Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog produženja pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Ocenjeno je da je postupak odlučivanja po žalbi bio hitan, u skladu sa Ustavom, i da nije povređena pretpostavka nevinosti podnosioca žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mladena Mikluca iz Srpskog Krstura, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mladena Mikluca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 2230/10 od 28. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mladen Mikluc iz Srpskog Krstura podneo je Ustavnom sudu 12. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 2230/10 od 28. septembra 2010. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 3. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije i člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi da je 1. septembra 2010. godine Osnovni sud u Kikindi u postupku koji se vodio protiv Mladena Mikluca izrekao prvostepenu presudu kojom ga je oglasio krivim za krivično delo krađe, izrekao mu kaznu zatvora od 14 meseci i istovremeno doneo rešenje K. 522/10 kojim mu je produžio pritvor do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne zatvora, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja izrečene kazne. Osnovni sud u Kikindi je 23. septembra 2010. godine doneo rešenje kojim je ispravio rešenje o produženju pritvora od 1. septembra 2010. godine, tako što je umesto broja 2K. 522/10 označio 2K. 578/10. Branilac podnosioca ustavne žalbe je 8. septembra 2010. godine protiv rešenja o produženju pritvora od 1. septembra 2010. godine izjavio žalbu o kojoj je Apelacioni sud u Novom Sadu odlučio 28. septembra 2010. godine rešenjem Kž. II 2230/10. Drugostepeno rešenje je primljeno u Osnovni sud Kikindi 5. oktobra 2010. godine, a dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe i njegovom braniocu 11. oktobra 2010. godine. Podnosilac ustavne žalbe smatra da iz svega navedenog proizlazi da sud nije hitno odlučio o njegovoj žalbi na način na koji to jemči odredba člana 27. stav 3. Ustava Republike Srbije i član 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe dalje ističe da je u prvostepenom rešenju o produženju pritvora navedeno da „do sada izrečene kazne, od čega četiri puta izrečene kazne zatvora, nisu uticale na okrivljenog da promeni način ponašanja...imajući u vidu činjenicu da je okrivljeni pušten sa izdržavanja kazne zatvora 20. aprila 2010. godine...a da je predmetno krivično delo izvršeno 2. juna 2010. godine, znači nepunih mesec i po dana od izdržane kazne“. Ovakav navod prvostepenog suda podnosilac ustavne žalbe doživljava kao implicitnu tvrdnju suda da je izvršio krivično delo, iako krivični postupak protiv njega nije pravnosnažno okončan, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i naloži naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i odgovor Osnovnog suda u Kikindi Su. VIII/2011-70 od 21. oktobra 2011. godine i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Pred Osnovnim sudom u Kikindi vođen je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe koji je nepravnosnažno okončan donošenjem presude K. 578/10 od 1. septembra 2010. godine. Navedenom presudom podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i dva meseca u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru.

Podnosiocu ustavne žalbe je određen pritvor rešenjem istražnog sudije Osnovnog suda u Kikindi Ki. 520/10 od 6. juna 2010. godine, koji mu se računa od 4. juna 2010. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP), a koji mu je tokom postupka produžavan.

Poslednji put je prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžen 1. septembra 2010. godine, nakon izricanja prvostepene presude rešenjem Osnovnog suda u Kikindi „K. 522/10“ i određeno je da pritvor može trajati do upućivanja podnosioca u ustanovu za izdržavanje kazne zatvora, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja izrečene kazne u prvostepenoj presudi. Navedenim prvostepenim rešenjem je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen iz razloga predviđenih odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP. Osnovni sud u Kikindi je, pored ostalog, naveo da je „ veće mišljenja da je opravdano da se produži trajanje pritvora...budući da stoje osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost od ponavljanja krivičnog dela, jer je Mladen Mikluc do sada dest puta osuđivan, od čega pet puta za imovinska krivična dela...te činjenicu da do sada izrečene katne, od čega četiri puta i kazne zatvora nisu uticale na okrivljenog da promeni način ponašanja, to su po stanovištu suda, osobite okolnosti koje nesumnjivo ukazuju na opasnost da će okrivljeni ukoliko bude bio pušten na slobodu ponoviti izvršenje krivičnog dela“.

Branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe je protiv rešenja o produženju pritvora izjavio žalbu, koja je u Osnovnom sudu u Kikindi primljena 6. septembra 2010. godine.

Osnovni sud u Kikindi je 23. septembra 2010. godine doneo rešenje K. 578/10 kojim je ispravio rešenje doneto 1. septembra 2010. godine i odredio „da se u zaglavlju ispravlja broj predmeta i to umesto „2K. 522/10“ treba da stoji broj „2K. 578/10“. Protiv ovog rešenja žalba nije bila dozvoljena.

Nalog da se spisi predmeta sa izjavljenom žalbom dostave Apelacionom sudu u Novom Sadu dat je 23. septembra 2010. godine. Spisi predmeta su ekspedovani iz Osnovnog suda u Kikindi 24. oktobra 2010. godine, a primljeni u Apelacioni sud u Novom Sadu 27. septembra 2010. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 28. septembra 2010. godine, osporenim rešenjem Kž. II 2230/10, odbio kao neosnovanu žalbu branioca podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv rešenja Osnovnog suda u Kikindi K. 578/10 od 1. septembra 2010. godine, koje je ispravljeno rešenjem Osnovnog suda u Kikindi K. 578/10 od 23. septembra 2010. godine. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je presudom Osnovnog suda u Kikindi optuženi Mladen Mikluc oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela teške krađe iz člana 204. stav 1. tačka 1) Krivičnog zakonika i da je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i dva meseca, nakon čega mu je produžen pritvor. Apelacioni sud u Novom Sadu je našao da su „u napadnutom rešenju dati precizni i jasni razlozi zašto sud nalazi da i dalje stoji zakonski osnov za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP“, navodeći kojim je presudama, kada, za koja krivična dela i na koje kazne podnosilac osuđen. Na kraju, u osporenom rešenju Apelacioni sud u Novom Sadu zaključuje da „imajući u vidu sve napred navedeno, dakle da je optuženi više puta osuđivan i za imovinska krivična dela te da je osuđivan i na zatvorske kazne, te da je sa izdržavanja kazne zatvora pušten 20. aprila 2010. godine, a da je osnovano sumnjiv da je predmetno krivično delo izvršio 2. juna 2010. godine, dakle mesec i po dana nakon izdržavanja kazne zatvora, navedene okolnosti, i po mišljenju Apelacionog suda u Novom Sadu, predstavljaju osobite okolnosti koje, u smislu člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, ukazuju da će optuženi, ukoliko se nađe na slobodi, nastaviti sa vršenjem krivičnih dela, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud“.

Spisi predmeta Osnovnog suda u Kikindi vraćeni su tome sudu 5. oktobra 2010. godine. Podnosilac ustavne žalbe je primio osporenu odluku o žalbi Apelacionog suda u Novom Sadu 8. oktobra 2010. godine, a njegov branilac 11. oktobra 2010. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu, ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. stav 3.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

Odredbom člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zajemčeno je da svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito.

Zakonikom o krivičnom postupku (''Službeni list SRJ'', br. 70/01 i 68/02 i ''Službeni glasnik RS'', br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) bilo je propisano: da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom i da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru (član 141. st. 1. i 2.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (član 142. stav 1. tačka 3)).

Odredbama člana 358. ZKP je, pored ostalog, bilo propisano: da kad izrekne presudu na kaznu zatvora ispod pet godina, veće će optuženom koji se brani sa slobode odrediti pritvor ako postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tač. 1) i 3) ovog zakonika, a optuženom koji se nalazi u pritvoru ukinuće pritvor ako za pritvor više ne postoje razlozi zbog kojih je bio određen (stav 1.); da ako se optuženi već nalazi u pritvoru a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 6) i stava 1. ovog člana, doneće posebno rešenje o produženju pritvora, da posebno rešenje veće donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor i da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama prethodnih stavova može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

Ostalim relevantnim odredbama ZKP bilo je propisano: da se žalba podnosi sudu koji je doneo rešenje (član 399. stav 1.); da će se na postupak po žalbi na rešenje shodno primenjivati, pored ostalih, i odredbe člana 372. ovog zakonika (član 402. stav 1.); da se žalba podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu u dovoljnom broju primeraka za sud, protivnu stranku i branioca, a da će neblagovremenu (član 386.) i nedozvoljenu (član 387.) žalbu odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda (član 372. st. 1. i 2.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno (član 401. stav 1.).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud pre svega konstatuje da odredba člana 27. stav 3. Ustava, garantujući pravo žalbe sudu licu lišenom slobode obezbeđuje da se hitno preispita zakonitost pritvaranja i da se naredi puštanje lica na slobodu, ukoliko se utvrdi da je lišenje slobode bilo nezakonito.

Ustavni sud ističe da se ocena da li je period ispitivanja zakonitosti pritvora od strane suda u saglasnosti sa obavezom hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava, mora utvrditi na osnovu činjenica svakog konkretnog slučaja, polazeći od sledećih opštih principa:

Prvo, imajući u vidu da je u Ustavu jasno postavljen rok od 48 sati za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi na rešenje o određivanju pritvora, to upućuje da i svaka sledeća odluka kojom se odlučuje o žalbi na rešenje o produženju pritvora mora biti doneta u što kraćem vremenskom periodu, uz poštovanje zahteva hitnosti (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-39/2007 od 16. jula 2009. godine i Už-1254/2009 od 8. oktobra 2009. godine);

Drugo, iako sud koji odlučuje o žalbi, odluku o postojanju daljih razloga za pritvor mora doneti hitno, standard hitnosti je manje zahtevan kada se u drugostepenom postupku preispituje odluka suda o produženju pritvora, jer odlučivanje o žalbi zapravo predstavlja dodatno ispitivanje njegove opravdanosti (videti, pored ostalih, Už-2322/2010 od 3. marta 2011. godine, stav 5. i Už-2554/2010 od 10. marta 2011. godine, stav 5.). Ovakav stav Ustavnog suda saglasan je i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj je „standard hitnosti manje strog kada je reč o postupku pred žalbenim sudom... jer, ako je pritvor potvrđen od strane suda mora se smatrati zakonitim i nearbitrernim, čak i kada je žalba dozvoljena, tako da naredni postupak po žalbi treba da pruži dodatne garancije koje, pre svega, imaju za cilj dodatnu procenu celishodnosti produženja pritvora. Stoga je Evropski sud manje zabrinut oko brzine postupka pred žalbenim sudom, ukoliko je ožalbenu pritvorsku odluku doneo isto sud, iz čega proizlazi da je prethodno sprovedeni postupak imao sudsku prirodu i omogućio je pritvoreniku odgovarajuće proceduralne garancije (videti presudu u predmetu Veliyev protiv Rusije, broj 24202/05 od 24. juna 2010. godine, stav 164.)“.

Treće, da li je sud koji odlučuje o žalbi hitno postupao mora se procenjivati i u zavisnosti od faze krivičnog postupka u kojoj je doneto prvostepeno rešenje, odnosno na koji vremenski period je pritvor produžen. Ovo iz razloga što, saglasno zakonu, nadležni sud posle podizanja optužnice po službenoj dužnosti ispituje dalje postojanje razloga za pritvor na 30 dana, dva meseca ili prilikom izricanja prvostepene presude kada ga može orodužiti do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne najduže do isteka kazne izrečene prvostepenom presudom.

Ustavni sud je, primenjujući navedene opšte principe na konkretan slučaj utvrdio da je postupak po žalbi na rešenje Osnovnog suda u Kikindi K. 522/10 od 1. septembra 2010. godine, ispravljeno rešenjem istog suda K. 578/10 od 23. septembra 2010. godine, kojim je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor do pravnosnažnosti presude, trajao 32 dana, računajući od 6. septembra 2010. godine, kada je žalba branioca primljena u Osnovnom sudu u Kikindi, do 8. oktobra 2010. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe drugostepenu odluku Apelacionog suda u Novom Sadu primio. Po oceni Ustavnog suda, žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja o produženju pritvora je bila razmotrena u skladu sa zahtevom hitnosti utvrđenim odredbom člana 27. stav 3. Ustava. Rok od 32 dana za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi, u konkretnom slučaju, predstavlja prihvatljiv period za preispitivanje zakonitosti odluke o pritvoru. Ovo iz razloga što je postupak po žalbi na rešenje o produženju pritvora sproveden je i pred prvostepenim, Osnovnim sudom u Kikindi i pred drugostepenim, Apelacionim sudom u Novom Sadu. Pri tom, Osnovni sud u Kikindi je 23. septembra, nakon izjavljene žalbe protiv rešenja o produženju pritvora K. 522/10 od 1. septembra 2010. godine, uočio i ispravio grešku u broju predmeta otkucanim u zaglavlju rešenja, donošenjem rešenja o ispravci, nakon čega je u roku od jednog dana spise predmeta sa izjavljenom žalbom dostavio Apelacionom sudu u Novom Sadu na odlučivanje. Apelacioni sud u Novom Sadu je potom, dan nakon prijema spisa predmeta sa izjavljenom žalbom o istoj odlučio, što po oceni Ustavnog suda nesumnjivo predstavlja naričito hitno postupanje. Takođe, pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžen nakon donošenja prvostepene presude kojom je nepravnosnažno oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela teška krađa i izrečena mu je kazna zatvora od jedne godine i dva meseca. U izrečenu kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru i određeno je da pritvor može trajati do upućivanja podnosioca u ustanovu za izdržavanje kazne zatvora, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja izrečene kazne u prvostepenoj presudi.

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu i zakonsku odredbu člana 358. stav 7. ZKP, prema kojoj na zahtev optuženog, koji se posle izricanja kazne zatvora nalazi u pritvoru, predsednik veća može optuženog rešenjem uputiti u ustanovu za izdržavanje kazne i pre pravnosnažnosti presude, to je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 27. stav 3. Ustava.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pretpostavku nevinosti, kao jednog od prava kojima se, saglasno članu 34. stav 3. Ustava, jemči pravna sigurnost u kaznenom pravu, Ustavni sud je navode iznete u ustavnoj žalbi ocenio neosnovanim. Ovo iz razloga što podnosilac ustavne žalbe citira samo delove rečenica sadržanih u obrazloženju prvostepenog rešenja, koje pri tom nije osporio ustavnom žalbom, dok iz osporenog drugostepenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu nesporno proizlazi da sud nije izneo tvrdnju da je podnosilac izvršio krivično delo koje je predmet krivičnog postupka, jer je, pored ostalog, naveo da je podnosilac „osnovano sumnjiv da je predmetno krivično delo izvršio 2. juna 2010. godine, dakle mesec i po dana nakon izdržavanja kazne zatvora“.

7. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjem nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koja se pozvao, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

8. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog produženja pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti