Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao preko osam godina. Podnosiocu se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavka Dobrića iz Požege, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slavka Dobrića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Požegi u predmetu P. 116/03, kasnije pred Višim sudom u Užicu u predmetu P. 7/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavko Dobrić iz Požege, preko punomoćnika Milorada Đokovića, advokata iz Požege, je podnescima od 12. oktobra 2010. godine i 19. novembra 2011. godine izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3467/10 od 1. septembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2301/10 od 27. avgusta 2010. godine, zbog povrede ljudskih prava i osnovnih sloboda zajemčenih čl. 21. i 32, članom 36. stav 2. i članom 58. Ustava Republike Srbije, kao i članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Viši sud u Užicu doneo prvostepenu presudu kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe da mu tužena opština Požega isplati naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog rušenja građevinskih objekata; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu preinačena prvostepena presuda u usvajajućem delu i tužbeni zahtev podnosioca odbijen u celosti, a osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda odbijena revizija protiv drugostepene presude; da presuda Apelacionog suda u Kragujevcu nije sadržala pouku o pravnom sredstvu, čime je izvršena povreda prava podnosioca na pravno sredstvo; da je osporenim presudama podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, pre svega, zbog toga što je Apelacioni sud u Kragujevcu propustio da obrazloži pitanja za koja podnosilac smatra da su bila od suštinskog značaja za odlučivanje drugostepenog suda, a Vrhovni kasacioni sud je obrazložio „samo dva od deset razloga pobijanja“ drugostepene presude, koja je doneta pogrešnom primenom materijalnog prava; da je ceo sporni odnos zasnovan na traženju zaštite od nezakonitog lišenja imovine podnosioca, koje je bez neophodnih uslova sprovela opština Požega, te je odbijanjem tužbenog zahteva povređeno pravo podnosioca na imovinu; da je ovakvim lišenjem imovine izvršena diskriminacija podnosioca, a Apelacioni sud u Kragujevcu je izričito odbio da sankcioniše utvrđenu diskriminaciju; da je u parničnom postupku povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, koji je zbog dugog trajanja sudskog postupka psihički oboleo i postao 100% invalid. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu ustavnih prava podnosioca, poništi osporene presude i utvrdi pravo tužioca na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, uvidom u sadržinu ustavne žalbe, dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Višeg suda u Užicu P. 7/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. jula 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Požegi tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva urbanizma i građevine i opštine Požega – Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo i komunalne delatnosti, sa predlogom da sud obaveže tužene da tužiocu na ime naknade štete zbog porušenih građevinskih objekata isplate iznos od 9.000.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate.

Punomoćnik tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe je 9. jula 2003. godine podneo neposredno Vrhovnom sudu Srbije predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda u ovoj stvari, koji je Vrhovni sud Srbije odbio rešenjem R. 515/03 od 23. oktobra 2003. godine.

Opštinski sud u Požegi je dopisom od 13. avgusta 2003. godine naložio tužiocu da dostavi priloge uz tužbu u tri primerka, a tužilac je po ponovoljenom nalogu suda postupio 19. januara 2004. godine, nakon čega je tužba dostavljena tuženima na odgovor.

Nakon održanih ročišta 1. i 29. marta i 27. maja 2004. godine, Opštinski sud u Požegi je na predlog tuženih doneo rešenje P. 1116/03 od 10. juna 2004. godine o prekidu predmetnog parničnog postupka do pravnosnažnog okončanja upravnog postupka u predmetu Građevinske inspekcije Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo i komunalne delatnosti opštine Požega (u daljem tekstu: Građevinska inspekcija) 03 broj 356-5/01.

Tužilac je 7. septembra 2004. godine podneo predlog za obezbeđenje dokaza izlaskom suda na lice mesta, koji je prvostepeni sud usvojio rešenjem P. 1116/03 od 9. septembra 2004. godine i naložio tužiocu da plati troškove veštačenja. Tužilac nije platio ove troškova, a podneskom od 10. marta 2005. godine je obavestio sud da odustaje od predloga za obezbeđenje dokaza.

Prvostepeni sud je na ročištu održanom 1. jula 2005. godine doneo rešenje kojim je odbio predlog tužioca za nastavak postupka, jer postupak u predmetu Građevinske inspekcije 03 broj 356-5/01 nije bio pravnosnažno okončan.

Opštinski sud u Požegi je na ročištu održanom 12. decembra 2006. godine odlučio da nastavi postupak u ovoj pravnoj stvari i naložio tužiocu da uredi tužbu, tako što će dostaviti jasan i određen tužbeni zahtev u odnosu na vrstu tražene štete, visinu i osnov, kao i da navede činjenice na kojima se svaki od tih zahteva zasniva i dokaze koje predlaže za utvrđivanje tih činjenica, što je tužilac učinio podneskom od 18. decembra 2006. godine.

Na ročištu održanom 21. marta 2007. godine saslušan je svedok D. Đ, građevinski inspektor, i, uz saglasnost stranaka, doneta međupresuda.

Međupresudom P. 16/07 od 21. marta 2007. godine, Opštinski sud u Požegi je utvrdio da je osnovan tužbeni zahtev tužioca prema tuženoj Republici Srbiji i opštini Požega da tužiocu solidarno naknade štetu koja je predmet tužbenog zahteva za koju se utvrdi da je posledica rušenja objekta tužioca po rešenju Građevinske inspekcije 03 broj 356-5/01 od 19. marta 2001. godine i 03 broj 356-5/01 od 11. novembra 2002. godine.

Protiv međupresude prvotužena je izjavila žalbu 27. aprila 2007. godine, a drugotužena 10. maja 2007. godine.

Rešavajući po izjavljenim žalbama, Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž. 239/07 od 17. januara 2008. godine ukinuo međupresudu P. 16/07 od 21. marta 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, zbog povreda odredaba parničnog postupka, a ukazujući i na pogrešnu primenu materijalnog prava.

U ponovnom postupku, po nalogu prvostepenog suda, tužilac je podneskom od 28. marta 2008. godine dostavio dokaze u vezi aktivne legitimacije u ovom sporu, a podnescima od 27. novembra i 3. decembra 2008. godine je preinačio tužbeni zahtev. Nakon održanih ročišta 18. aprila, 19. juna i 10. decembra 2008. godine, Opštinski sud u Požegi je zaključio glavnu raspravu.

Presudom P. 16/07 od 10. decembra 2008. godine Opštinski sud u Požegi je odbio u celosti tužbeni zahtev tužioca prema prvotuženoj i drugotuženoj i obavezao tužioca da drugotuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu 26. januara 2009. godine.

Okružni sud u Užicu je presudom Gž. 469/09 od 5. juna 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i prvostepenu presudu P. 16/07 od 10. decembra 2008. godine potvrdio u delu izreke u odnosu na tuženu Republiku Srbiju, a ukinuo istu presudu u delu izreke u odnosu na tuženu opštinu Požega i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, jer je našao da je u ovom delu presuda zasnovana na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, zbog čega se ne može ispitati ni primena materijalnog prava.

U ponovnom postupku, na ročištu održanom 22. juna 2009. godine Opštinski sud u Požegi je odredio predložena veštačenja i to: od strane Naučno-istraživačkog centra Ekonomskog fakulteta u Beogradu u vezi materijalne štete koja je po navodima tužioca posledica rušenja objekata i od strane veštaka psihijatra P. R. u pogledu nematerijalne štete. Nakon što su veštaci dostavili nalaz i mišljenje i stranke se izjasnile o njima, a Naučno-istraživački centar dostavio i dopunsko izjašnjenje na primedbe stranaka, tužilac je podneskom od 3. novembra 2009. godine precizirao tužbeni zahtev.

Na ročištu održanom pred Višim sudom u Užicu 25. februara 2010. godine pred novim predsednikom veća rasprava je počela ispočetka i zaključena je na istom ročištu.

Viši sud u Užicu je presudom P. 7/10 od 25. februara 2010. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu opštinu Požega da tužiocu isplati naknadu materijalne štete na ime vrednosti porušenih objekata, uništenih zaliha robe i na ime izgubljene dobiti od poslovanja preduzeća „Vidovdan“ u iznosima opredeljenim u izreci, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. oktobra 2009. godine, kao dana veštačenja, pa do konačne isplate, da tužiocu isplati naknadu nematerijalne štete na ime duševnih patnji zbog povrede ugleda i na ime pretrpljenog straha u iznosima opredeljenim u izreci, sa zakonskom zateznom kamatom od 25. februara 2010. godine, kao dana presuđenja, pa do konačne isplate, dok je tužbeni zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete preko dosuđenih iznosa odbio kao neosnovan. Tužena je presudom obavezana da tužiocu naknadi parnične troškove.

Protiv navedene presude Višeg suda u Užicu tužilac je izjavio žalbu 29. marta 2010. godine, a tužena 30. marta 2010. godine.

Rešavajući o izjavljenim žalbama, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 2301/10 od 27. avgusta 2010. godine usvojio žalbu tužene i preinačio presudu Višeg suda u Užicu P. 7/10 od 25. februara 2010. godine u pogledu stava prvog i trećeg izreke ožalbene presude, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je bio usvojen i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove, a odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu u stavu drugom izreke kojim je odbijen deo tužbenog zahteva tužioca. Apelacioni sud u Kragujevcu je našao da u prvostepenom postupku nije učinjena ni jedna bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju sud pazi po službenoj dužnosti, niti povreda na koju tužena ukazuje u žalbi; da je činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno, ali je materijalno pravo u jednom delu pogrešno primenjeno i to na štetu tužene i za svoju odluku je dao jasne, iscrpne i obrazložene razloge.

Protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu tužilac je 5. oktobra 2010. godine izjavio reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 3467/10 od 1. septembra 2011. godine odbio reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2301/10 od 27. avgusta 2010. godine kao neosnovanu, dajući za svoju odluku iscrpno i argumentovano obrazloženje.

4. Odredbama Ustava, na koje se u ustavnoj žalbi poziva, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Kako je odredbom člana 36. stav 2. Ustava zajemčeno pravo koje je po svojoj sadržini u osnovi istovetno pravu iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovog prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 4. jula 2003. godine, a da je okončan donošenjem revizijske presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3467/10 od 1. septembra 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podnet a ustavn a žalb a, trajao je osam godina i dva meseca, a okončan je donošnjem revizijske presude. Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je u osporenom postupku sud izveo obiman dokazni postupak upoznavanjem sa većim brojem akata nadležnih upravnih organa i drugom dokumentacijom, saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, saslušanjem jednog svedoka i sprovođenjem ekonomskog i medicinskog veštačenja, ali da, iako se radilo o relativno složenom sporu, činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni ne mogu opravdati trajanje postupka koje izlazi iz okvira prihvaćenih standarda.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interesa za efikasno rešavanje predmetnog spora, kao i da sam nije u znatnijoj meri doprineo trajanju osporenog postupka.

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog postupka dao nadležni sud, iako je predmetni postupak bio prekinut dve godine i šest meseci do okončanja upravnog postupka u predmetu Građevinske inspekcije 03 broj 356-5/01, a na teret suda se ne bi mogao staviti ni period u kome je odlučeno o predlogu podnosioca za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda koji je podnet neposredno posle podnošenja tužbe. Naime, doprinos suda neopravdano dugom trajanju postupka proizlazi pre svega iz toga što je u ovom postupku prvostepena presuda dva puta ukidana (međupresuda P. 16/07 od 21. marta 2007. godine i presuda P. 16/07 od 10. decembra 2008. godine) i predmet vraćan prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Ustavni sud ukazuje da i prema stanovištu koje je izrazio Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti nrp. presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Požegi u predmetu P. 116/03, kasnije pred Višim sudom u Užicu u predmetu P. 7/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu usvojio kao u tački 1. izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na pravično suđenje i drugih označenih ustavnih prava i načela osporenim presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3467/10 od 1. septembra 2011. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2301/10 od 27. avgusta 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi tvrdnja o povredi prava podnosioca na pravično suđenje osporenim presudama zasniva, pre svega, na ponavljanju revizijskih navoda o nepravilnoj primeni materijalnog prava u donošenju osporene drugostepene presude, o kojima se već izjasnio Vrhovni kasacioni sud. Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud dao jasno, iscrpno i argumentovano obrazloženje za svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra ni arbitrernim, niti proizvoljnim. U vezi sa navodima podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim presudama povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Kragujevcu u svojoj presudi dao jasne, dovoljne i obrazložene razloga za preinačenje prvostepene presude, kao i da se izjasnio o svim bitnim navodima istaknutim u žalbi podnosioca protiv prvostepene presude. Takođe, Vrhovni kasacioni sud se osvrnuo na sve glavne revizijske navode. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda prava podnosioca na pravično suđenje, već se njom, u suštini, traži od Ustavnog suda da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Kako se navod o povredi prava podnosioca na imovinu iz člana 58. Ustava zasniva na tvrdnji o nezakonistosti osporenih presuda, to ustavna žalba ni u pogledu povrede ovog prava ne sadrži prihvatljive ustavnopravne razloge.

Navod podnosioca da drugostepena presuda ne sadrži pouku o pravu tužioca na izjavljivanje revizije ne može predstavljati ustavnopravni razlog za tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava, kojim je svakome zajemčeno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, s obzirom na to da revizija predstavlja vanredno pravno sredstvo, koje nije zajemčeno navedenom odredbom Ustava.

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnju da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno ukupno trajanje postupka, kao i periode vremena koji se ne mogu staviti na teret parničnom sudu, posebno s obzirom na činjenicu da je postupak bio prekinut preko dve godine iz opravdanog i na zakonu zasnovanog razloga. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu doprinos podnosioca ustavne žalbe dužem trajanju postupka zbog nepostupanja po nalozima prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti