Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi iseljenja koji je trajao preko 15 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 1.000 evra. Deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. T. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. T. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1915/07 (inicijalno predmet P. 4125/95) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. T. iz B. je 28. septembra 2011. godine , preko punomoćnika Lj. B, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1915/07, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5441/10 od 26. maja 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava .

U ustavnoj žalbi podnosilac opisuje tok postupka koji je prethodio ustavnosudskom i navodi da su mu označena prava povređena usled pogrešne primene materijalnog prava i trajanja postupka više od 15 godina. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporenu presudu i potvrdi prvostepenu presudu, da odloži izvršenje osporene presude i odredi naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1915/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužilac D.K. je 10. novembra 1995. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da se, u roku od 15 dana, iseli iz opisanog stana sa svim licima i stvarima i da mu tako ispražnjen stan preda. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 4125/95. Uz tužbu je podnet predlog za određivanje privremene mere, kojim je traženo da sud obaveže tuženog da se odmah iseli iz predmetnog stana, ili da mu zabrani da taj stan otuđi ili optereti.

Treći opštinski sud u Beogradu, nakon šest zakazanih ročišta, od kojih jedno nije održano, zaključio je glavnu raspravu i doneo presudu P. 4125/95 od 10. januara 1997. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i odredio privremenu meru zabrane otuđenja ili opterećenja predmetnog stana. Označena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4027/97 od 14. jula 1997. godine, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je rešenje o određivanju privremene mere potvrđeno.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P. 2366/97, Treći opštinski sud u Beogradu je zakazao pet ročišta, od kojih je tri održano, nakon čega je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 2366/97 od 3. marta 1999. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 7787/99 od 21. oktobra 1999. godine potvrđena je označena prvostepena presuda. Vrhovni sud Srbije ukinuo je, rešenjem Rev. 1490/00 od 11. aprila 2000. godine, navedene presude, a spisi predmet a su vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je u drugom ponovnom postupku dobio broj P. 2230/00 i d o zaključenja glavne rasprave zakazano je deset ročišta, od kojih tri nisu održana. U periodu od 9. oktobra 2001. godine do 24. septembra 2002. godine nije zakazano nijedno ročište. Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2230/00 od 31. marta 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Označena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9666/05 od 2. juna 2005. godine, a predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U trećem ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P. 1919/05, Treći opštinski sud u Beogradu je, nakon dva održana ročišta, zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 1919/05 od 22. decembra 2005. godine, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca. U postupku po žalbi, označena presuda je ukinuta, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8293/06 od 9. maja 2007. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Treći opštinski sud u Beogradu je u četvrtom ponovnom postupku, koji se vodio pod brojem P. 1915/07, održao četiri ročišta i nakon zaključenja glavne rasprave doneo presudu P. 1915/07 od 29. septembra 2008. godine, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu 2. februara 2009. godine, te su spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi.

Apelacioni sud u Beogradu, pred kojim je nastavljen predmetni drugostepeni postupak nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, doneo je 26. maja 2011. godine osporenu presudu Gž. 5441/10, kojom je preinačio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1915/07 od 29. septembra 2008. godine, tako što je usvojio tuženi zahtev tužioca.

U obrazloženju označene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je da je prvostepeni sud pravilno utvrdio: da je pok. B.M. ugovorom o prodaji predmetnog stana, overenim 19. maja 1993. godine, prodala stan tada mal. tužiocu D.K. (rođen 1. oktobra 1975. godine), na koji je majka tužioca dala saglasnost 16. aprila 1996. godine, a da je isti stan pok. B.M. prodala tuženom, ugovorom o prodaji, overenim 20. marta 1995. godine; da su u oba slučaja isplaćene ugovorene cene; da je u oba ugovora konstatovano da će kupac ući u posed stana nakon smrti prodavca; da su obe parnične stranke istog dana ušle u stan nakon sahrane pok. B.M, ali da je tuženi ranije ušao; da je tužilac u zemljišnim knjigama upisan kao vlasnik spornog stana 10. februara 2003. godine, rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu Dn. 1764/03; da je advokat B.M. bio pravni konsultant agencije za promet nepokretnosti čiji je vlasnik tuženi. Prema oceni Apelacionog suda u Beogradu, pogrešan je zaključak prvostepenog suda da upis prava svojine tužioca u javne knjige nema uticaj na presuđenje kod činjenice da je upis izvršen 2003. godine, odnosno deset godina nakon zaključenja ugovora o prodaji, jer se pravo svojine na nepokretnosti konstituiše upisom u javnu knjigu, prema odredbi člana 33. Zakona o osnovama svojinskopranih odnosa. U obrazloženju je navedeno i da nije od uticaja na odluku činjenica da su se stranke istog dana zatekle u stanu pok. B.M, jer je tužilac ranije zaključio ugovor o prodaji, a svoje pravo je upisao u javnu knjigu.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu 10. novembra 1995. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 26. maja 2011. godine, trajao 15 i po godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, te da počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja postupka, od podnošenja tužbe, pa do njegovog okončanja.

Navedeno trajanje predmetnog parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, a što potvrđuje i činjenica da je prvostepeni sud čak pet puta odlučivao o osnovanosti tužbenog zahteva, odnosno da su četiri puta njegove odluke ukidane od strane višestepenog suda.

Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pored nižom instancom može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti, pored drugih, Odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine “, od 6. septembra 2005. godine i Odluku „Cvetković protiv Srbije“, od 10. juna 2008. godine).

Prema oceni Ustavnog suda, pravo o kome se odlučivalo u predmetnom postupku bilo je od značaja za podnosioca, a svojim ponašanjem on nije uticao na navedenu dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud je ocenio i da je predmetni postupak bio činjenično složeniji.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, izvesna složenost predmetnog postupka ne može da bude opravdanje za njegovo petnaestogodišnje trajanje, tako da odgovornost za ovako dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5441/10 od 26. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, kao i istaknuti zahtev, Ustavni sud je ocenio da podnosilac povredu prava na pravično suđenje obrazlaže pogrešnom primenom materijalnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ističe da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa, kao i da Ustavni sud nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca, te obavezao podnosioca, kao tuženog, da se iseli iz predmetnog stana. Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je tužilac, koji je zaključio ugovor o prodaji nepokretnosti pre tuženog, upisao svoje pravo u javne knjige, za razliku od tuženog, pa je saglasno odredbi člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, on i stekao pravo svojine. Ustavni sud je ocenio i da nije ustavnopravno prihvatljiv navod ustavne žalbe da sudovi odluku donose isključivo prema činjeničnom stanju postojećem u momentu podnošenja tužbe.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da se navodi i razlozi iz ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje ne mogu smatrati ustavnopravnim, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene presude. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti