Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe zbog osporavanja primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu Milijana Poznanovića izjavljenu protiv presuda redovnih sudova u sporu male vrednosti. Žalba je odbačena jer podnosilac nije izneo ustavnopravne razloge, već je osporavao pravilnost primene materijalnog i procesnog prava od strane redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4401/2010
12.05.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milijana Poznanovića na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 12. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milijana Poznanovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 551/09 od 15. oktobra 2009. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 559/10 od 12. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milijan Poznanović iz Valjeva izjavio je 12. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 551/09 od 15. oktobra 2009. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 559/10 od 12. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i povrede prava na obaveštenost zajemčenih odredbama čl. 32, 36. i 51. Ustava Republike Srbije i odredbama čl. 6, 13. i 10. Evropske konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbom člana 21. Ustava i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac je naveo da su redovni sudovi pogrešno ocenili da njegovo potraživanje zastareva u roku predviđenom za zastarelost naknade štete, umesto da ocene da njegovo potraživanje zastareva u roku predviđenim za zastarelost potraživanja na ime sticanja bez osnova. U ustavnoj žalbi je, takođe navedeno da: „sud nije izveo sve potrebne dokaze koji su neophodi za odlučivanje o ovoj pravnoj stvari“; da prvostepeni sud protivno odredbi člana 476. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) nije doneo presudu zbog izostanka; da je tužena parnična strnka, sa trećim licem zaključila ugovor o poravnanju, i da je zaključenjem tog ugovora podnosilac ustavne žalbe dikriminisan u odnosu na treće lice.

Ustavnom žalbom predloženo je da Ustavni sud: utvrdi da je osporenim presudama podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje i da te presude ukine; da utvrdi da podnosilac „ima pravo na primerenu naknadu po osnovu tužbenog zahteva za neosnovano obogaćenje“; da odluku kojom se usvaja ustavna žalba objavi u „Službenom glasniku RS“.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je na osnovu navoda ustavne žalbe i sadržine osporenih akata utvrdio: da je po tužbi koju je podnosilac ustavne žalbe podneo 20. februara 2009. godine, pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P. 551/09, vođen parnični postupak, u sporu male vrednosti, protiv tužene Republike Srbije, radi isplate dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije u periodu od 24. marta do 23. juna 1999. godine; da je Opštinski sud u Valjevu osporenom presudom P. 551/09 od 15. oktobra 2009. godine odbio tužbeni zahtev jer je prihvatio prigovor zastarelosti tužene strane, zbog toga što je ocenio da je pravni osnov tužbenog zahteva naknada štete; da prvostepeni sud nije izveo dokaze koje je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, predložio, jer je ocenio da su ti dokazi bez uticaja na drugačije odlučivanje zbog toga što je potraživanje tužioca zastarelo; da je Viši sud u Valjevu odlučujući o žalbi izjavljenoj protiv predmetne presude Opštinskog suda u Valjevu osporenom drugostepenom presudom Gž. 559/10 od 12. aprila 2010. godine prihvatio sve razloge prvostepenog suda i osporenu prvostepenu presudu potvrdio.

U sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu odluke Vrhovnog suda Srbije Spp. 8/09 od 1. jula 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud Srbije usvojio pravno shvatanje po kome se, u slučaju da je protiv države podneta tužba zbog nezakonitog ili nepravilnog rada vojnog organa u vezi sa ostvarivanjem prava na naknadu, eventualno istaknut prigovor zastarelosti procenjuje po pravilima iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima (potraživanje naknade štete), a ne po opštem roku zastarelosti iz člana 371. tog zakona.

Na osnovu ugovora o poravnanju zaključenog 19. juna 2006. godine, koji je podnosilac dostavio u prilogu ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Republika Srbija, sa trećim fizičkim licem, navedenog dana zaključila vansudsko poravnanje kojim se obavezala da tom trećem licu naknadi nematerijalnu štetu prouzrokovane telesnom povredom.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa, u skladu sa zakonom (član 51. st. 1. i 2.).

Odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Protokola 12 uz tu konvenciju, na koje se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, u suštini se jemče ista prava kao i navedenim odredbama Ustava.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da je materijalna šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist) (član 154. stav 2.); da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. srav 2.); da je sticalac, u čiju je imovinu, na bilo koji način prešao deo imovine drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, dužan da taj deo imovine vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignutih koristi i da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti, nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210. st. 1. i 2.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od dana kada je oštećenik doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo (sudjektivni rok) i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (objektivni rok) (član 376. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vazan za njega (član 187. stav 4.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke (član 221. stav 1.); da će se, u parnici o sporu male vrednosti, u slučaju da tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, a uredno je pozvan, doneti presuda kojom se usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog izostanka) (član 476. stav 1.), ali da će sud presudom iz stava 1. člana 476. tog zakona odbiti tužbeni zahtev ako su činjenice na kojima se tužbeni zahtev zasniva u suprotnosti sa dokazima koje je tužilac podneo ili sa opštepoznatim činjenicama (član 476. stav 2.).

5. Ustavni sud smatra da podnosilac u ustavnoj žalbi nije izneo ustavnopravne razloge koji bi mogli ukazivati na povredu nekog prava zajemčenog navedenim odredbama Ustava i navedenim odredbama međunarodnih ugovora, već da osporava pravilnost primene Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o parničnom postupku od strane redovnih sudova.

Osporene presude doneli su zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svoje nadležnosti, u postupku sporovedenom u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku, u kome je podnosilac koristio pravo na žalbu.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je on u toku parničnog postupka naveo da je pravni osnov njegovog tužbenog zahteva sticanje bez osnova i da je parnični sud, na utvrđeno činjenično stanje, trebalo da primeni odredbe materijalnog prava koje uređuju taj pravni institut.

Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ispitivati da li je konkretno činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku trebalo kvalifikovati kao sticanje bez osnova ili kao prouzrokovanje štete, osim ukoliko razlozi zbog kojih je sud činjenično stanje kvalifikovao kao jedan od dva navedena insitututa obligacionog prava, ne ukazuju na arbitrernost pri odlučivanju.

Okolnost da redovni sudovi nisu utvrđeno činjenično stanje podveli pod norme Zakona o obligacionim odnosima koje uređuju sticanja bez osnova, zbog toga što nikakva imovina podnosioca ustavne žalbe nije prešla u imovinu tužene Republike Srbije, ne ukazuje na proizvoljno postupanje i odlučivanje.

S obzirom da se u parnici dokazuju samo sporne činjenice koje su od uticaja na odlučivanje o tužbenom zahtevu, a da je prvostepeni sud, na osnovu nespornih činjenica, tužbeni zahtev zbog zastarelosti odbio, i da je u obrazloženju osporene presude naveo zbog čega je odbio dokazne predloge tužilačke strane, nije moglo biti povređeno njegovo pravo na dokazivanje i pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao elementi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud smatra da okolnost da su Osnovni sud u Valjevu i Viši sud u Valjevu u obrazloženju osporenih presuda zauzeli pravno stanovište usvojeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije navedeno u tački 3. obrazloženja ovog rešenja, ne može ukazivati na povredu prava na pravično suđenje. Naprotiv, ova okolnost ukazuje da je prilikom donošenja osporenih presuda poštovano pravo na pravnu sigurnost, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da osporenim pojedinačnim aktima nije mogla biti povređena odredba člana 51. Ustava i odredba člana 10. Evropske konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer se tim aktima nije odlučivalo o pravu na obaveštenost, odnosno o slobodi izražavanja, nego o isplati novčanog iznosa na ime dnevnica. Ovi navodi podnosioca ustavne žalbe se, ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenih presuda.

Kako podnosilac ustavne žalbe ne navodi ustavnopravne razloge koji bi mogli potkrepiti tvrdnju da su mu osporenim presudama povređena označena ustavna prava, već traži da Ustavni sud preispita pravilnost primene materijalnog i porcesnog prava od strane redovnih sudova u parnici o sporu male vrednosti, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe zbog osporavanja primene prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti