Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak radi utvrđenja povrede prava preče kupovine trajao 21 godinu. U preostalom delu, žalba protiv pravosnažne presude je odbačena kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroljuba Stanojevića iz Donje Livadice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. septembra 2017. godine , doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Miroljuba Stanojevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji j e vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 4151/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 43/94) podnosiocu ustavne žalbe povređeno p ravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroljub Stanojević iz Donje Livadice podneo je Ustavnom sudu, 7. jula 2015. godine, preko punomoćnika Ljubomira Milića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 377/15 od 30. aprila 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 4151/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 43/94).

U ustavnoj žalbi je ukazano na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, kao i na ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka od 22 godine.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu parničnu drugostepenu presudu. Nije tražio naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 4151/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Milorad Stevanović podneo je 22. februara 1994. godine tužbu Opštinskom sudu u Velikoj Plani protiv tuženih Dragana Stevanovića i Miroljuba Stanojevića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja povrede zakonskog prava preče kupovine, a u kojoj tužbi je istak nut primarni tužbeni zahtev radi poništaja ugovora o kupoprodaji sporne nepokretnosti zaključen između tuženog Dragana Stevanovića, kao prodavca, i podnosioca ustavne žalbe Miroljuba Stevanovića, kao kupca, i eventualni tužbeni zahtev „radi poništaja ugovora o kupoprodaji zaključen između tuženih a koja kupoprodaja je realizovana ugovorom o poklonu zaključen između tuženih.“ Po ovoj tužbi je formiran predmet P. 43/94.

Opštinski sud u Velikoj Plani je presudom P. 43/94 od 6. oktobra 1994. godine usvojio primarni tužbeni zahtev, te je poništio ugovor o kupoprodaji zaključen između tuženog Dragana Stevanovića, kao prodavca, i podnosioca ustavne žalbe Miroljuba Stevanovića, kao kupca.

Okružni sud u Smederevu je presudom Gž. 328/95 od 9. marta 1995. godine potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 3636/95 od 13. septembra 1995. godine ukinuo presude nižestepenih sudova. Predmet je formiran pod novim brojem P. 1227/95.

Opštinski sud u Velikoj Plani je presudom P. 1227/95 od 29. februara 1996. godine usvojio primarni tužbeni zahtev, te je poništio ugovor o kupoprodaji zaključen između tuženog Dragana Stevanovića, kao prodavca, i podnosioca ustavne žalbe Miroljuba Stevanovića, kao kupca.

Okružni sud u Smederevu je rešenjem Gž. 1155/96 od 15. oktobra 1996. godine, u žalbenom postupku, ukinuo prvostepenu presudu. Predmet je formiran pod novim brojem P. 1213/96.

Opštinski sud u Velikoj Plani je presudom P. 1213/96 od 13. februara 1997. godine usvojio primarni tužbeni zahtev.

Okružni sud u Smederevu je rešenjem Gž. 632/97 od 16. jula 1997. godine, u postupku po žalbi, ukinuo prvostepenu presudu. Predmet je formiran pod novim brojem P. 833/97.

Opštinski sud u Velikoj Plani je presudom P. 833/97 od 31. marta 1998. godine usvojio primarni tužbeni zahtev, te je poništio ugovor o kupoprodaji zaključen između tuženog Dragana Stevanovića, kao prodavca, i podnosioca ustavne žalbe Miroljuba Stevanovića, kao kupca.

Okružni sud u Smederevu je presudom Gž. 1433/98 od 8. decembra 1998. godine potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2286/99 od 27. oktobra 1999. godine ukinuo presude nižestepenih sudova. Predmet je formiran pod novim brojem P. 804/99.

Nakon smrti tužioca Milorad a Stevano vića, parnični postupak su preuzeli njegovi naslednici Radojka Stevanović, Radiša Stevanović i Radmila Stevanović.

Opštinski sud u Velikoj Plani je presudom P. 804/99 od 21. marta 2000. godine odbio primarni i eventualni tužbeni zahtev.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 925/00 od 2. avgusta 2000. godine ukinuo prvostepenu presudu. Predmet je formiran pod novim brojem P. 572/00.

Opštinski sud u Velikoj Plani je presudom P. 572/00 od 28. septembra 2000. godine usvojio primarni tužbeni zahtev, te je poništio ugovor o kupoprodaji zaključen između tuženog Dragana Stevanovića, kao prodavca, i podnosioca ustavne žalbe Miroljuba Stevanovića, kao kupca.

Okružni sud u Smederevu je presudom Gž. 1456/00 od 19. decembra 2000. godine potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 3563/01 od 23. maja 2001. godine ukinuo presude nižestepenih suda. Predmet je formiran pod novim brojem P. 44/01.

Opštinski sud u Velikoj Plani je presudom P. 44/01 od 21. januara 2003. godine godine usvojio primarni tužbeni zahtev, te je poništio ugovor o kupoprodaji zaključen između tuženog Dragana Stevanovića, kao prodavca, i podnosioca ustavne žalbe Miroljuba Stevanovića, kao kupca.

Okružni sud u Smederevu je rešenjem Gž. 460/03 od 10. juna 2003. godine ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu. Predmet je formiran pod novim brojem P. 452/03.

Opštinski sud u Velikoj Plani je presudom P. 452/03 od 12. septembra 2003. godine usvojio primarni tužbeni zahtev, te je poništio ugovor o kupoprodaji zaključen između tuženog Dragana Stevanovića, kao prodavca, i podnosioca ustavne žalbe Miroljuba Stevanovića, kao kupca.

Okružni sud u Smederevu je presudom Gž. 1031/03 od 18. novembra 2013. godine, u postupku po žalbi, preinačio navedenu prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužilaca.

Okružni sud u Smederevu je rešenjem Gž. 1031/03 od 30. decembra 2003. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi donošenje „dopunske presude“ o eventualnom tužbenom zahtevu.

Opštinski sud u Velikoj Plani je dopunskom presudom P. 452/03 od 4. juna 2004. godine odbio kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev.

Okružni sud u Smederevu je rešenjem Gž. 1053/04 od 10. avgusta 2014. godine ukinuo navedenu dopunsku presudu.

Opštinski sud u Velikoj Plani je presudom P. 867/04 od 16. oktobra 2006. godine usvojio eventualni tužbeni zahtev tužilaca radi poništaja ugovora o kupoprodaji sporne nepokretnosti zaključen između tuženog Dragana Stevanovića, kao prodavca, i podnosioca ustavne žalbe Miroljuba Stevanovića, kao kupca, a koja kupoprodaja nije zaključena u formi propisanoj Zakonom o prometu nepokretnosti, već je realizovana po osnovu ugovora o poklonu.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2253/10 od 7. jula 2010. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu, te je vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Osnovni sud u Smederevu je dopisom P. 4151/10 od 10. decembra 2010. godine prosledio spise predmeta Vrhovnom kasacionom sudu sa predlogom za rešavanje sukoba nadležnosti između tog suda i Apelacionog suda u Beogradu, s obzirom na to da je pre poslednjeg ukidanja prvostepena presuda bila šest puta ukidana i da je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R. 612/10 od 22. decembra 2010. godine odlučio da je za suđenje u ovom sporu nadležan Apelacioni sud u Beogradu.

Na glavnoj raspravi pred Apelacionim sudom tužioci su preinačili tužbeni zahtev tako što su tražili da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu zaključen između tuženog Dragana Stevanovića, kao poklonodavca, i podnosioca ustavne žalbe Miroljuba Stanojevića, kao poklonoprimca, te da se poništi njime prikriveni ugovor o kupoprodaji zaključen između tuženih kojim je povređeno pravo preče kupovine pravnog prethodnika tužilaca.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 377/15 od 30. aprila 2015. godine utvrdio da je ništav ugovor o poklonu zaključen između tuženog Dragana Stevanovića, kao poklonodavca, i podnosioca ustavne žalbe Miroljuba Stanojevića, kao poklonoprimca, te je poništio njime prikriveni ugovor o kupoprodaji zaključen između tuženih kojim je povređeno pravo preče kupovine pravnog prethodnika tužilaca.

U predmetnom parničnom postupku zakazana su 33 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu devet ročišta ni je održano, a u kom postupku je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i svedoka i uvidom u pismene dokaze.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je prvobitni tužilac pokrenuo predmetni parnični postupak , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Odredbama Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada je prvobitni tužilac podneo tužbu Opštinskom sudu u Velikoj Plani, 22. februara 1994. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 377/15 od 30. aprila 2015. godine, kojom je pravnosnažno okonačan parnični postupak. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao 21 godin u.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom e, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog postupka 21 godine ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 4151/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 43/94) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Kako podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete, to Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju samo utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljna i adekvatna satisfakcija.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 377/15 od 30. aprila 2015. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava.

U vezi sa posebnom tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe da postoji pravnosnažno presuđena stvar u navedenom sporu, Ustavni sud ukazuje da je Okružni sud u Smederevu presudom Gž. 1031/03 od 18. novembra 2003. godine preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužilaca za poništaj ugovora o kupoprodaji sporne nepokretnosti zaključen između tuženog Dragana Stevanovića, kao prodavca, i podnosioca, kao kupca, dok je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 377/15 od 30. aprila 2015. godine utvrđeno da je ništav ugovor o poklonu sporne nepokretnosti zaključen između tuženog Dragana Stevanovića, kao poklonodavca, i podnosioca ustavne žalbe, kao poklonoprimca, te je poništen njime prikriveni ugovor o kupoprodaji zaključen između tuženog Dragana Stevanovića i podnosioca ustavne žalbe.

U vezi sa posebnom tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe da je Apelacioni sud u Beogradu na ročištu održanom 15. aprila 2015. godine samoinicijativno preinačio tužbeni zahtev, Ustavni sud ukazuje da iz spisa predmeta proizlazi da je preinačenje tužbenog zahteva izvršio punomoćnik tužilaca.

Zatim, Ustavni sud ukazuje da je u dokaznom postupku nesumnjivo utvrđeno da je pravni prethodnik tužilaca imao svojstvo zemljoradnika i da je njegovo susedno zemljište bilo poljoprivredno, zbog čega je pravni prethodnik tužilaca bio nosilac prava preče kupovine. Takođe, u dokaznom postupku je utvrđeno da je tužilac položio iznos u visini kupoprodajne cene sporne nepokretnosti u sudski depozit u zakonom propisanom roku, u smislu člana 27. stav 4. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik SRS“, br. 43/81, 24/85, 28/87, 6/89, 30/89 i 40/89 i „Službeni glasnik RS“ , br. 53/93, 67/93 i 48/94), koji se primenjivao u navedenom sporu. Navedenom zakonskom odredbom je bilo propisano da je tužilac dužan da u roku za podnošenje tužbe zbog povrede prava preče kupovine, kod opštinskog suda na čijem se području nepokretnost nalazi, položi iznos u visini kupoprodajne cene, a odredbom člana 27. stav 3. istog zakona je bilo propisano da se tužba može podneti u roku od jedne godine od dana saznanja nosioca prava preče kupovine za prodaju nepokretnosti trećem licu, a najkasnije u roku od tri godine od dana zaključivanja ugovora o prodaji (tužba je podneta 19. januara 1994. godine, a pravni prethodnik tužilaca je položio u sudski depozit novčani iznos 19. novembra 1994. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke .

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o racu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić