Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je izvršni sud proizvoljnom primenom materijalnog prava povredio pravo na pravično suđenje. Poništava se deo rešenja kojim je pogrešno određen početak toka kamate i predmet se vraća na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S . iz Kragujevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kragujevac u predmetu broj 181.6.2 22/17 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz Kragujevca podneo je Ustavnom sudu, 24 . maja 2017. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž1. u 57/2016 od 4. aprila 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istom odredbom Ustava, u upravnom postupku ostvarivanja prava na vanredno usklađivanje penzije. Pozvao se i na povredu navedenih prava zajemčenih odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Istakao je da je pravo na suđenje u razumnom roku „ustanovljeno i odredbama člana 18. st. 1. i 3. Ustava, člana 22. stav 1. Ustava, člana 35. stav 2. Ustava i člana 8a Zakona o uređenju sudova ( 'Službeni glasnik RS', br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 – dr. zakon, 101/11, 101/13 i 40/15 – dr . zakon) “.

Podnosilac ustave žalbe je naveo da je njegov zahtev za vanredno usklađivanje penzije u visini od 11,06 %, počev od 1. januara 2008. godine, koji je podneo 12. januara 2010. godine, pravnosna žno odbijen, nakon čega je 25. jula 2012. godine podneo predlog za ponavljanje tog postupka, o kome nikada nije odlučeno. Istakao je da je, umesto toga, prvostepeni organ odlučio o zahtevu za usklađivanje penzije, iako takav zahtev nije podneo, zbog čega je izjavio žalbu, a potom i tužbu zbog propuštanja drugostepenog organa da odluči o toj žalbi u propisanom roku. Nakon što je podnetu tužbu zbog „ćutanja uprave“ proširio na naknadno dostavljeno drugostepeno rešenje, podnosilac je Vrhovnom kasacionom sudu podneo zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, koji je odbijen rešenjem tog suda od 4. septembra 2015. godine, a koje je potvrđeno osporenim rešenjem istog suda od 4. aprila 2017. godine. S tim u vezi je naveo da je Vrhovni kasacioni sud, suprotno pravnim shvatanjima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, ispitao samo trajanje upravnog spora, ne uzimajući u obzir i trajanje upravnog postupka.

Podnosilac smatra da postupak za ostvarivanje prava na vanredno usklađivanje penzije traje „u kontinuitetu“ od 12. januara 2010. godine, kada je podneo zahtev, što do trenutka podnošenja ustavne žalbe iznosi sedam godina, četiri meseca i devet dana. Detaljno obrazlažući svaki od kriterijuma na osnovu kojih se ceni povreda prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac je u pogledu značaja predmeta osporenog postupka naveo da ima legitimno pravo da zna ishod postupka po zahtevu za usklađivanje penzije i da je šteta koju je pretrpeo, a koju i dalje trpi, posledica povrede prava na suđenje u razumnom roku. Po mišljenju podnosioca, opisanim postupanjem upravnih organa, Upravnog suda i Vrhovnog kasacionog suda povređeno mu je pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenog Ustavom zajemčenog prava, odredi potrebne mere za otklanjanje štetnih posledica koje su nastale povredom tog ustavnog prava i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kragujevac D. 206211 i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće:

3.1. Činjenice koje se odnose na postupak po zahtevu podnosioca za vanredno usklađivanje penzije u visini od 11,06 %, počev od 1. januara 2008. godine, koji je podnet 12. januara 2010. godine:

Rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika (u daljem tekstu: Fond SOVO) PSP broj 505814 UP-1 broj 1551-1/10 od 18. oktobra 2010. godine odbijen je kao neosnovan navedeni zahtev podnosioca.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (u daljem tekstu: Republički fond PIO) – Direkcija 02/1 broj VL-P-32 od 25. januara 2012. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu je rešenjem U. 4114/12 od 1. juna 2012. godine odbacio kao neblagovremenu tužbu podnosioca podnetu protiv navedenog drugostepenog rešenja jer je poslednji dan roka za podnošenje tužbe bio 28. mart 2012. godine, a tužba je podneta 29. marta 2012. godine.

3.2. Činjenice koje se odnose na postupak po podnesku podnosioca od 25. jula 2012. godine, o kome je odlučivano kao o novom zahtevu za vanredno usklađivanje penzije:

Podnosilac je navedenog datuma podneo podnesak (primljen kod prvostepenog organa 31. jula 2012. godine) , naslovljen kao predlog za ponavljanje postupka okončanog rešenjem Republičkog fonda PIO – Direkcija (u daljem tekstu: drugostepeni organ) 02/1 broj VL-P-32 od 25. januara 2012. godine, pozivajući se na Odluku Ustavnog suda Už-2666/2011 od 22. juna 2012. godine, kojom je u predmetu koji se tiče vanrednog usklađivanja penzija od 1. januara 2008. godine, u visini od 11,06 %, usvojena ustavna žalba R.Ž, poništena presuda Upravnog suda U. 22662/10 od 21. aprila 2011. godine i obavezan Upravni sud da ponovi postupak po tužbi. Tim predlogom je tražio da drugostepeni organ dozvoli ponavljanje postupka, poništi prvostepeno rešenje od 18. oktobra 2010. godine i prizna pravo na vanredno usklađivanje penzije u skladu sa navedenom Odlukom Ustavnog suda.

Rešenjem Republičkog fonda PIO – Filijala Kragujevac (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj 181.1.5-34/2012 od 23. avgusta 2012. godine odbijen je zahtev podnosioca za usklađivanje penzije za 11,06%, počev od 1. januara 2008. godine, koji je podnet „31. jula 2012. godine“.

Podnosilac je 4. septembra 2012. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja u kojoj je istakao da 31. jula 2012. godine nije podneo zahtev za usklađivanje penzije , kako to navodi prvostepeni organ, već je drugostepenom organu 25. jula 2012. godine podneo predlog za ponavljanje postupka, predlažući da se poništi navedeno prvostepeno rešenje i odluči o predlogu za ponavljanje postupka.

Podnosilac je 4. februara 2015. godine drugostepenom organu podneo naknadni zahtev zbog nedonošenja rešenja po žalbi protiv prvostepenog rešenja, a potom i tužbu zbog „ćutanja uprave“ od 28. februara 2015. godine.

Nakon što je podnosiocu dostavljeno rešenje drugostepenog organa 02/1 broj VL P 32 od 22. novembra 2012. godine, kojim je odbijena njegova žalba izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 23. avgusta 2012. godine, podnosilac je dopunom tužbe od 10. marta 2015. godine osporio navedeno drugostepeno rešenje.

Podnosilac je 20. juna 2016. godine potpisao izjavu u kojoj je navedeno da odustaje od zahteva za vanredno usklađivanje penzije za 11,06 %, počev od 1. januara 2008. godine, i da, pod punom krivičnom i materijalnom odgovornošću, izjavljuje da se pred sudom opšte nadležnosti ne vodi ni jedan postupak po njegovoj tužbi za vanredno usklađivanje penzije za 11,06 %.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 3456/2015 od 13. januara 2017. godine uvažena je tužba podnosioca, ponište no navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Ovo iz razloga što u pobijanom rešenju nisu dati jasni i razumljivi razlozi na kojima se zasniva odluka tuženog organa, odnosno što obrazloženje ne upućuje na odluku iz dispozitiva pobijanog rešenja, čime je povređeno pravilo postupka iz člana 199. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, pri čemu je tuženi organ propustio da oceni žalbene navode, suprotno odredbi člana 235. stav 2. Zakona. Iz obrazloženja navedene presude proizlazi da je Upravni sud, kao i prethodno upravni organi, smatrao da je podnosilac podneo zahtev za vanredno usklađivanje penzije, a ne predlog za ponavljanje postupka.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj VL-P 32 od 24. februara 2017. godine, kojim je uvažena žalba podnosioca, poništeno navedeno prvostepeno rešenje od 23. avgusta 2012. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Zaključkom prvostepenog organa broj 181.6.2 22/17 od 18. marta 2017. godine obustavljen je postupak po zahtevu podnosioca, saglasno odredbi člana 121. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, zbog toga što je podnosilac izjavom od 20. juna 2016. godine, datom prilikom zaključenja ugovora o vansudskom poravnanju , odustao od zahteva.

Podnosilac je u žalbi protiv pomenutog zaključka naveo da nije dao izjavu od 20. juna 2016. godine kojom odustaje od zahteva za donošenje rešenja o vanrednom usklađivanju penzije , niti je bilo kada dao takvu izjavu, a da ugovor o vansudskom poravnanju, na koji se prvostepeni organ poziva, predstavlja dokument na osnovu koga F ond, kao dužnik, vrši isplatu neisplaćenog dela penzije za period od 1. januara 2008. do 31. decembra 2009. godine, dakle, samo za jedan period i time se ne dira u upravni postupak. Podnosilac se u toj žalbi više nije pozivao na to da je podneo predlog za ponavljanje postupka, a ne zahtev za vanredno usklađivanje penzije.

Rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/181.6.7 7237/17 od 20. jula 2017. godine odbijena je žalba podnosioca, a u obrazloženju je navedeno da je podnosilac 31. jula 2012. godine podneo zahtev za vanredno usklađivanje penzije, od koga je odustao pomenutom izjavom.

Podnosilac je u tužbi protiv drugostepenog rešenja naveo da je podneo zahtev za vanredno usklađivanje penzije i da je prvostepeni organ pogrešno poistovetio ugovor o vansudskom poravnanju sa izjavom o odustajanju od zahteva.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 12403/17 od 29. marta 2019. godine odbijena je tužba podnosioca. Taj sud je ocenio da su neosnovani navodi tužbe da podnosilac nije potpisao izjavu od 20. juna 2016. godine, kojom odustaje od zahteva podnetog 31. jula 2012. godine povodom koga je vođen postupak, iz razloga što se u spisima predmeta nalazi izjava bliže opisane sadržine , koju je podnosilac potpisao 20. juna 2016. godine, istog dana kada je zaključen ugovor o vansudskom poravnanju .

3.3. Činjenice koje se odnose na postupak po zahtevu podnosioca za povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su vođen i po zahtevima od 12. januara 2010. i 25. jula 2012. godine:

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4. u 41/2015 od 4. septembra 2015. godine odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Upravnog suda U. 3456/2015, sa obrazloženjem da nedonošenje odluke Upravnog suda u periodu od 28. februara 2015. godine, kada je podneta tužba zbog „ćutanja uprave“, do 14. avgusta 2015. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni Vrhovnom kasacionom sudu, u konkretnom slučaju, ne predstavlja povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac je 19. novembra 2015. godine Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv navedenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda, koju je Ustavni sud odbacio Rešenjem Už-7533/2015 od 8. novembra 2016. godine jer pre podnošenja ustavne žalbe nije iskoristio propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku. Istovremeno ga je poučio da u roku od 15 dana od dana prijema Rešenja, može izjaviti Vrhovnom kasacionom sudu žalbu protiv rešenja tog suda od 4. septembra 2015. godine.

Postupajući u skladu sa uputstvom o pravnom sredstvu iz Rešenja Ustavnog suda, podnosilac je 27. decembra 2016. godine izjavio žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda od 4. septembra 2015. godine , koja je odbijena osporenim rešenjem tog suda Rž1. u 57/2016 od 4. aprila 2017. godine. Taj sud je ocenio da se iz obrazloženja ožalbenog rešenja vidi da su, prilikom ocene dužine trajanja upravno-sudskog postupka, uvaženi sudska praksa i kriterijumi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava.

3.4. Činjenice koje se odnose na postupak po zahtevu podnosioca za isplatu razlike penzije po osnovu vanrednog usklađivanja penzija i za zaključivanje ugovora o vansudskom poravnanju, koji je podnet 9. juna 2016. godine:

Republički fond PIO, kao dužnik, i podnosilac, kao poverilac, zaključili su ugovor o vansudskom poravnanju broj 505814-0/1 od 17. juna 2016. godine. Tim ugovorom je predviđeno da dužnik , kao isplatilac penzije, vanredno usklađuje penzije profesionalnih vojnih lica počev od 1. januara 2008. godine, na taj način što se na iznos poveriočeve penzije uvećane od 1. januara 2008. godine, za procenat usklađivanja od 4,21%, primenjuje procenat usklađivanja od 6,57%, čime se obezbeđuje da ukupno usklađivanje penzije za mesec decembar 2007. godine, iznosi 11,06%. Takođe je utvrđen valorizovan iznos razlike između usklađenog iznosa penzije i isplaćenog iznosa penzije, u opredeljenom novčanom iznosu, za period od 1. januara 2008. godine do oktobra 2015. godine, koji će dužnik jednokratno isplatiti, pri čemu se poverilac nakon prijema navedene isplate smatra u potpunosti namirenim po ovom osnovu, pa se odriče prava na pokretanje sudskog spora kako po osnovu glavnog duga, tako i po osnovu sporednih traženja.

3.5. Činjenice koje se odnose na postupak po zahtevu podnosioca za usklađivanje penzije za 11,06 %, počev od 1. januara 2008. godine, koji je podnet 11. januara 2013. godine:

Podnosilac je tim zahtevom tražio usklađivanje penzije pozivajući se, kao i u zahtevu podnetom 25. jula 2012. godine, na Odluku Ustavnog suda Už-2666/2011 od 22. juna 2012. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 181.1.5-197/2013 od 15. januara 2013. godine odbijen je kao neosnovan navedeni zahtev podnosioca.

3.6. Činjenice koje se odnose na parnične postupke koji su vođeni pred Osnovnim suda u Kragujevcu u predmetima P. 643/13 i P. 9975/2015:

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 643/13 od 10. marta 2015. godine usvojen je tužbeni zahtev podnosioca i obavezan Republički fond PIO da podnosiocu na ime naknade štete zbog manje isplaćenih mesečnih iznosa pripadajućih penzija, za period od januara 2010. godine do decembra 2012. godine, isplati opredeljene novčane iznose, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom.

Podnosilac ustavne žalbe i Republički fond PIO su pred Osnovnim sudom u Kragujevcu zaključili poravnanje P. 9975/2015 od 22. marta 2016. godine, kojim se tuženi Fond obavezao da podnosiocu na ime naknade štete zbog manje isplaćenih mesečnih iznosa penzija, za period od 1. aprila 2014. do 31. oktobra 2015. godine, isplati opredeljene novčane iznose, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povreda takođe istič e u ustavno j žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 3 2. stav 1, kojom se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi tog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredb u Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe sledećih zakona :

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09 ) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku (…) (član 2.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da postupak za ostvarivanje prava na vanredno usklađivanje penzije „u kontinuitetu“ traje od 12. januara 2010. godine, kada je podneo zahtev za vanredno usklađivanje penzije, kao i da njegov sastavni deo čini postupak odlučivanja o podnesku od 25. jula 2012. godine, koji je naslovio kao predlog za ponavljanje postupka okončanog po zahtevu od 12. januara 2010. godine.

S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac u ustavnoj žalbi tvrdio da drugostepeni organ nije odlučio o predlogu za ponavljanje postupka, kako je bio naslovljen podnesak od 25. jula 2012. godine, već da je, umesto toga, prvostepeni organ isti podnesak tretirao kao novi zahtev za vanredno usklađivanje penzije, uzimajući pri tome da je datum njegovog podnošenja 31. jul 2012. godine, što je u stvari datum kada je podnesak primljen u prvostepenom organu. Suprotno tome, u postupku koji je usledio nakon izjavljivanja ustavne žalbe, podnosilac nije više tvrdio da je podneo predlog za ponavljanje postupka, već je prihvatio pravnu kvalifikaciju njegovog podneska od 25. jula 2012. godine kao zahteva za vanredno usklađivanje penzije, osporavajući potom ocenu upravnih organa da je izjavom datom 20. juna 2016. godine odustao od tog zahteva.

Imajući u vidu da su upravni organi i Upravni sud podnesak od 25. jula 2012. godine uvek tretirali kao zahtev za vanredno usklađivanje penzije, na šta je taj podnesak suštinski bio usmeren, a što je podnosilac ustavne žalbe u toku osporenog postupka prihvatio, Ustavni sud je ocenio da je postupak koji je pokrenut i vođen po podnesku podnosioca od 25. jula 2012. godine bio postupak po novom zahtevu za vanredno usklađivanje penzije, a ne postupak po predlogu za ponavljanje ranije pravnosnažno okončanog postupka po zahtevu od 12. januara 2010. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je upravni postupak koji je vođen u predmetu Fonda SOVO PSP broj 505814 UP-1 broj 1551-1/10, po zahtevu od 12. januara 2010. godine, i upravni postupak koji je vođen u predmetu Republičkog fonda PIO – Filijala Kragujevac broj 181.6.2 22/17, po zahtevu od 25. jula 2012. godine, posmatrao kao odvojene postupke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno trajanje upravnog postupka koji je vođen u predmetu Fonda SOVO PSP broj 505814 UP-1 broj 1551-1/10, koji je pravnosnažno okončan 29. marta 2012. godine, protekom roka za podnošenje tužbe u upravnom sporu protiv rešenja Republičkog fonda PIO – Direkcija 02/1 broj VL-P-32 od 25. januara 2012. godine, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je ustavna žalba izjaljena 24. maja 2017. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te ju je u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Republičkim fondom PIO – Filijala Kragujevac u predmetu broj 181.6.2 22/17, Ustavni sud je utvrdio da je taj postupak pokrenut povodom zahteva podnosioca od 25. jula 2012. godine i da je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 12403/17 od 29. marta 2019. godine, što znači da period merodavan za ocenu o povredi prava iznosi šest godina i osam meseci.

Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaj istaknutog prava za podnosioca, uticali na trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u prvom delu osporenog postupka , do poništaja prvostepenog rešenja od 23. avgusta 2012. godine, bilo sporno pravno pitanje - da li podnosilac kao korisnik vojne penzije ima pravo na vanredno usklađiva nje penzije za 2007. godinu , kao i ostali korisnici penzija, što je u vreme podnošenja zahteva već bilo razjašnjeno Odlukom Ustavnog suda Už-2666/2011 od 22. juna 2012. godine ( „Službeni glasnik RS“, broj 62/12), dok je u drugom delu osporenog postupka bilo sporno činjenično pitanje – da li je podnosilac odustao od zahteva za vanredno usklađivanje penzije u upravnom postupku. Po shvatanju Ustavnog suda, navedena sporna pitanja se nisu mogla smatrati složenim da bi uticala na duže trajanje osporenog postupka.

Kad je reč o značaju predmeta postupka za podnosi oca ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da iz spisa predmeta proizlazi da je podnosilac, kao poverilac, zaključio sa Republičkim fondom PIO, kao dužnikom, ugovor o vansudskom poravnanju , kojim je predviđeno vanredno usklađivanje penzije u visini od 6,57 % i jednokratna isplata ukupnog duga za period od 1. januara 2008. do 31. oktobra 2015. godine, što obuhvata i periode za koje je podnosiocu u identičnom procentu prethodno priznato pravo na vanredno usklađivanje penzije pravnosnažnom presudom parničnog suda i poravnanjem zaključenim pred tim sudom. Pri tome se podnosiocu isplata tako usklađenog iznosa penzije vrši počev od isplate penzije za novembar 2015. godine. Iako je podnosilac u vreme izjavljivanja ustavne žalbe ostvario pravo na vanredno usklađivanje penzije u označenom procentu, Ustavni sud smatra da je podnosilac imao interes da osporava činjenični zaključak upravnih organa da je odustao od zahteva za vanredno usklađivanje penzije u upravnom postupku, u procentu opredeljenom u tom zahtevu.

Ocenjujući postupanje upravnih organa i suda u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeno rešenje od 22. novembra 2012. godine dostavljeno podnosiocu tek 6. marta 2015. godine, nakon što je podneo tužbu zbog „ćutanja uprave“. Pored toga, Ustavni sud je našao da se od Upravnog suda očekivalo da brže odluči o tužbama podnosioca, imajući u vidu da se nisu postavljala složena pravna i činjenična pitanja i da je postupak u vreme podnošenja druge tužbe već trajao pet godina. Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je istakao da je posebna ažurnost neophodna u postupcima koji se odnose na ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja (videti presudu H.T. protiv Nemačke, broj 38073/97, od 11. oktobra 2001. godine. stav 37.).

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je on dve godine kasnio sa podnošenjem tužbe zbog nedostavljanja rešenja drugostepenog organa od 22. novembra 2012. godine, čime je propustio da ishoduje ranije dostavljanje navedenog rešenja, a time i ranije pokretanje upravnog spora protiv tog rešenja. Ustavni sud je, takođe, uzeo u obzir da je podnosilac u toku pomenutog perioda kašnjenja drugostepenog organa sa dostavljanjem odluke o žalbi, podneo novi zahtev za vanredno usklađivanje penzije, dana 11. januara 2013. godine, koji je odbijen rešenjem prvostepenog organa od 15. januara 2013. godine, a koje podnosilac nije osporio. Ustavni sud smatra da propuštanje podnosioca da pravovremeno koristi navedeno pravno sredstvo za ubrzanje postupka, kao i paralelno i istovremeno vođenje dva upravna postupka, u osnovi iste sadržine, ukazuje na to da podnosilac u tom periodu nije pokazao interes da se osporeni postupak brže okonča. Prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, podnosilac treba da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (videti presudu Union Alimentaria Sanders Sa protiv Španije , broj 11681/85, stav 35, od 7. jula 1989. godine), kao i da ukoliko podnosilac ne koristi pravna sredstva koja mu omogućavaju da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (videti odluku Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99, od 20. januara 2000. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da navedeni propusti na strani podnosioca ustavne žalbe ne mogu, u konkretnom slučaju, predstavljati prihvatljivo opravdanje za ukupno trajanje osporenog postupka, koje je, pre svega, usled sporijeg postupanja nadležnih organa i suda, izašlo iz okvira razumnog roka. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom PIO – Filijala Kragujevac u predmetu broj 181.6.2 22/17, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u tom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno trajanje postupka koje je bilo merodavno za ocenu u ovom predmetu, propuštanje podnosioca da u periodu od dve godine koristi, u skladu sa zakonom, pravno sredstvo koje mu je stajalo na raspolaganju protiv „ćutanja uprave“, činjenicu da je u tom periodu podneo novi zahtev za vanredno usklađivanje penzije, životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja upravnih organa (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

9. Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu u delu u kome se navodi da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku „ustanovljeno i odredbama člana 18. st. 1. i 3. Ustava, člana 22. stav 1. Ustava, člana 35. stav 2. Ustava i ranije važećeg člana 8a Zakona o uređenju sudova “, imajući u vidu da je pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, čija povreda je prethodno utvrđena.

10. Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž1. u 57/2016 od 4. aprila 2017. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda R4. u 41/2015 od 4. septembra 2015. godine, a kojim je odbijen je zahtev podnosioca za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Upravnog suda U. 3456/2015. Imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku , koji obuhvata i trajanje pomenutog upravnog spora, Ustavni sud je našao da bi razmatranje ustavne žalbe u ovom delu bilo bespredmetno.

11. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.