Delimično usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku trajanja preko 11 godina, dosuđujući naknadu nematerijalne štete. Deo žalbe protiv odluka o troškovima postupka odbacuje se kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. M. iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. M. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3495/12 (ranije predmet P. 14090/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. M. iz Novog Sada podneo je , 4. juna 2013. godine, preko punomoćnika D. V, advokata iz Stare Pazove, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3495/12 (ranije predmet P. 14090/10), kao i protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 14090/10 od 5. aprila 2012. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3061/12 od 11. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan tek nakon 11 godina, dok povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time da su sudovi pogrešno primenili odredbe merodavnog prava kada su ga obavezali da tuženom isplati označeni iznos na ime troškova postupka. S tim u vezi, podnosilac je naveo da je on povukao tužbu nakon ispunjenja ugovora od strane tuženog, odnosno nakon okončanja parničnog postupka koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5962/11, te da je sud, primenom člana 153. Zakona o parničnom postupku, morao parnične troškove da dosudi njemu, a ne tuženom. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete , pri čemu materijalnu štetu opredeljuje u visini troškova parničnog postupka koje je on imao i koje je dužan da naknadi suprotnoj strani . Pored toga, podnosilac je istakao i zahtev za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3495/12 (ranije predmet P. 14090/10), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac N. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 5. marta 2002. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog Pavel a Struhara, radi raskida ugovora o kupoprodaji stana i isplate označenog novčanog iznosa . Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 1654/02.

U parničnom postupku održano je sedam ročišta za glavnu raspravu, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem stranaka, čitanjem pisane dokumentacije i uvidom u spise predmeta tog suda P. 5620/02 i R. 910/97. Na ročištu od 18. septembra 2002. godine i 13. marta 2003. godine tužilac je izmenio tužbeni zahtev, tako što je tražio da se utvrdi ništavost predmetnog ugovora o kupoprodaji i vraćanje označenog novčanog iznosa primljenog po osnovu tog ugovora. Pored toga, tuženi je na ročištu od 18. septembra 2002. godine predložio da se ovaj postupak prekine do okončanja postupka koji se vodi pred istim sudom u predmetu P. 5620/02, a na ročištu od 18. decembra 2002. godine istakao je prigovor prebijanja po osnovu zakupnine za predmetni stan.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1654/02 od 20. marta 2003. godine, u stavu prvom izreke odbijen je predlog tuženog da se postupak prekine, u stavu drugom izreke je konstatovano da se delimično usvaja tužbeni zahtev tužioca, u stavu trećem izreke utvrđeno je da je predmetni ugovor ništav, a u stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime plaćene kupoprodajne cene, kao i na ime vraćanja plaćenog poreza na promet, označene novčane iznose. U stavu šestom izreke odbijen je u celosti prigovor prebijanja istaknut od strane tuženog. Protiv navedene presude tuženi je 11. avgusta 2003. godine izjavio žalbu.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3684/03 od 20. aprila 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda. Protiv drugostepene presude tuženi je 8. juna 2005. godine izjavio reviziju.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 2438/05 od 1. novembra 2006. godine usvojena je revizija tuženog i ukinute su drugostepena presuda i prvostepena presuda u stavu drugom, trećem, četvrtom, šestom i sedmom izreke, i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom u Novom Sadu predmet je dobio broj P. 230/07. Podneskom od 31. januara 2007. godine tužilac je preinačio tužbu tako što je tražio da se utvrdi ništavost predmetnog ugovora u delu kojim je preneto 5/8 delova stana i utvrđenje prava svojine na 3/8 dela stana. Na prvom ročištu održanom 22. februara 2007. godine sud je doneo rešenje kojim je dozvolio preinačenje tužbe, kao i rešenje kojim je odredio prekid postupka, a na ponovni predlog tuženog da se prekid odredi do okončanja postupka koji se vodi pred istim sudom u predmetu P. 5620/02. Podneskom od 17. marta 2008. godine tužilac je predložio nastavak postupka, a na ročištu od 3. juna 2008. godine sud je doneo rešenje kojim je takav predlog usvojio. Pismeni otpravak rešenja kojim je određen nastavak postupka dostavljen je strankama 25. septembra, odnosno 20. oktobra 2008. godine. Protiv navedenog rešenja tuženi je izjavio žalbu 10. oktobra 2008. godine. Viši sud u Novom Sadu je 25. januara 2011. godine doneo rešenje kojim je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepeno rešenje kojim je određen nastavak postupka.

U nastavku parničnog postupka koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, prvo pod brojem P. 14090/10, a potom pod brojem P. 3495/12, zakazano je osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana, i to jedno zbog toga što je punomoćniku tužioca uručen podnesak tuženog dva dana pre ročišta, a jedno zbog dojave da je u zgradi suda postavljena bomba. Pored toga, jedno ročište je otkazano na predlog punomoćnika tužioca. Na ročištu od 20. aprila 2011. godine punomoćnik tužioca je istakao da je u međuvremenu tužilac uknjižen kao vlasnik na predmetnom stanu. U podnesku od 16. septembra 2011. godine podnosilac je predložio da se postupak prekine do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred istim sudom u predmetu P. 5962/11. Tužilac je podneskom od 21. decembra 2011. godine povukao tužbu, međutim tuženi se protivio povlačenju, te je postupak nastavljen. Inače, u toku postupka je sproveden dokazni postupak čitanjem pisane dokumentacije u spisima i uvidom u spise predmeta tog suda P. 5620/02, R. 910/97 i P. 5962/11.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 14090/10 od 5. aprila 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je predmetni ugovor o kupoprodaji ništav u delu kojim je preneto 5/8 delova stana, bliže opisanog u izreci, te da se tuženi obaveže da tužiocu isplati označeni novčani iznos, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, a u stavu drugom izreke je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac na osnovu predmetnog ugovora o kupoprodaji suvlasnik na 3/8 dela stana, bliže opisanog u izreci. U stavu trećem izreke presude obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova postupka isplati opredeljeni iznos, a u stavu četvrtom izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka preko dosuđenog iznosa, dok je u stavu petom izreke odbijen zahtev tužioca za naknadu parničnih troškova. U presudi je, pored ostalog, navedeno: da sud smatra da do povlačenja tužbe od strane tužioca u ovom sporu nije došlo iz razloga što je tuženi izvršio svoju obavezu iz tužbenog zahteva nakon podnošenja tužbe sudu, već iz razloga što je tužilac u celosti ostvario svoje pravo po osnovu spornog ugovora, i to bez činjenja tuženog, pošto je u konkretnom slučaju Grad Novi Sad, kao treće lice, zapravo odustao od svakog daljeg uznemiravanja tužioca u pravu; da iako je tužilac povukao tužbu u ovom sporu podneskom od 21. decembra 2011. godine, sud je imao u vidu da se tuženi saglasio sa povlačenjem tužbe samo ukoliko tužilac tuženom nadoknadi troškove postupka, a što tužilac nije prihvatio, zbog čega se tuženi protivio povlačenju tužbe, te je predložio da sud donese meritornu odluku, pa je sud izveo sve predložene dokaze i odlučio kao u izreci presude; da je odlučujući o troškovima, sud imao u vidu da je tužilac izgubio spor u celini, pa je postupao u skladu sa odredbama čl. 149, 150. i 159. Zakona o parničnom postupku, Zakonom o sudskim taksama i Advokatskom tarifom, te obavezao tužioca da tuženom naknadi nužne i neophodne troškove u označenom iznosu; da pošto je tužilac izgubio spor u celini, to je sud odbio kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu parničnih troškova.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3495/12 od 27. aprila 2012. godine ispravljena je presuda tog suda P. 14090/10 od 5. aprila 2012. godine, tako što u zaglavlju presude u trećem redu umesto „posl. br. P. 14090/2010“ treba da stoji „posl. br. P. 3495/2012“.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3601/12 od 11. aprila 2013. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem delu i u pogledu troškova postupka. U presudi je, pored ostalog, navedeno: da žalbeni navodi nisu osnovani, jer činjenica da je tužilac povukao tužbu, nakon što su prestali razlozi ništavosti, jeste bila predmet obrazloženja prvostepenog suda i taj sud je pravilno zaključio da tužilac od momenta prestanka razloga ništavosti nema više pravni interes za tužbu za utvrđenje; da je tužilac nakon protivljenja tuženog i dalje ostao kod takvog zahteva i nije preinačio tužbu, niti je eventualno postupio prema članu 337. Zakona o parničnom postupku, te je sud morao da odluči o postavljenom tužbenom zahtevu, koji je u novonastaloj činjeničnoj i pravnoj situaciji neosnovan i drugačiju odluku prvostepeni sud nije mogao doneti; da kako je sud presudom morao odlučiti o tužbenom zahtevu, tada i troškovi moraju biti dosuđeni prema uspehu u parnici, saglasno članu 149. Zakona o parničnom postupku; da pošto tužilac nije uspeo sa tužbenim zahtevom dužan je, kako to ispravno zaključuje prvostepeni sud, da tuženom nadoknadi troškove postupka u visini pravilno utvrđenoj u prvostepenoj presudi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Takođe, Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u predmetnom parničnom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 5. marta 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3061/12 od 11. aprila 2013. godine, koja je punomoćniku tužioca dostavljena 16. maja 2013. godine.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao nešto više od 11 godina. Navedeno trajanje postupka samo po sebi može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanj a nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak se ne može smatrati naročito složenim, imajući u vidu činjenična i pravna pitanja na koja je trebalo odgovoriti kao i sprovedeni dokazni postupak. Međutim, Ustavni sud je imao u vidu i to da je u toku trajanja predmetne parnice povodom stana koji je bio predmet spornog ugovora o kupoprodaji vođeno više sudskih i upravnih postupaka, u vezi utvrđenja prava svojine na stanu, upisa prava vlasništva na stanu i punovažnosti ugovora o prenosu prava svojine na stanu, te da je zbog jednog od njih parnica bila u prekidu, dok je ishod drugih postupaka uticao i na prestanak postojanja pravnog interesa tužioca za vođenje parnice.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je na strani podnosioca postojao legitiman interes za odlučivanje suda u što kraćem roku, radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu punovažnosti predmetnog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, jedno ročište je otkazano na predlog punomoćnika tužioca. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je predmetna parnica vođena radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji stana, iz razloga što je bilo sporno vlasništvo na stanu, odnosno na delu stana. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je nakon upisa prava svojine na predmetnom stanu prvo tuženog kao prodavca (2008. godine), a potom i tužioca kao kupca (2010. godine), te konačno povlačenjem tužbe od strane Grada Novog Sada protiv tužioca i tuženog radi utvrđenja ništavosti ugovora o prenosu prava svojine na stanu (25. novembra 2011. godine), tužilac izgubio pravni interes za vođenje predmetne parnice, a što je i sam naveo u postupku, te je stoga 21. decembra 2011. godine povukao tužbu. Međutim, zbog protivljenja tuženog povlačenju tužbe, koje je usledilo jer tužilac nije želeo da naknadi troškove postupka tuženom, postupak je ipak nastavljen i meritorno okončan.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su postupajući sud ovi efikasno vodili postupak do 1. novembra 2006. godine kada je doneto rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 2438/05 kojim su ukinute presude prvostepenog i drugostepenog suda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Međutim, po oceni Suda, prvostepeni i drugostepeni sud su nakon toga ispoljili nedelotvornost i neefikasnost u postupanju. Naime, prvostepeni sud je o predlogu tužioca za nastavak parničnog postupka odlučio nakon dva i po meseca, a pismeni otpravak tog rešenja dostavio je strankama posle četiri i po meseca, da bi o žalbi protiv tog rešenja drugostepeni sud odlučio tek nakon dve godine i tri meseca. Prema tome, postupajućim sudovima je trebalo skoro tri godine da pravnosnažno odluče o predlogu za nastavak postupka. Osim toga, prvostepeni sud je u nastavku postupku održao šest ročišta, od kojih je na samo dva ročišta sproveo dokazni postupak čitanjem pisane dokumentacije i uvidom u označene spise predmeta tog suda, dok su na drugim održanim ročištima razmatrani samo procesni predlozi stranaka (predlog za prekid postupka i postojanje pretpostavki za povlačenje tužbe).

Po nalaženju Ustavnog suda, period od 22. februara 2007. do 17. marta 2008. godine, odnosno od dana kada je određen prekid postupka do dana kada je tužilac tražio nastavak postupka, ne može se staviti na teret sudu u smislu nepotrebnog odugovlačenja.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3495/12 (ranije predmet P. 14090/10), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Služben i glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu stava 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i ponašanje podnosioca kao stranke tokom postupka i period prekida parnice . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnih sud ova.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Stoga, po oceni Ustavnog suda, istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete zbog obaveze snošenja troškova postupka tokom njegovog trajanja i njihove naknade suprotnoj strani, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Identično stanovište Sud je zauzeo u Odluci Už-1015/2012 od 7. maja 2015. godine (videti na : www.ustavni .sud.rs). Stoga je Ustavni sud odbacio zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac tvrdnju o povredi označenog prava, u suštini, zasniva na tome da su postupajući sudovi prilikom odlučivanja o troškovima postupka pogrešno primenili merodavno pravo.

Imajući u vidu sadržinu navedenog prava i razloge ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi tog prava zasnivaju, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili procesno i materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio utemeljene ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su postupajući sudovi pr oizvoljno ili arbitrerno primenili pravo prilikom odlučivanja o troškovima postupka , niti je našao bilo šta što ukazuje da je tako postupano. Naprotiv, Ustavni sud nalazi da osporene presude sadrž e veoma jasno i detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kojim je odgovoreno na suštinske navode na kojima podnosilac ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati očigledno proizvoljnim ili nepravičnim stav sudova iznet u osporenim presudama da, u konkretnom slučaju, nema mesta odlučivanju kao da je tužba povučena nakon ispunjenja zahteva od strane tuženog, te da je tužilac, pošto je u celini izgubio parnicu, saglasno odredbi člana 149. tada važećeg Zakona o parničnom postupku, dužan da protivnoj stranci naknadi troškove postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kom se ističe povrede prava na pravično suđenje u odnosu na osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. Polazeći od navedenog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Delimično usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti