Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 15 godina. Sud je kao satisfakciju odredio objavljivanje odluke, s obzirom na to da naknada štete nije tražena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slađane Plavšić iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slađane Plavšić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 2020/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Peći P1. 174/96) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slađana Plavšić iz Čačka j e 27. septembra 20 11. godine, preko punomoćnika Miladina Dabetića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P1. 2020/10 od 26. oktobra 2010. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1/11 od 19. januara 2011. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 466/11 od 16. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 2020/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Peći P1. 174/96).

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljka, u svojstvu tužilje, pokrenula radni spor protiv tužene Republike Srbije - Republička uprava javnih prihoda - Područna jedinica u Dečanima pred Opštinskim sudom u Peći, tužbom od 26. februara 1996. godine, kojom je tražila da se utvrdi da je u radnom odnosu kod tužene na ne određeno vreme počev od 3. januara 1992. godine. Posle višestrukog ukidanja prvostepenih presuda, ovaj spor je okonačan osporenom revizijskom presudom, nakon više od 15 godina trajanja postupka, čime joj je uskraćeno pravo na suđenje u razumnom roku. Iznoseći razloge za podnošenje tužbe, te opisujući tok postupka u kome je naknadno tražila i da se poništi rešenje tužene iz 1994. godine kojim je ostala neraspoređena i upućena na plaćeno odsustvo 24 meseca, podnositeljka smatra da joj je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 466/11 od 16. juna 2011. godine, kojom je odbijena njena revizija, povređeno pravo na pravično suđenje. Smatra da taj sud nije pravilno primenio materijalno pravo zauzevši stav da je bez uticaja činjenica to što tužena nije donela rešenje o prestanku radnog odnosa, koje bi, i po mišljenju nižestepenih sudova, imalo samo deklaratorni karakter i bilo bez uticaja na prava tužilje iz radnog odnosa. Naime, po mišljenju podnositeljke, radni odnos je strogo formalni postupak, pa se rešenje o otkazu koje je propustila da donese tužena, ne bi moglo smatrati samo dekleratornim, pogotovu što je na ovaj način tužilja bila onemogućena da u redovnom postupku štiti svoje pravo, već je morala da podnosi tužbu. Podnositeljka je predložila da Sud poništi osporene presude i odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", a zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku nije podnela.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P1. 2020/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Peći P1. 174/96), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu tužilje, podnela je 26. februara 1996. godine tužbu Opštinskom sudu u Peći (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene Republike Srbije - Republička uprava javnih prihoda - Područna jedinica u Dečanima, radi utvrđenja da je tužilja u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme počev od 3. januara 1992. godine, što je tužena dužna priznati i rasporediti je na poslove referenta. U tužbi je navedeno da je radni odnos kod tužene zasnovala 3. januara 1992. godine, na radnom mestu referenta, da je bila na trudničkom i porodiljskom bolovanju od 11. oktobra 1994. godine do 11. oktobra 1995. godine, i da joj je 15. januara 1996. godine saopšteno da joj neće isplaćivati više lični dohodak, jer joj je istekao period od 24 meseca. Rešenje o prestanku radnog odnosa joj nije uručeno. Nakon dva održana ročišta, Opštinski sud u Peći je presudom P1. 174/96 od 7. oktobra 1996 godine usvojio tužbeni zahtev tužene.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Peći je rešenjem Gž. 29/97 od 25. marta 1997. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Peći P1. 174/96 od 7. oktobra 1996. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden pod brojem P1. 276/97 i nakon šest održanih ročišta, Opštinski sud u Peći je zaključio glavnu raspravu 23. decembra 1997. godine. Punomoćnik tužilje je 16. novembra 1998. godine urgirao za dostavu pismenog otpravka presude, ali je Opštinski sud zakazao dva ročišta u 1999. godini, i naredno ročište za glavnu raspravu zakazao za 19. april 1999. godine.

Opštinski sud u Peći, privremeno izmešten u Opštinski sud u Leskovcu, doneo je rešenje P1. 276/97 od 10. oktobra 2003. godine kojim se obnavljaju spisi u ovoj pravnoj stvari. Nakon dva održana ročišta, zaključena je glavna rasprava 20. novembra 2003. godine.

Presudom Opštinskog suda u Peći, privremeno izmeštenog u Opštinski sud u Leskovcu, P1. 276/97 od 20. novembra 2003. godine, poništeno je rešenje tužene 03 broj 112-504/4 od 21. januara 1994. godine kao nezakonito, utvrđeno da je tužilja u radnom odnosu kod tužene počev od 3. januara 1992. godine, što je tužena dužna priznati i rasporediti je na poslove referenta, te tužena obavezana da tužilji nadoknadi troškove postupka. Rešenjem Okružnog suda u Peći Gž1. 7/04 od 20. oktobra 2004. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Peći P1. 276/97 od 20. novembra 2003. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U drugom, ponovnom prvostepenom postupku, nakon tri zakazana ročišta, od kojih su dva održana, Opštinski sud u Peći, privremeno izmešten u Opštinski sud u Leskovcu, je presudom P1. 11/04 od 4. maja 2005. godine, u prvom stavu izreke, poništio rešenje tužene 03 broj 112-504/4 od 21. januara 1994. godine kao nezakonito. U drugom stavu izreke ove presude je utvrđeno da je tužilja u radnom odnosu kod tužene počev od 3. januara 1992. godine, što je tužena dužna priznati i rasporediti je na poslove referenta, dok je trećim stavom izreke obavezana tužena da nadoknadi troškove postupka tužilji. Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Peći je rešenjem Gž1. 10/05 od 14. novembra 2005. godine ukinuo ožalbenu presudu u celini i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U trećem ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio novi broj P1. 2/06 i na prvom zakazanom i održanom ročištu 14. jula 2006. godine zaključena je glavna rasprava. Presudom Opštinskog suda u Peći, privremeno izmeštenog u Opštinski sud u Leskovcu, P1. 2/06 od 14. jula 2006. godine, ponovo je poništeno rešenje tužene 03 broj 112-504/4 od 21. januara 1994. godine kao nezakonito, utvrđeno da je tužilja u radnom odnosu kod tužene počev od 3. januara 1992. godine, što je tužena dužna priznati i rasporediti je na poslove referenta, te obavezana tužena da nadoknadi troškove postupka tužilji.

Okružni sud u Peći je, odlučujući o žalbi tužene, rešenjem Gž1. 9/06 od 13. decembra 2006. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Peći P1. 2/06 od 14. jula 2006. godine i odbacio tužbu kao nedozvoljenu i neblagovremenu, kojom je traženo da se poništi rešenje tužene 03 broj 112-504/4 od 21. januara 1994. godine kao nezakonito, te utvrdi da je tužilja u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene počev od 3. januara 1992. godine, što je tužena dužna priznati i rasporediti je na poslove referenta i da se obaveže tužena da joj nadoknadi troškove postupka.

Odlučujući o reviziji tužilje, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev2. 559/07 od 22. maja 2008. godine, u prvom stavu izreke, odbacio reviziju tužilje izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Peći Gž. 9/06 od 13. decembra 2006. godine u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužilje kojim je tražila da se poništi kao nezakonito rešenje tužene o neraspoređivanju 03 broj 112-504/4 od 21. januara 1994. godine. Drugim stavom izreke revizijskog rešenja ukinuto je rešenje Okružnog suda u Peći Gž. 9/06 od 13. decembra 2006. godine i presuda Opštinskog suda u Peći P1. 2/06 od 14. jula 2006. godine u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je tužilja u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene počev od 3. januara 1992. godine, što je tužena dužna priznati i rasporediti je na poslove referenta i o troškovima postupka, te vratio predmet na ponovno suđenje.

