Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku za fizičku deobu nepokretnosti. Postupak je trajao preko 16 godina, što je dovelo do dosuđivanja naknade nematerijalne štete podnosiocu u iznosu od 1.600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić , dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. J. iz sela K. kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća o držanoj 24. januara 2019 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. J. i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu R1. 210/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu R. 103/2000) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. J. iz sela K. kod Leskovca je, 24. maja 2017. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu R1. 210/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu R. 103/2000).

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je 15. juna 2000. godine podneo predlog za fizičku deobu nepokretnosti protiv protivnika predlagača T.J. i da je postupak pravnosnažno okončan rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 1077/17 od 30. marta 2017. godine; da mu je zbog dužine trajanja vanparničnog postupka od preko 16 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku. Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu R1. 210/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 15. juna 2000. godine Opštinskom sudu u Leskovcu podneo predlog predlog za fizičku deobu nepokretnosti protiv protivnika predlagača T.J. Predmet je dobio broj R. 103/2000.

Pred prvostepenim sudom je bilo ukupno održano sedam ročišta na kojima su saslušane stranke, u dva navrata je izvršen sudski uviđaj na licu mesta, izvršeno je veštačenje od strane određenog sudskog veštaka geometra i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok pet ročišta nije bilo održano, i to jedno jer vetštak nije dostavio sudu svoj nalaz, a četiri iz procesnih razloga.

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu R. 103/2000 od 23. aprila 2001. godine prekinut je vanparnični postupak i protivnik predlagača je upućen da pokrene parnicu. Protivnik predlagača je obavestio sud da je 16. maja 2001. godine pokrenuo parnicu.

Podneskom od 2. jula 2004. godine protivnik predlagača je obavestio sud da je parnični postupak pravnosnažno okončan i tražio je nastavak prekinutog vanparničnog postupka. Postupak je nastavljen zakazivanjem ročišta za 2. septembar 2005. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu R. 103/05 od 3. novembra 2006. godine izvršena je fizička deoba nepokretnosti na k.p. broj ..., u KO Kumarevo, i to na suvlasničke delove od po ½ za predlagača i protivnika predlagača, tako da predlagaču i protivniku predlagača pripadaju nepokretnosti u merama i granicama bliže označenim u izreci i obavezan je protivnik predlagača da na ime troškova postupka plati 13.200 dinara.

Navedeno rešenje je ispravljeno rešenjem istoga suda R. 103/05 od 26. februara 2007. godine zbog očigledne greške u pisanju.

Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 183/10 od 31. maja 2012. godine ukinuto je ožalbeno rešenje Opštinskog suda u Leskovcu R. 103/05 od 3. novembra 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je šest ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, ponovo je izvršen uviđaj suda na licu mesta, ponovo je izvršeno veštačenje i dopunsko veštačenje od strane veštaka gemetra, i saslušane su stranke, dok šest ročišta nije bilo održano, i to četiri iz procesnih razloga, a dva zbog obustave rada advokata.

Na ročištu od 5. novembra 2012. godine punomoćnik protivnika predlagača je obavestio sud da je protivnik predlagača preminuo 11. oktobra 2012. godine i predložio je da se postupak prekine do određivanja pravnog sledbenika protivnika predlagača. Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R1. 76/12 od 5. novembra 2012. godine postupak je prekinut zbog smrti protivnika predlagača i određeno je da će se postupak nastaviti na zahtev stranaka.

Predlagač je 17. jula 2013. godine tražio nastavak prekinutog postupka, navodeći da je rešenjem o nasleđivanju Osnovnog suda u Leskovcu O. 2893/12 od 15. aprila 2013. godine za zakonskog naslednika pok. protivnika predlagača T. J. proglašena njegova supruga S.J, i zatim je prekinuti postupak nastavljen.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R1. 210/13 od 6. decembra 2016. godiine izvršena je fizička deoba nepokretnosti i to k.p. broj ..., za KO Kumarevo, čiji su vlasnici predlagač i S. J. kao naslednik pok. T. J. sa udelom ½ idealnih delova na način bliže označen u izreci, i obavezan je protivnik predlagača da predlagaču isplati na ime troškova postupka iznos od 43.795,50 dinara.

Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 1077/17 od 30. marta 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba protivnika predlagača i potvrđeno je prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Leskovcu R1. 210/13 od 6. decembra 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, od značaja su i odredbe Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13, 55/14, 6/15 i 106/15), kojima je propisano: da ako učesnik koji je upućen na parnicu ili postupak pred upravnim organom u određenom roku, koji ne može biti duži od 30 dana, pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom, vanparnični postupak će se prekinuti do pravnosnažnog okončanja tog postupka, a ako ni jedan od učesnika do završetka vanparničnog postupka ne pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom, sud će dovršiti postupak bez obzira na zahteve u pogledu kojih je učesnik upućen na parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom (član 24.); da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbom člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, a članom 217. stav 2. Zakona je propisano ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest i po godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja predloga – 15. juna 2000. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 30. marta 2017. godine.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući dužinu trajanja parničnog postupka koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1851/01 u kome se odlučivalo o tužbi protiv podnosioca kao tuženog za utvrđenje svojine na spornoj nepokretnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak trajao nepune tri godine, što ukazuje na to da je okončan u razumnom roku.

Imajući u vidu da je vanparnični postupak pokrenut predlogom podnosioca od 15. juna 2000. godine i da je okončan 30. marta 2017. godine, Ustavni sud nalazi da ukupno trajanje vanparničnog postupka od 16 godina i devet meseci predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, pretežan doprinos prekomernom trajanju vanparničnog postupka dao je prvostepeni sud koji je nakon podnetog zahteva za nastavak prekinutog vanparničnog postupka, postupak nastavio tek nakon godinu dana i dva meseca, dok je ponovni prvostepeni postupak trajao četiri i po godine. Takođe, osam ročišta pred tim sudom nije bilo održano iz procesnih razloga, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.

Takođe, doprinos trajanju postupka dao je i drugostepeni sud pred kojim je prvi žalbeni postupak trajao pet i po godina.

Ustavni sud konstatuje da se prekid postupka u trajanju od nepune tri godine zbog upućivanja protivnika predlagača na parnicu, kao i prekid u trajanju od devet meseci zbog smrti protivnika predlagača, ne može staviti na teret postupajućem sudu.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca, a ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud nalazi da on nije doprineo trajanju postupka i da je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku

Ustavni sud nalazi da ni određena činjenična složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za nerazumno dugo trajanje postupka.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem vanparničnog suda u predmetnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu R1. 210/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu R. 103/2000), te je ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka u koji se ne računa period kada je postupak bio u prekidu, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnosti postupanja suda.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti