavanja sprovođenja izvršenja (član 228. stav 1.); da će sud rešenje o izvršenju dostaviti i nadležnom organu starateljstva ispred kojeg će u postupku izvršenja učestvovati stručnjak organa starateljstva, a ako je neophodno učešće psihologa, škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima dostaviće i njima poziv da učestvuju u izvršenju, da je psiholog dužan da odmah po prijemu poziva izvrši planiranje neophodnih aktivnosti i da prikupi podatke o činjenicama od značaja za izvršenje, pregledanjem spisa ili na drugi pogodan način, da je psiholog dužan da obavesti sud o preduzetim aktivnostima i da dostavi mišljenje o najpodobnijem sredstvu izvršenja iz člana 228. stav 1. ovog zakona, da je psiholog je dužan da se u toku celog postupka stara o zaštiti najboljeg interesa deteta i da pruži blagovremenu i potpunu podršku detetu, roditelju ili licu kojem je dete predato (član 230.); da se u postupcima izvršenja radi održavanja ličnih odnosa sa detetom shodno primenjuju odredbe čl. 229. do 232. ovog zakona (član 234.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15) je propisano: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta ( član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava (član 7. st. 1. i 2.); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta (član 61. st. 1. i 2.); da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja, da se mišljenju deteta mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta , da dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima (član 65. st. 1 , 3. i 4. ); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata – čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno kada vode zajednički život (član 75. stav 1.); da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava (član 77. stav 3.); da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo (član 78. stav 3.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je najpre konstat ovao da je predmetni izvršni postupak pokrenut 3. juna 20 09. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Velikoj Plani , i da je okončan donošenjem rešenja o obustavi izvršenja Osnovnog suda u Velikoj Plani I. 3238/10 od 6. aprila 2017. godine, koje je protekom roka za podnošenje prigovora postalo pravnosnažno . Jednovremeno sa ovim postupkom vođen je i postupak prinudnog izvršenja u predmetu I. 149/12, koji je pokrenut predlogom za izvršenje od 25. januara 2012. godine, a čije je spajanje izvršeno rešenjem Osnovnog suda u Velikoj Plani I. 3238/10 od 14. jula 2014. godine. Iz navedenog sledi da je osporeni izvršni postupak ukupno trajao sedam godina i deset meseci .

5.1. Podnosilac ustavne žalb e, pored činjenice koliko je izvršni postupak trajao, ukazuje da za sve to vreme nijednom nije došlo do izvršenja odluka (pravnosnažne i izvršne presude i izvršne privremene mere) kojima je utvrđeno njegovo pravo na održavanje ličnih odnosa sa maloletnim sinom. Odgovornost za to, po njegovom mišljenju, snosi isključivo izvršni sud koji nije preduzeo adekvatne mere kako bi se uspostavio odgovarajući kontakt između roditelja i deteta. Ustavni sud konstatuje da s u ovakvi navodi , ratione materiae, spojivi ne samo sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava na suđenje u razumnom roku, već i sa sadržinom prava koja Ustav garantuje roditelj ima. Naime, prava roditelja iz člana 65. stav 1. Ustava izvedena su iz njihovih Ustavom utvrđenih dužnosti da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, zbog čega roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Preduslov da roditelj vrši svoje ustavne dužnosti prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom. Osim toga, stavovi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u pogledu primene člana 8. Evropske konvencije, kojim je garantovano pravo na poštovanje porodičnog života, upućuju na to da međusobni kontakt roditelja i deteta predstavlja suštinski element porodičnog života (videti presude u predmet ima W. protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj predstavke 9749/82, od 8. jula 1987. godine, stav 59, Monory protiv Rumunije i Mađarske , broj predstavke 71099 /01, od 5. aprila 2005. godine, stav 70, VAM protiv Srbije, broj predstavke 39177/05, od 13. marta 2007. godine , stav 130. i Cvetković protiv Srbije, broj predstavke 42707/10, od 7. februara 2017. godine, stav 52.). Konačno, ESLjP je, kao i Ustavni sud, stanovišta da garancije sadržane u pravu na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije podrazumevaju i pozitivnu obavezu države da u sferi vršenja roditeljskog prava preduzme sve mere kako bi se roditelji ponovo spojili sa decom, odnosno obavezu da, uz uvažavanje posebnih okolnosti svakog konkretnog slučaja, takva spajanja omoguće, pored ostalog , i u razumnom roku (videti presudu u citiranom predmetu VAM protiv Srbije , st. 132. i 133, kao i o dluke Ustavnog suda Už-5261/2010 od 12. jula 2012. godine i Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine).

Ustavni sud polazi od stava ESLjP da obaveza nacionalnih organa da preduzmu mere kako bi olakša li kontakt roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo sa decom nije apsolutna ( presude u predmet ima Hokkanen protiv Finske, broj predstavke 25159/94, od 23. septembra 1994. godine, stav 58. i Grujić protiv Srbije, predstavka broj 203/07, od 3. jula 2018. godine, stav 63.). Za kontakt koji nije moguće odmah obezbediti potrebno je preduzeti pripremne mere. Priroda i obim takve pripreme zavisi od okolnosti svakog slučaja, ali razumevanje i saradnja svih zainteresovanih strana je bitan element. Iako nacionalni organi moraju učiniti sve da olakšaju takvu saradnju, svaka obaveza primene prinude u ovoj oblasti mora biti ograničena jer se interesi, kao i prava i slobode svih zainteresovanih lica, moraju uzeti u obzir, a naročito najbolji interesi deteta. Kada kontakt sa roditeljem može da ugrozi te interese, nacionalni organi moraju da ostvare pravičnu ravnotežu između istih. U takvim sitiacijama, od ključnog je značaja da li su nacionalni organi preduzeli sve neophodne korake kako bi olakšali kontakt koji se razumno može očekivati u posebnim okolnostima svakog slučaja (videti presude u predmet ima Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, broj predstavke 31679/96, od 25. januara 2000. godine, stav 94, citiranom VAM protiv Srbije, stav 133. i Veljkov protiv Srbije, broj 23087/07, od 19. aprila 2011. godine, stav 95.). Nedostatak saradnje između roditelja koji su razdvojeni nije okolnost koja sama po sebi može osloboditi nacionalne organe pozitivnih obaveza prema članu 8. Evropske konvencije. Nadležni organi su dužni da preduzmu mere koje bi pomirile suprotstavljene interese stranaka, imajući u vidu najvažnije interese deteta , pri čemu svaka obaveza primene sile ili prinude mora biti ograničena (videti presud u u predmet uG.B.protiv Litvanije, broj predstavke 36137/13, od 19. januar a 2016. godine, stav 93).

Adekvatnost preduzetih mera treba ceniti i sa aspekta brzine njihove primen e, imajući u vidu da protek vremena može izazvati nepopravljive posledice za odnos između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi. Suština takvog zahteva jeste da zaštiti pojedinca od bilo k oje vrste štete koja bi mogla nastati usled proteka vremena (videti presudu u citiranom predmetu Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, st. 102. i 106.). Verovatnoća da će doći do ponovnog spajanja roditelja sa detetom postepeno se smanjuje i konačno nestaje ukoliko roditelj i dete nisu u mogućnosti da se uopšte viđaju ili to čine toliko retko da postane izvesno da do njihovo g prirodno g zbližavanj a neće do ći ( videti presudu u predmetu Ribić protiv Hrvatske, broj predstavke 27148/12, od 2. aprila 2015. godine, stav 99. ).

Istovremeno, član 8. Evropske konvencije zahteva i aktivn u ulog u roditelja u postupcima koji se tiču dece s ciljem postizanja zaštite njihovih interesa. U sitiaciji u kojoj se zahteva izvršenje sudske odluke, ponašanje roditelja koji je tražio izvršenje takođe mora biti razmotreno, imajući u vidu da predstavlja jednako važan faktor kao i ponašanje samog suda (videti presude u predmetima Fuşcă protiv Rumunije, broj predstavke 34630/07, od 13 . jula 2010 . godine i Cristescu protiv Rumunije, broj predstavke 13589/07, od 10. januara 2012. godine, stav 59.).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je Opštinski sud u Velikoj Plani u relativno kratkom roku odredio izvršenje koje je podnosilac ustavne žalbe predložio na osnovu pravnosnažne i izvršne presude istog suda P. 686/08 od 20. februara 2009. godine, u delu kojim je utvrđen način održavanja ličnih odnosa između njega i maloletnog sina.

Podnosilac ustavne žalbe je ubrzo, podneskom od 6. jula 2009. godine , obavestio izvršni sud da izvršni dužnik odbija da postupi po izvršnoj ispravi. Izvršni sud je, međutim, odlučio da najpre spise predmeta prosledi Okružnom sudu u Smederevu, kako bi taj sud o dlučio o žalbi izvršnog dužnika, iako žalba nije odlagala izvršenje. Nakon što je rešenje o izvršenju potvrđeno u drugostepenom postupku, izvršni sud je zatražio stručno mišljenje CSR, kao organa starateljstva, koji se u dva navrata izjasnio da kontakt između podnosioca ustavne žalbe i maloletnog deteta treba ostvariti sudskim putem, imajući u vidu da svaki pokušaj psiho-socijalnog rada pred tim organom nailazi na opstrukcije izvršnog dužnika. CSR je posebno ukazao da je izvršni dužnik takvom ponašanju bila sklona i u ranijim postupcima koji su za predmet imali zaštitu interesa maloletnog deteta. Podnosilac ustavne žalbe je u tri podneska obavestio izvršni sud da izvršni dužnik uporno odbija da omogući njegov kontakt sa maloletnim detetom , uz pominjanje i članova njene porodice koji u tome učestvuju, te iznošenjem utiska da se kod deteta stvara bezrazložna mržnja prema njemu. Uprkos takvim okolnostima, sud je rešenje o sprovođenju novčane kazne , koja je bila izrečena rešenjem o izvršenju, doneo nakon skoro godinu dana (25. maja 2010. godine). Održana su dva bezuspešna pokušaja popisa pokretnih stvari izvršnog dužnika, od toga jedan uz asistenciju policije . CSR je u tom periodu eksplicitno ukaz ivao sudu da su stavovi stranaka izrazito suprotstavljeni, što čini da svaki pokušaj ostvarivanja kontakta između podnosioca ustavne žalbe i maloletnog deteta ostane bez rezultata. Reakcija izvršnog suda bilo je treće po redu novčano kažnjavanje izvršnog dužnika, sa uvećanim iznosom novčane kazne, nakon čega je usledio period ne aktivnosti od godinu i po dana, u kome je podnosilac ustavne žalbe uputio tri urgencije za postupanje.

Iz napred iznetog sledi da u periodu od skoro tri godine nakon donošenja rešenja o izvršenju nije zabeležen nijedan kontakt između podnosioca ustavne žalbe i maloletnog deteta, na način kako je to bilo određeno izvršn im ispravama. S tim u vezi, Ustavni sud je mišljenja da je podnosilac ustavne žalbe u tom periodu vrlo osnovano ukazivao na mogućnost da će se , usled proteka vremena i uticaja izvršnog dužnika i njene porodice, kod deteta stvoriti osećaj otuđenosti, koji je on nazva o bezrazložnom mržnjom. To potvrđuje i izveštaj CSR od 10. maja 2012. godine, u kome je navedeno da ponašanje izvršnog dužnika može imati nesagledive posledice, jer se na taj način gubi uticaj oca kao muške figure, koja je bitna za psihosocijalni razvoj deteta.

I pored ukazivanja podnosioca ustavne žalbe da novčano kažnjavanje, u konkretnom slučaju, nije delotvorno, te da treba pribeći nekom drugom sredstvu izvršenja, izvršni sud je izrekao j oš jednu novč anu kazn u u uvećanom iznosu (rešenje od 15. avgusta 2012. godine), iako prethodne tri još uvek nisu bile izvršene. Osim pomenuta dva neuspela pokušaja popisa pokretnih stvari , izvršni sud nije imao drugih aktivnosti po pitanju izvršenja novčanih kazni, sve do pribavljanja podatka o radnom angažovanju izvršnog dužnika u januaru 2013. godine. Nakon toga, jedna od novčanih kazni je sprovedena obustavom od zarade izvršnog dužnika u februaru i martu 2013. godine, a pr eostale tri tek u drugoj polovini 2014. godine, tačnije u periodu avgust – oktobar. Kada je reč o postupku izvršenja privremene mere u predmetu I. 149/12, u periodu pre izvršenog spajanja, Ustavni sud konstatuje da je izvršni sud novčanu kaznu izrekao nakon jedne godine i četiri meseca od podnošenja predloga za izvršenje. Ta novčana kazna nije izvršena.

Nalog izvršnom dužniku da maloletno dete preda podnosiocu ustavne žalbe izvršni sud je izdao tek rešenjem od 5. avgusta 2014. godine, i to na predlog podnosioca ustavne žalbe, uz izr icanje još jedne novčan e kazn e koja do okončanja postupka nije izvršena. Tada je, međutim, CSR u izveštaju od 19. avgusta 2014. godine dao mišljenje da je dalje sprovođenje izvršenja necelishodno sve dok između podnosioca ustavne žalbe i maloletnog deteta ne dođe do zbližavanja, a na čemu se , počev od 14. maja 2014. godine, radi u kontrolisanim uslovima. Izvršni sud je nakon toga intenzivirao komunikaciju sa CSR, uzimajući na taj način aktivnu ulogu u procesu pripreme kontakta između roditelja i deteta. Međutim, iz izveštaja koj e je organ starateljstva dostavljao sud u bilo je jasno da su odnosi između podnosioca ustavne žalbe i deteta do te mere poremećeni da bilo koja mera prinude, uključujući i dalje novčano kažnjavanje izvršnog dužnika, više ne može dati rezultat. Prema sadržini navedenih izveštaja, netrpeljivost maloletnog deteta prema podnosiocu ustavne žalbe, bila je u tolikoj meri prisutna da su i pokušaji zbližavanja u prostorijama CSR uglavnom bili bezuspešni. Na ročištu koje je izvršni sud održao na predlog CSR, kada je imao već 13 godina, maloletni sin stranaka je takođe demonstrirao netrpeljivost prema podnosiocu ustavne žalbe, izjasnivši se da nema nameru da održava kontakte sa njim i da prema njemu ništa ne oseća .

Uzimajući u obzir napred izneto, kao i stav ESLjP da obaveze države u vezi sa poštovanjem porodičnog života nisu obaveze rezultata, već sredstva (videti presude u predmetima Pascal protiv Rumunije, broj predstavke 805/09, od 17. aprila 2012. godine, stav 69. i već citiranu Grujić protiv Srbije, stav 74.), Ustavni sud zaključuje da postupanje izvršnog suda, tačnije mere koje je preduzimao u pravcu spajanj a podnosioca ustavne žalbe sa maloletnim detetom , saglasno izvršn im sudskim naslovima, u okolnostima konkretnog slučaja, nisu bile adekvatne. Drugim rečima, izvršni sud nije preduzeo sve neophodne korake koji su se od njega razumno mogli očekivati u ostvarivanju kontakta podnosioca ustavne žalbe sa maloletnim sinom.

Osnovni propust izvršnog suda ogleda se u preduzimanju nedelotvornih mera, koje su osporeni izvršni postupak značajno produžile , a što je za posledicu imalo razvoj ozbiljn e poremećenost i odnosa između podnosioca ustavne žalbe i maloletnog deteta. Naime, i pored upozorenja CSR s početka izvršnog postupka da je izvršni dužnik sklona opstrukcijama i da nijedna od metoda psiho-socijalnog rada ne daje rezultate, izvršni sud je samo izrica o novčan e kazn e, koje je izvršavao sa ozbiljnim kašnjenjem. Za četiri novčane kazne , koje je izrekao u prve tri godine trajanja postupka, izvršni sud je imao samo dva neuspela pokušaja popisa pokretnih stvari. Pomenute novčane kazne su naplaćene u četvrtoj, odnosno petoj godini trajanja postupka. Ovde se ne sme zanemariti ni period neaktivnosti izvršnog suda u trajanju od godinu i po dana, do kog momenta su izrečene tri novčane kazne, ali nijedna nije izvršena. Zakonska ovlašćenja koja su izvršnom sudu stajala na raspolaganju mimo novčanih kazni, a kojima tokom postupka izvršni sud nijednom nije pribegao , jesu: da izvršenje sprovede oduzimanjem deteta od lica kod koga se ono nalazi, nezavisno od toga da li je to lice izvršni dužnik ili neko treć e lice; da nakon početka primene Zakona o izvršenju i obezbeđenju izrekne kaznu zatvora licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete ili preduzima radnje u cilju otežavanja ili onemogućavanja sprovođenja izvršenja. Ustavni sud je imao u vidu apel CSR da izricanje drugih mera prema izvršnom dužniku ne bi bile u najboljem interesu deteta, ali nalazi da to nema uticaja na napred iznetu konstataciju. Naime, CSR je takvo mišljenje prvi put izneo pet godina nakon pokretanja predmetnog izvršnog postupka (izveštaj od 13. marta 2014. godine, dostavljen u predmetu I. 149/12), što znači da u tom periodu (od pet godina) nije postojala „barijera“ za izvršni sud da prema izvršnom dužniku primeni i druga sredstva prinude, primereno okolnostima konkretnog slučaja.

Novčano kažnjavanje, dakle, nije dovelo do željenih rezultata, imajući u vidu da je, prema stanju u spisima predmeta, razdvojenost između podnosioca ustavne žalbe i maloletnog deteta, bez ijednog zabeleženog kontakta na način kako je to bilo određeno izvršnim ispravama, obeležila celokupno trajanje osporenog izvršnog postupka. Susreti u kontrolisanim uslovima u prostorijama CSR, započeti su sredinom 2014. godine . Isti su, po shvatanju Ustavnog suda, imali karakter p ripremnih mera kako bi se kontakt učinio mogućim. Pomenuti susreti, međutim, organizovani su isključivo na inicijativu CSR, a izvršni sud je aktivno učešće uzeo tek pošto ga je CSR o svemu tome obavestio. Pre toga, izvršni sud nije preduzeo nijednu aktivnost koja bi mogla imati karakter pripremne radnje, niti je takvu mogućnost uopšte razmatrao. Ovde se, pre svega, misli na organizovanje stručne pomoći (učešće psihologa, škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima) u pravcu ohrabrenja maloletnog deteta da se susretne sa podnosiocem ustavne žalbe i sa njim ponovo uspostavi kontakt, kao i u pravcu pokušaja pomirenja sukobljenih stavova i interesa stranaka.

Po mišljenju Ustavnog suda, izvršni dužnik je opisane propuste izvršnog suda uspela da okrene u svoju korist. Period u kome nije dozvoljavala podnosiocu ustavne žalbe da viđa njihovog sina, uz nedelotvorno postupanje izvršnog suda, doveo je do pojave otuđenosti i netrpeljivosti maloletnog deteta prema ocu, koja je kasnije, nakon navršene 10. godine života deteta, otelotvorena i kroz njegovo slobodno i neposredno mišljenje da sa ocem ne želi da ima bilo kakav odnos. S tim u vezi, opravdano se može postaviti pitanje da li je izvršni sud tokom osporenog postupka bio rukovođen najboljim interesima maloletnog deteta stranaka. Relevantnim odredbama Konvencije o pravima deteta inistira se na tome da države potpisnice u svim aktivnostima koje uključuju decu, primarni značaj dodele interesima deteta, bez obzira na to da li te aktivnosti sprovode javne ili privatne institucije. Najbolji interes deteta posebno je naglašen kod održavanja ličnih odnosa sa roditeljem od kojeg je dete odvojeno. Neposredni kontakt sa roditeljem sa kojim dete ne živi i održavanje ličnih odnosa države potpisnice dužne su da omoguće na stalnoj osnovi samo ukoliko to nije u suprotnosti sa najboljim interesima deteta. Istovremeno, države potpisnice detetu koje je sposobno da formira mišljenje garantuju pravo da slobodno izrazi mišljenje o svim pitanjima koja ga se tiču, s tim da se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta. Ovo naročito važi za sudske i administrativne postupke, a kao najčešći primer u praksi jesu postupci koji slede nakon razdvajanja roditelja. Komitet UN za prava deteta je kroz opšte komentare Konvencije o pravima deteta (videti, pored ostalih, Opšti komentar br. 5, 12 i 14) posebno istakao: da sloboda izražavanja mišljenja podrazumeva da dete to treba da uradi bez ičijeg pritiska, uz iznošenje svog ličnog mišljenja, a ne projekcije tuđeg mišljenja; da se dete ispituje u granicama neophodnosti svakog konkretnog slučaja, jer je reč o teškom procesu koji može imati traumatski uticaj; da se mišljenje deteta mora ozbiljno razmotriti, naravno, ukoliko se prethodno oceni da je dete sposobno da formira sopstveni stav; da kada su u pitanju razdvajanja i razvodi, zakoni država potpisnica treba da uključe pravo deteta da bude saslušano od strane donosilaca odluka; da činjenica da je dete suviše mlado ne lišava ga prava da izrazi svoje mišljenje, niti umanjuje značaj tog mišljenja prilikom određivanja šta je u njegovom najboljem interesu. Navedene smernice Komiteta za prava deteta su u dobroj meri implementirane kroz Porodični zakon, koji dodatno propisuje da dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima.

Maloletno dete stranaka, ukoliko se izuzmu pokušaji zbližavanja u kontrolisanim uslovima CSR, nije imalo kontakt sa svojim ocem za sve vreme trajanja postupka, a izvršni sud, kako je već izneto, nije preduzeo nijednu aktivnost kako bi ga na susrete s njim pripremio i tako pomogao da se između njih ponovo uspostavi kontakt. Okolnosti koje je tokom postupka konstatovao CSR , kao što su višegodišnji život u porodici majke, bez konstatnog prisustva oca , te potpuna adaptiranost na takvo životno okruženje, izazivaju ozbiljnu sumnju da je stav maloletnog deteta prema podnosiocu ustavne žalbe rezultat nečijeg pritiska , odnosno da predstavlja projekciju tuđeg stava. Tome doprinosi i iskaz dat na ročištu pred izvršnim sudom , u kome je maloletno dete stranaka, pored ostalog, istaklo da mu majka ništa ne govori o odnosu sa ocem, ali da mu daje na čitanje sve ono što dobije od suda i CSR. Prema tome, propusti izvršnog suda dali su svojevrstan legitimitet indoktrinaciji kojoj je maloletno dete nesumnjivo bilo izloženo u životnom okruženju u kome nije bilo figure oca. To iz razloga što do momenta kada je maloletno dete steklo zakonsko pravo da izrazi slobodno i neposredno mišljenje u sudskom postupku, nije urađeno ništa po pitanju ponovnog uspostavljanja i revitalizacije odnosa sa podnosiocem ustavne žalbe. Iz toga dalje sledi da se izvršni sud, u konkretnom slučaju, nije rukovodio najboljim interesima maloletnog deteta.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on konstantnim ukazivanjima na nepostupanje izvršnog dužnika po izvršnim ispravama, kao i pismenim urgencijama i pritužbama na rad izvršnog suda, tokom celokupnog trajanja postupka, a naročito u periodu neaktivnosti izvršnog suda, nastojao da postupak izvršenja traje što kraće.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je neizvršenjem pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, kojima je utvrđeno pravo na održavanje ličnih odnosa sa maloletnim detetom, u periodu od skoro osam godina, podnosilac ustavne žalbe bio sprečen u vrš enju prav a roditelja da svoje dete neguje, čuva i vaspitava . Kako se ovo pravo može ograničiti ili oduzeti jedino odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, to je Ustavni sud, budući da takva odluka, u konkretnom slučaju, ne postoji, utvrdio da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu I. 3238/10 podnosiocu ustavne žalbe povređen a prava iz člana 65. Ustava .

5.2. Samim tim što za sedam godina i devet meseci nije sprovedeno izvršenje u postupku koji je izuzetno hitne prirode, utoliko što nijednom nije ostvaren kontakt između roditelja i deteta na način kako je to određeno izvršnim ispravama, pri čemu je efikasno st sprovođenj a izvršenja bila od izuzetnog značaja kako za izvršnog poverioca, tako i za maloletno dete, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud naglašava da se u postupcima koji za predmet imaju vršenje roditeljskog prava i zaštitu interesa maloletne dece, zahteva posebna marljivost sudova i drugih nadležnih organa , zbog mogućih posledica koje bi prekomerna dužina trajanja postupka mogla posebno imati na ostvarivanje prava na poštovanje porodičnog života (videti presudu u predmetu Laino protiv Italije, broj predstavke 33158/96, od 18. septembra 1999. godine, stav 18, kao i citiranu u predmetu VAM protiv Srbije, st. 101).

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnih prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je posebno imao u vidu period neostvarivanja kontakta sa maloletn im de tetom, tačnije, period od sedam godina i devet meseci u kome nijednom nije ostvaren kontakt na način kako je to određeno izvršnim ispravama donetim u korist podnosioca ustavne žalbe, što je za njega nesumnjivo predstavljalo stalni izvor uznemirenosti, kao i činjenicu da je dugogodišnja razdvojenost očigledno proizvela štetne posledice za njihov odnos . Ustavni sud je takođe uzeo u obzir i svoju i praksu ESLjP u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. U odnosu na istaknutu povredu načela neposredne primene zajemčenih prava i sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, iz čl. 18. i 22. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da je reč o načelima u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da ista ne mogu biti osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

Kada je reč o povredi prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i slobode misli, savesti i veroispovesti, iz člana 25. stav 1. i člana 43. stav 1. Ustava , Ustavni sud nalazi je ustavna žalba, ratione materiae, nespojiva sa osporenim postupkom u delu u kome se ističe povreda ovih ustavnih normi.

Tvrdnju o povredi prava deteta iz člana 64. Ustava podnosilac ustavne žalbe bliže ne obrazlaže, već je izvodi iz navoda o povredi prava roditelja. Pored toga, Ustavni sud podseća da se na ovo pravo može pozvati samo dete koje smatra da mu je ono povređeno, ne i roditelj u svoje ime.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.