Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od 18 godina. Utvrđena je i povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava od strane apelacionog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. za p. p. i r. "J. – V. P." a.d, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. za p. p. i r. "J. – V . P." a.d. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srb ije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 876/93/06.

2. Usvaja se ustavna žalba P . za p. p. i r. "J. – V . P." a.d. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 549/11 od 18. maja 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava .

3. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 549/11 od 18. maja 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 1010/2010 od 24. juna 2010.godine

O b r a z l o ž e nj e

1. P. za p. p. i r. "J. – V. P. " a.d. podnelo je 2 7. septembra 2011. godine, prek o punomoćnika S. S , advokata iz V. P , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude naveden e u tački 2. izre ke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke.

Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći činjenice ko je su prethodile sudskom sporu i detaljno obrazlažući osporeni sudski postupak, pored ostalog, navod i: da je zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova osporeni parnični postupak trajao 18 godina; da je osporena drugostepena presuda zasnovana na nepotpuno i pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, kao i da je njome pogrešno primenjeno materijalno pravo ; da drugostepeni sud nije svestrano razmotrio i odgovorio na navode iz njegove žalbe izjavljene protiv prvostepene presude; da je tuženi sebe doveo u situaciju da trpi štetu zbog nekorišćenja predmetnih poslovnih prostorija, budući da nije u zakonom propisanom roku od pet godina od pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji podneo zahtev za poništaj tog rešenja; da je podnosilac ustavne žalbe bio savestan držalac predmetnih poslovnih prostorija do dana saznanja da je tuženi podneo zahtev za poništaj rešenja o eksproprijaciji, te da ne može biti obavezan na naknadu štete u vidu izmakle koristi zbog nekorišćenja poslovnih prostorija u periodu pre saznanja za navedeni zahtev. Polazeći od iznetog, podnosilac smatra da su mu povređena označena ustavna prava, te je predložio da se osporena drugostepena presuda poništi.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 1010/2010 i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

D.D. "J. – V. P." iz V. P, pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe, podneo je 21. aprila 1993. godine Opštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu protiv tuženog V.M, radi povraćaja naknade po osnovu deeksproprijacije.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 18. aprila 2004. godine tuženi V.M. je podneo pritivtužbu protiv tužioca D.D. "J. – V. P." iz V. P, radi naknade štete.

U sprovedenom postupku pred prvostepenim sudom više puta je izvođen dokaz veštačenjem preko veštaka finansijske struke i veštaka građevinske struke, a veštačenja su više puta dopunjavana. U toku postupka izvedeni su i dokazi saslušanjem parničnih stranaka, više svedoka i veštaka, kao i uviđajem na licu mesta.

Opštinski sud u Velikoj Plani doneo je presudu P. 876/93 od 17. marta 2003. godine, koja je presudom Okružnog suda u Smederevu Gž. 920/03 decembra 2003. godine delimično ukinuta i u tom delu vraćena prvostepenom sudu na ponovni postupak

U ponovnom postupku Opštinski sud u Velikoj Plani doneo je presudu P. 876/03 od 18. avgusta 2006. godine, koja je delimično ukinuta presudom Okružnog suda u Smederevu Gž. 1590/06 od 23. decembra 2008. godine i u tom delu vraćena prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku Osnovni sud u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani doneo je presudu P. 1010/2010 od 24. juna 2010. godine, kojom je , u stavu prvom izreke, obavezan tužilac-protivtuženi , ovde podnosilac ustavne žalbe, da tuženom-protivtužiocu isplati po osnovu naknade štete zbog izmakle koristi usled nekorišćenja poslovnih prostorija eksproprisanog objekta , u periodu od 1. juna 1981. godine do 20. marta 1992. godine, iznos od 4.126.970,50 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom drugim izreke ove prvostepene presude odbijen je protivtužbeni zahtev , preko dosuđenog iznosa od 4.126.970,50 dinara , pa do traženih 8.253.941,00 dinara , sa pripadajućom kamatom na ovaj iznos; stavom trećim izreke obavezan je tuženi -protivtužilac da na ime parničnih troškova plati tužiocu protivtuženom iznos od 347.789,00 dinara . U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je zahtev za deeksproprijaciju podnet 21. juna 1990. godine.

Nakon što je tužilac-protivtuženi izjavio žalbu protiv prvostepene presude, Apealacioni sud u Beogradu je, najpre, rešenjem od 8. decembra 2010. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka, jer odgovor na žalbu nije dostavljen žaliocu, da bi rešenjem od 20. aprila 2010. godine drugostepeni sud otvorio glavnu raspravu kako bi se ponovio dokazni postupak, a koja je održana 18. maja 2010. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 549/11 od 18. maja 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca -protivtuženog i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 1010/2010 od 24. juna 201 0. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke drugostepene presude preinačena je ožalbena p resuda u njenom stavu drugom izreke, tako što je obavezan tužilac protivtuženi da tuženom-protivtužiocu na ime naknade štete zbog izmakle koristi plati iznos od 4.126.970,50 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke drugostepene presude preinačena je odluka o troškovima iz stava trećeg izreke prvostepene presude i obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu na ime parničnih troškova plati iznos od 609.930,00 dinara . U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je utvrđeno da je rešenjem o eksproprijaciji od 6. maja 198 1. godine predmetna nepokretnost eksproprisana u korist pravnog prethodnika tužioca radi izgradnje objekata-servisno remontne stanice i proširenja peronskih kapaciteta i same zgrade autobuske stanice u V. P; da je pravosnažnim rešenjem o deeksproprijaciji od 9. januara 1991. godine poništeno navedeno rešenje o eksproprijaciji, jer korisnik eksproprijacije nije preduzeo bilo kakve radnje na privođenju nameni eksproprisanih nepokretnosti, već je eksproprisane nepokretnosti koristio u druge svrhe kao restoran društvene ishrane za svoje radnike, a u periodu od 1990. godine do 1992. godine eksproprisane objekte tužilac je izdavao u zakup trećim licima za obavljanje ugostiteljske delatnosti; da je pre izvršene eksproprijacije tuženi predmetne nepokretnosti koristio kao sodadžijsku radnju, a potom sporne prostorije kako prizemni deo objekta tako i suterenski deo izdavao u zakup; da je prvostepeni sud zaključio da je tužilac za perio d od izvršene eksproprijacije nepokretnosti tj. od 1. juna 1981. godine pa do 1. juna 1984. godine bio savestan držalac istih, jer je u tom periodu tužilac u skladu sa tada važećim Zakonom o eksproprijaciji bio dužan da eksproprisane nepokretnosti privede nameni, sa kojih razloga je prvostepeni sud zaključio da tužilac za taj period nije u obavezi da plaća naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti, kao i da tuženom ne pripada naknada za izgubljenu dobit od izdavanja suterenskih prostorija jer tuženi po deeksproprijaciji za period 2002. godine do 2009. godine suterenski prostor nije izdavao u zakup; da je iz navedenih razloga prvostepeni sud odbio protivtužbeni zahtev tuženog za traženu naknadu štete na ime izgubljene dobiti u iznosu od 4.126.970,50 dinara a usvojio proti vtužbeni zahtev tuženog za iznos od 4.126.970,50 dinara . Međutim, Apelacioni sud nalazi da je pogrešan pravni zaključak prvostepenog suda da tuženi za period od 1. juna 1981. godine, kada je izvršena eksproprijacija, do 1. juna 1984. godine do kada je tužilac po tada važećem Zakonu o eksproprijaciji nepokretnost trebalo da privede nameni, nema prava da potražuje naknadu za izgubljenu dobit, jer je u tom periodu tužilac bio savestan držalac eksproprisanih nepokretnosti. Ovo stoga što se donošenjem rešenja o deeksproprijaciji ukidaju, počev od samog njegovog donošenja, sve posledice donetog rešenja o eksproprijaciji a nad deeksproprisanom nepokretnošću uspostavlja se svojinski režim koji je postojao do donošenja rešenja o eksproprijaciji, što znači da je vlasnik istih mogao da njima raspolaže na način da iste izdaje u zakup i to kako prizemni, tako i suterenski deo objekta. Stoga tuženom -protivtužiocu za period od 1. juna 1981. godine pa sve do 20. marta 1992. godine, kada su mu nepokretnosti vraćene u državinu, pripada pravo da od tužioca potražuje naknadu za izgubljenu dobit koja shodno nalazu veštaka za navedeni period ukupno iznosi 8.253.941,00 dinara , u smislu člana 189. Zakona o obligacionim odnosima , zajedno sa zakonskom zateznom kamatom. Iz iznetih razloga, Apelacioni sud je doneo odluku kao u izreci. Pri tome, Apelacioni sud je cenio žalbene navode tužioca-protivtuženog, pa iste u konkretnom slučaju nalazi neosnovanim budući da se u žalbi komentarišu izvedeni dokazi i daje njihova ocena, te ponavljaju navodi koji su isticani i tokom prvostepenog postupka, što sve nije od uticaja na drukčije rešenje ove pravne stvari.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbom člana 38. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano da savestan držalac nije dužan da plati naknadu za korišćenje stvari niti odgovara za pogoršanje i propast stvari koji su nastali za vreme njegovog savesnog držanja.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, da za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu, da se za štetu b ez obzira na krivicu odgovara i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta)(član 155.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo, da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 259. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) je propisano da se poništavanjem rešenja i oglašavanjem rešenja ništavim poništavaju i pravne posledice koje je to rešenje proizvelo.

Zakonom o eksproprijaciji ("Službeni glasnik SRS", br. 40/84, 53/87, 22/89 i 15/90 i "Službeni glasnik RS", broj 6/90) bilo je prop isano da će se pravosnažno rešenje o eksproprijaciji poništiti ili izmeniti ako to korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik zajednički zahtevaju, kao i da će se na zahtev ranijeg sopstvenika eksproprisane nepokretnosti pravosnažno rešenje o eksproprijaciji poništiti ako korisnik eksproprijacije u roku od tri godine od pravosnažnosti tog rešenja nije izvršio, prema prirodi objekta, znatnije radove na tom objektu, osim u slučaju eksproprijacije kompleksa zemljišta (član 39. st. 2. i 3.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao skoro 18 godina. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog zahteva za podnosioca, Ustavni sud je ocenio da, u konkretnom slučaju, trajanje sudskog postupka od skoro 18 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo naročito zato što je Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donete tri prvostepe ne presud e koje su u dva navrata delimično ukidane, da bi treća bila preinačena, i to nakon toga što je Apelacioni sud u Beogradu morao da otvori raspravu i ponovo izvede dokaze koje je prvostepeni sud već izveo. Pri tome je prva prvostepena presuda doneta nakon deset godina od pokretanja postupka. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom ins tancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluku u predmetu „Pavlyulynets v. Ukraine“, od 6. septembra 2005. godine) .

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Krećući se u granicama zahteva, a s obzirom na to da podnosilac ni je istaka o zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljno za pravično zadovoljenje podnosioca .

6. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u vezi osporene drugostepene presude, Ustavni sud je , najpre, ko nstatovao da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe utvrđeno da je rešenjem o eksproprijaciji od 6. maja 198 1. godine, predmetna nepokretnost eksproprisana u korist pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe radi izgradnje objekata , te da je pravosnažnim rešenjem o deeksproprijaciji od 9. januara 1991. godine poništeno navedeno rešenje o eksproprijaciji jer korisnik eksproprijacije nije preduzeo bilo kakve radnje na privođenju nameni eksproprisanih nepokretnosti.

Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi zauzeo stav da se donošenjem rešenja o deeksproprijaciji ukidaju, počev od samog njegovog donošenja, sve posledice donetog rešenja o eksproprijaciji, a nad deeksproprisanom nepokretnošću uspostavlja se svojinski režim koji je postojao do donošenja rešenja o eksproprijaciji, te da tuženom, u smislu člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, za period od dana kada je podnosilac ušao u posed predmetne nepokretnosti do dana kada su te nepokretnosti vraćene u državinu tuženom-protivtužiocu, pripada pravo da od podnosioca ustavne žalbe potražuje naknadu za izgubljenu dobit.

Međutim, Ustavni sud smatra da je ustavnopravno neprihvatljivo tumačenje odredbe člana 189. Zakona o obligacionim odnosima koje je u osporenoj presudi dao Apelacioni sud u Beogradu, budući da tuženi-protivtužilac do poništaja rešenja o eksproprijaciji nije bio vlasnik eksproprisane nepokretnosti, niti je bio u njenom posedu. Samim tim nije ni mogao osnovano očekivati da prema redovnom toku stvari ostvari korist od korišćenja predmetnih nepokretnosti, pa je očigledno da je u konkretnom slučaju primena materijalnog prava bila arbitrerna, što za posledicu ima povredu prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom drugostepenom presudom podnosioc u povređeno pravo na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude, kako bi Apelacioni sud u Beogradu doneo novu odluku o žalbi izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 1010/2010 od 24. juna 201 0. godine, pa je odlučio kao u tač. 2. i 3. izreke.

Ostale navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno ocenjivao, s obzirom na to da je osporena presuda poništena i da će žalba biti predmet ponovnog razmatranja u postupku pred Apelacionim sudom u Beogradu.

7. Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Naime, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njegovih prava i na zakonu zasnovanih interesa, i to žalba drugostepenom sudu, kao redovno pravno sredstvo, koje je podnosilac ustavne žalbe i iskoristio. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog drugostepenog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude i usvojeno.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.