Podneskom od 23. juna 2010. godine tužilja je tražila da se zakaže ročište za glavnu raspravu i postupa u predmetu koji se dalje vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu pod brojem P1. 2020/10. Na ročištu održanom 26. oktobra 2010. godine zaključena je glavna rasprava.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1. 2020/10 od 26. oktobra 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je tužilja u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene počev od 3. januara 1992. godine, što je tužena dužna priznati i rasporediti je na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njenoj školskoj spremi, te odlučeno da tužilja nadoknadi troškove postupka tuženoj. U obrazloženju presude je, između ostalog navedeno, da je tužilja 3. januara 1992. godine zasnovala radni odnos kod tužene na poslovima referenta; da je rešenjem tužene 03 broj 112-504/4 od 21. januara 1994. godine ostala neraspoređena i upućena na plaćeno odsustvo u trajanju od 24 meseca za koje vreme će joj se isplaćivati naknada i doprinosi; da je istekom 24 meseca - 21. januara 1996. godine odjavljena, zaključen joj je radni staž i radna knjižica vraćena njenom ocu, jer se tužilja odselila posle udaje u Čačak; da je 26. februara 1996. godine podnela tužbu da se utvrdi da je u radnom odnosu na neodređeno vreme, a kasnije i da se poništi navedeno rešenje tužene i da je rešenjem Okružnog suda u Peći Gž1. 9/06 od 13. decembra 2006. godine odbačena tužba tužilje za poništaj rešenja tužene. Kako se zakonitost rešenja kojim je tužilja ostala neraspoređena i upućena na plaćeno odsustvo od 24 meseca više ne može ocenjivati ni ispitivati, te kako je tužilji prestao radni odnos na osnovu pravosnažnog i konačnog rešenja kojim je ostala neraspoređena, to je neosnovan zahtev da se utvrdi postojanje radnog odnosa, jer je nenapadanjem rešenja kojim je stekla status neraspoređenog radnika izgubila pravo na sudsku zaštitu za utvrđenje. Naime, prema članu 188. ZPP tužilja može tražiti da sud utvrdi postojanje nekog prava ili pravnog odnosa samo kada je to posebnim propisom predviđeno i kada tužilja ima pravni interes da sud utvrdi postojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ali samo pre dospelosti zahteva za činidbu iz tog odnosa, što ovde nije slučaj.

Odlučujući o izjavljenoj žalbi tužilje, Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž1. 1/11 od 19. januara 2011. godine odbio žalbu tužilje kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda u Leskovcu P1. 2020/10 od 26. oktobra 2010. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud ocenom svih dokaza i na osnovu rezultata celokupnog postupka utvrdio sve relevantne činjenice za pravilno presuđenje u ovoj pravnoj stvari, te pravilno primenio materijalno pravo. Po nalaženju drugostepenog suda, ni navodi žalbe da je tužena bila dužna da donese rešenje kojim će konstatovati da je radni odnos tužilje prestao, ne dovode u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude. Budući da je istekom roka od 24 meseca, tačnije 21. januara 1996. godine, po sili zakona tužilji prestao radni odnos, te da bi rešenje o prestanku radnog odnosa imalo samo deklaratorni značaj, a imajući u vidu da je plaćeno odsustvo od 24 meseca uz određenu naknadu jedno od prava zaposlenog koji je stekao status neraspoređenog lica i kome istekom vremena plaćenog odsustva prestaje radni odnos.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 466/11 od 16. juna 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1/11 od 19. januara 2011. godine. U obrazloženju revizijske presude se, pored ostalog, navodi da se zakonitost rešenja kojim je tužilja ostala neraspoređena u ovom postupku više ne može ocenjivati, jer je po takvom zahtevu pravosnažno presuđeno. Istekom vremena plaćenog odsustva radni odnos tužilje je prestao po sili zakona, pa su pravilno nižestepeni sudovi utvrdili da tužilja ima pravni interes da sud utvrdi postojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ali samo pre dospelosti zahteva za činidbu iz tog odnosa, što ovde nije slučaj, s obzirom na to da je tužilji radni odnos prestao nakon isteka dve godine roka u kom je kao neraspoređena primala naknadu i nije radila. Takođe, revizijski sud nalazi da su, suprotno navodima revizije, nižestepeni sudovi pravilno utvrdili da rešenje o raspoređivanju nije bilo predmet raspravljanja u ovom delu postupka, te da su bez uticaja navodi da tužena nije pokušavala da reši pitanje radnog odnosa tužilje rasporedom na drugo radno mesto, prekvalifikacijom ili preuzimanjem radnika kod drugog poslodavca. Punomoćniku tužilje je navedena presuda uručena 31. avgusta 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1 .), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2 .); da se tužba za utvrđenje može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes (član 188. stav 2.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen više od deset godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu, 2 6. februara 1996. godine, pa do okončanja postupka.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnom radnom sporu, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Po oceni Suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje sudova.

Trajanje sudskog postupka više od 15 godina, s tim da je o jednom delu tužbenog zahteva pravnosnažno rešeno nakon deset godina i devet meseci, samo po sebi ukazuje da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Ustavni sud ocenjuje da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja sudskog postupka, a da je predmet spora, po oceni Ustavnog suda, bio od velikog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, budući da se radilo o njenom radnopravnom statusu.

Ispitujući postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je s poro i neefikasno postupanje sudova , koji su vodili osporeni postupak , u najvećoj meri dovelo do njegovog neopravdano dugog trajanja. Takođe, jedan od razloga za dugo trajanje parničnog postupka je i višestruko ukidanje prvostepenih presuda i vraćanje predmeta na ponovno odlučivanje od strane drugostepenog suda, pri čemu Ustavni sud upućuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je u presudi Pavlyulynets protiv Ukrajine , br. 70767/01 od 6. septembra 2005. godine, istakao da ponovljeno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud je ocenio da određena složenost predmeta spora, odnosno obnavljanje spisa i izmeštanje Opštinskog suda u Peći u Opštinski sud u Leskovcu, ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za trajanje postupka više od 1 5 godina.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, da se o nje nom pravu u parničnom postupku koji je pred O snovnim sudom u Leskovcu vođen u predmetu P1. 2020/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Peći P1. 174/96) odluči u razumnom roku, te je stoga u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Budući da je podnositeljka ustavne žalbe zahtevala da se odluka o ustavnoj žalbi objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a da nije podnela zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 2. do 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da bi objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ bilo dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljki ustavne žalbe, zbog čega je odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da osporenim presudama nije povređeno navedeno ustavno pravo podnositeljke. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da su sudovi detaljno i jasno obrazložili razloge zašto nema mesta zahtevu tužilje za utvrđenje da je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene. U situaciji kada se zakonitost rešenja kojim se rešavalo o njenom radnopravnom statusu u ovom postupku više nije mogla ocenjivati, jer je po takvom zahtevu tužilje pravnosnažno presuđeno, te kada joj je radni odnos prestao po sili zakona istekom roka od dve godine (u kome, kao neraspoređena nije radila, ali je primala naknadu), a tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, imala pravni interes da sud utvrdi postojanje radnog odnosa, ali samo pre dospelosti zahteva za činidbu, sudovi su zaključili da je valjalo odbiti tužbeni zahtev tužilje. Po oceni Ustavnog suda, osporene presude donete su od strane Ustavom i zakonom ustanovljenih sudova, u granicama njihove nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama i zasnivaju se na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava, te se, bez obzira na značaj prava koje se gubi ili ostvaruje, ne može govoriti o nepravičnoj primeni propisa na š tetu podnositeljke ustavne žalbe.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P1. 2020/10 od 26. oktobra 2010. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1/11 od 19. januara 2011. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 466/11 od 16. juna 2011. godine odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić