Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 25 godina. Utvrđuje se pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P. iz Krčedina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1096/15 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 430/91) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Krčedina je podnela Ustavnom sudu, 13. januara 201 7. godine, preko pun omoćnika N. J , advokata iz Inđije, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1096/15 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 430/91), kao i zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe , između ostalog, navodi da je o sporeni postupak trajao od 22. maja 1991. godin e, sa prekidom od 24. marta 2005. do 27. septembra 2013. godine, kada je nastavljen, i okončan 10. novembra 2016. godine. S matra da su j oj povređena označena ustavna prava, traži naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđe nje u razumnom roku u iznosu od 2 .000 evra, kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvr šio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1096/15 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 4 30/91) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja M . S, kasnije P, iz Krčedina, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 22. maja 1991. godine Opštinskom sudu u Inđiji tužbu pr otiv tuženog M.R. iz Inđije, radi utvrđenja zajedničke tekovine. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 430/91.

Do donošenja prve prvostepene presude boilo je zakazano 30 ročišta za glavnu raspravu , od kojih je 20 održano. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak saslušanjem većeg broja svedoka, više od 20. Takođe, su pribavljeni i zapisnici o saslušanju svedoka zamolnim putem iz o pštinskih sudova u Sopotu i Skoplju. U toku ovog dela postupka bila je usvojena i privremena mera po predlogu tužilje, a odbijen predlog tužnog za izuzeće sudije. Preostalih deset ročišta nije održano uglavnom zbog izostanaka uredno pozvanih svedoka, nalaganja tuženom da dostavi tačne adrese svedoka, neuredne dostave poziva za tuženog, a jednom na predlog tužilje i jednom na zajednički predlog punomoćnika obe stranke.

Presudom Opštinskog suda u Inđiji P. 4 30/91 od 29. maja 1995. godine delimično je usvojen je tužbeni zahtev tužilje, za više pokretnih stvari – određene mašine i putničko vozilo, te pravo korišćenja jedne parcele . Rešenjem P. 430/91 od 20. oktobra 1995. godine odbačena je žalba tuženog kao neblagovremena, a po žalbi tuženog na to rešenje i njegovom predlog u da se ista smatra predlogom za vraćanje u pređašnje stanje održana su dva ročišta pred prvostepenim sudom i na zapisniku od 2. februara 1996. godine doneto rešenje da se prihvata predlog za vraćanje u pređašnje stanje, ukida rešenje toga suda P. 430/91 od 20. oktobra 1995. godine, ostavlja rok za odgovor na žalbu, te da se spisi predmeta prosleđuju drugostepenom sudu.

Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 386/96 od 19. decembra 1996. godine ukinuo prvostepenu presudu Opštinskog suda u Beogradu u Inđiji P. 430/91 od 29. maja 1995. godine, u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno vl asništvo n a vozilu i da je korisnik parcele, kako je bliže određeno rešenjem, kao i u delu od luke o troškovima postupka, i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja je dat nalog prvostepenom sudu da nesumnjivo raspravi da li je među strankama postojala vanbračna zajednica ili ne, koliko je dugo trajala, šta je stečeno u njoj i koliki je bio doprinos stranaka u navedenom sticanju. Spisi su vraćeni prvostepenom sudu 31. januara 1997. godine, a punomoćnik tužilje je posle šest meseci urgirao da sud izvrši dostavu presude, što je i učinjeno posle nepunih mesec dana, te je punomoćnicima stranaka izvršena dostava navedene presude u avgustu 1997. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen nov broj P. 87/97. Sud je prvo ročište zakazao za 2. oktobar 1997. godine, ali je punomoćnik tužilje tražio rok za postupanje po nalogu iz drugostepenog rešenja, jer nije imao mogućnosti da se za skoro dva meseca od prijema drugostepene presude izjasni povodom naloga drugostepenog suda i putem pismenog podneska ponudi dokaze na okolnost obima i vrednosti svih stečenih stvari u vanbračnoj zajednici i da li je postojala posebna imovina stranka, te kakav je bio doprinos str anaka u sticanju imovine. I pored tri urgencije (mart i novembar 1998 . godine, pa januar 1999. godine), punomoćnik tužilje nije postupio po nalogu suda. Sud je sledeće ročište za glavnu raspravu zakazao 20. oktobra 1999. godine. Međutim, ni ovo ročište nije održano , i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U ovom delu postupka, 1. septembra 2000. godine, punomoćnik tuženog je otkazao punomoćje tuženom, jer duže vremena nije u kontaktu sa strankom. Narednih pet ročišta (27. septembar 2000. godine, 30. maj, 6. jun, 24 . septembar i 19. novembar 2001. godine) ni je održan o jer je četiri puta izostala uredna dostava poziva za tuženog. Punomoćnik tužilje je dostavio četiri moguće adrese za tuženog, pa iako je isti primio uredno poziv za 6. jun 2001. godine, tražio je odlaganje uz medicinski izveštaj, sa čim se tužilja saglasila. Tužilja je 28. avgusta 2001. godine povukla tužbeni zahtev u odnosu na putničko vozilo i zemljište. U daljem toku postupka, do zaključenja glavne rasprave 6. septembra 2004. godine, zakazano je još 11 ročišta, od kojih su održana samo četiri. Na održanim ročištima je saslušano još pet svedoka, a ista su držana uglavnom u odsustvu uredno pozvanog tuženog (u ovom delu postupka je sud preko MUP-a vršio dostavu poziva tuženom). Razlog za neodržavanje ročišta je bio izostanak uredne dostave poziva za tuženog, sprečenost postupajućeg sudij e, ali pre svega, traženje da se ročišta ne drže na predlog tuženog, prevashodno zbog bolesti, a dva puta zbog angažovanja novog punomoćnika.

Međutim, rešenjem Opštinskog suda P. 87/97 od 24. marta 2005. godine je ponovno otvorena glavna javna rasprava radi razjašnjenja pojedinih važnih pitanja čitanjem parničnog spisa P1. 43/04, a zatim i prekinut postupak do okončanja ostavinskog postupka iza smrti tuž enog R.M. pred Opštinskim sudom u Novom Sadu posl. br. O. 2837/04, uz to te da će se postupak nastaviti na predlog tužilje. U obrazloženju rešenja je između ostalog navedeno da je punomoćnik tužilje podneskom od 23. marta 2005. godine obavestio sud da je tuženi u vreme zaključenja glavne rasprave bio već pokojni, a što se može utvrditi iz navedenog parničnog spisa. Naime, razgledanjem parničnog spisa sud je došao do saznanja da je tuženi preminuo 1. avgusta 2004. godine.

Tužilja je podneskom od 27. septembra 2013. godine tražila nastavak postupka i kao tuženu označila ćerku pok. tuženog T.V. iz Novog Sada.

Rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 87/97 od 3. oktobra 2013. godine odbačen je predlog tužilje, sa obrazloženjem da uz predlog nije dostavila dokaz, ostavinsko rešenje.

Rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 805/13 od 12. decembra 2013. godine je uvažena žalba tužilje i ukinuto navedeno rešenje, a predmet vraćen prvostepenom sudu na nastavak postupka, a sa obrazloženjem da su zakonski naslednici univerzalni sukcesori svog pravnog prethodnika i da danom njegove smrti stupaju u sva naslediva prava i obaveze, te da je sud dužan da pozove označenog naslednika radi preuzimanja postupka. Predmet je pred Osnovnim sudom u S taroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji (u daljem tekstu: Osnovni sud) dobio novi broj P. 50/14.

Rešenjem Osnovnog suda P. 50/14 od 12. septembra 2014. godine je određen prekid postupka po tužbi tužilje M. S . protiv tužene T.V. iz Novog Sada, kao pravnog sledbenika pok. tuženog R.M, radi utvrđenja zajedničke tekovine, a do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod brojem O. 2837/04. Ovo rešenje je doneto nakon četiri zakazana ročišta, od kojih su tri održana. Jedno ročište nije održano zbog iz ostanka uredne dostave poziva za T.V. iz Novog Sada, ali je nakon pribavljene adrese preko nadležnih organa obezbeđeno njeno prisustvo na jednom ročištu. Međutim, nakon izvršenog uvida u spise ostavinskog postupak , koji je u prekidu do okončanja parničnog postupka na koji su upućeni T.V. i njen polubrat, odlučeno je kao u navedenom rešenju, i pored protivljenja punomoćnika tužilje, koji je smatrao da neokončani ostavinski postupak nije smetnja za nastavak ove parnice . U ovom delu postupka tužena se, najpre, izjasnila da ne prihvata da preuzme postupak iza smrti oca, ali se upustila u raspravljanje u parnici, protivila se navodima tužbe i tužbenom zahtevu, osporavala i aktivnu i pasivnu legitimaciju, te isticala prigovor mesne nenadležnosti suda, da ostavinski postupak nije završen, da ima polubrata, da nije ništa nasledila od oca.

Rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 36/15 od 22. januara 2015. godine je uvažena žalba tužilje i ukinuto navedeno rešenje Osnovnog suda P. 50/14 od 12. septembra 2014. godine, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Pred Osnovnim sudom predmet je dobio novi broj P. 108/15.

Rešenjem Osnovnog suda P. 108/15 od 23. marta 2015. godine je određen prekid postupka po tužbi tužilje M. S . protiv tužene T.V. iz Novog Sada, kao pravnog sledbenika pok. tuženog R.M, radi utvrđenja zajedničke tekovine, a do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod brojem P. 3133/10, s tim da će se postupak nastaviti po pismenom predlogu parničnih stranaka.

Odlučujući o žalbi tužilje, Viši sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 545/15 od 18. novembra 2015. godine ukinuo navedeno rešenje o prekidu postupka Osnovnog suda P. 108/15 od 23. marta 2015. godine i predmet je vratio prvostepenom sudu na dalje postupanje. Predmet je pred Osnovnim sudom dobio novi broj P. 1096/15.

Nakon jednog neodržanog ročišta na koje punomoćnici stranaka nisu pristupil i, na sledećem ročištu za glavnu raspravu zakazanom za 31. mart 2016. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda P. 1096/15 od 31. marta 2016. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da je u vanbračnoj zajednici sa M.R. bivšim iz Inđije stekla pokretne stvari – mašine, bliže određene u presudi i da je tuženi dužan da tužilji naknadi troškove parničnog postupka, te utvrđeno da je tužba povučena u delu koji se odnosi na putnički automobil i zemljište, bliže određeno u izreci, te je tužilja obavezana da tuženoj naknadi troškove parničnog post upka u iznosu od 7.500,00 dinara.

Rešavajući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 2526/16 od 10. novembra 20 16. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuž ilje i potvrdio presudu Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1096/15 od 31. marta 2016. godine u pobijanom odbijajućem delu i delu odluke o troškovima postupka, kao i odbio zahtev tužilje da joj se nadoknade troškovi drugost epenog postupka. Pismeni otpravak drugostepene presude je 14. decembra 2016. godine dostavljen punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični post upak započeo 22. maja 1991. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Inđiji, a da je pravnosnažno okončan 10. novembra 2016. godine presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2526/16, iz čega proizlazi da je postupak trajao 25 godina i skoro šest meseci, s tim što je duže od deset godina i šest meseci bio u prekidu.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio relativno činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja, od čega je zavisila primena materijalnog prava, a posebno u pogledu postojanja ili ne vanbračne zajednice, zajedničke tekovine i doprinosa u sticanju pod uslovom da je ova zajednica postojala. U dokaznom postupku je saslušano tridesetak svedoka. Međutim, ovaj postupak je i procesno bio usložnjen, zbog spornih procesnih pitanja oko prekida postupka posle smrti tuženog, odnosno oko uslova za nastavak postupka i prema kome u tom delu parnice .

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da se, i pored legitimnog interesa da se ovaj spor okonča u razumnom roku, na šta se ukazuje i u ustavnoj žalbi, podnositeljka nije ponašala u svemu u skladu sa svojom procesnom ulogom tužilje, i to zato što do zaključenja glavne rasprave nije iznela sve činjenice i dokaze od kojih je zavisila odluka suda o njenom utuženom potraživanju . Ovo pasivno držanje povodom razrešenja spornih pitanja ogleda se i u tome što punomoćnik podnositeljke dve godine nije postup ao po nalogu suda iz prvog ukidnog rešenja donetog još 1996. godine , a zatim što nastavak pravnosnažno prekinutog postupka još 2005. godine, podnositeljka, kao tužilja sa nesumnjivim interesom da se o njenoj tužbi i tužbenom zahtevu reši što pre, nije tražila osam godina i šest meseci. Pored ovoga , stoji i da je punomoćnik podnositeljke, kao tužilj e, dva puta tražio odlaganje ročišta , jednom izostao sa ročišta iako je bio uredno pozvan, a više puta se složio da se ročište odloži zbog neodazivanja pozivu suda tuženog, i pored uredne dostave, ili ostavlja o sudu na ocenu predlog suprotne strane za odlaganje ročišta. Istovremeno, i ponašanje tuženog, u izvesnoj meri je doprinelo da postupak duže traje. Naime, i pored pravdanja izostanaka medicinskom dokumentacijom i traženja da se ročišta odlože, tuženi se nije odazivao uredno primljenim pozivima suda, tražio je odlaganja ročišta radi davanja novih dokaznih predloga i angažovanja novih punomoćnika.

Međutim, i pored svega navedenog, ispitujući postupanje nadležnih sud ova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepen og suda. Naime, prvostepeni sudovi su u odnosnoj pravnoj stvari done li dve presude. Iako je prva doneta posle četiri godine, ista je ukinuta, a o ovoj pravnoj stvari je pravnosnažno odlučeno tek nakon još 21 godinu. Prekid postupka zbog smrti parnične stranke, koja se desila mesec dana pre zaključenja glavne rasprave u ponovnom prvostepenom postupku, o čemu je sud obavešten nakon šest meseci, dovela je do prekida postupka u trajanju više od deset godina, mada se sudu ne može staviti na teret period od 24. marta 2005. godine (kada je doneo rešenje o prekidu) pa do 27. septembra 2013. godine, kada je podnositeljka tražila nastavak postupka, odnosno period od osam godina i skoro šest meseci. U daljem toku postupka sud je vezano za prekid , odnosno nastavak postupka , donosio više rešenja, prvo , kojim je odbacio predlog, te koje je Viši sud ukinuo i odredio nastavak 12. decembra 2013. godine. I pored toga, prvostepeni sud je još dva puta donosio rešenja o prekidu postupka, koja su dva puta bila ukidana, da bi pravnosnažno postupak bio nastavljen tek 19. novembra 2015. godine. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine, broj predstavke 70767/01, stav 51.), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka. Osim navedenog , dužem trajanju postupka je doprinela i neaktivnost prvostepenog suda, najpre, kod uručenja prve drugostepene presude , koje je trajalo šest meseci, a zatim zbog ponovnog otvaranja zaključene rasprave nakon šest meseci, a da u međuvremenu nije izrađen pismeni otpravak presude. Takođe, izostala je aktivnost prvostepenog suda i u periodu od skoro tri godine ( od 2. oktobra 1997. godine do 27. septembra 2010. godine), kada je bilo zakazano samo jedno ročište koje nije ni održano. Iako je u ovom periodu sud tri puta nalagao punomoćniku podnositeljke da se izjasni o nalogu drugostepenog suda , na strani suda stoji nepreduzimanje procesnih mera radi efikasnog okončanja ovog postupka .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1096/15 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 430/91).

Budući da podnositeljka povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , posebno ne obrazlaže, izuzev što ponavlja navode o predugom trajanju parnice, to Ustavni sud ove navode ustavne žalbe nije razmatrao.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu , a pre svega dužinu trajanja spora, a i prekida postupka, kao i doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zb og nedelotvornog postupanja suda.

6. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored mnogih drugih, u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti