Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Sud je ocenio da dužina trajanja postupka nije opravdana složenošću predmeta niti ponašanjem podnosioca žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R . iz Surčina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6427/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R . iz Surčina podneo je Ustavnom sudu, 6. jula 2015. godine, preko punomoćnika V. M. B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 470/13 od 11. marta 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6427/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je drugostepeni sud proizvoljno primenio merodavno pravo na nj egovu štetu; da je odbijanjem predmetnog zahteva stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na sudije, kojima je dosuđena razlika u plati po istom činjeničnom i pravnom osnovu; da mu je zarada u spornom periodu umanjena bez donošenja odgovarajućeg akta; da je tužbu u ovom predmetu podne o pre 12 godina, što je suprotno odredb i Zakona o radu koj om je propisano da se radni sporovi moraju okončati u roku od šest meseci. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede navedenih ustavnih prava, poništi osporenu presud u i prizna mu pravo na naknadu materijalne štete u visini troškova koje je ima o za vođenje predmetnog parničnog postupka, kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom. Naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6427/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 31. decembra 2002. godine, u svojstvu tužioca, podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije -Avio služba, radi naknade štete zbog neisplaćene razlike u zaradi u periodu od juna 2000. godine do podnošenja tužbe.

Podneskom od 13. oktobra 2003. godine, tužilac je uredio tužbu označivši kao tuženu d ržavnu zajednicu Srbija i Crna Gora-Savet ministara-Avio služba.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 12. jula 2006. godine ponovo uredio tužbu označivši kao tuženu Republiku Srbiju-Vlad a Republike Srbije-Avio služba.

Do donošenja presude pred prvostepenim sudom je zakazano 12 ročišta, od kojih je održano devet ročišta , na kojima su izvedeni dokazi ekonomskim veštačenjem, veštačenjem preko sudskog veštaka saobraćajne struke, a u toku postupka sud je pribavljao izveštaje o prihodima tužioca i izveštaje o avio kompanijama koje su bile registrovane za obavljanje vazdušnog saobraćaja. Pored navedenog, pred prvostepenim sudom je izvedeno i dopunsko ekonomsko veštačenje, kao i saslušanje sudskih veštaka ekonomske i saobraćajne struke. Četiri ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1179/02 od 12. septembra 2007 . godine je , u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da mu naknadi štetu za neisplaćenu razliku u zaradi za period od juna 2000. do juna 2003. godine u ukupnom iznosu od 1.145.247,76 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti do isplate; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti toga suda, a stavom trećim izreke je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Navedena presuda dostavljena je parničnim strankama 3. marta 2008. godine.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2846 /08 od 19. oktobra 2008. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta, radi dopune postupka, odnosno ispravke presude usled omaške u stavu prvom izreke presude i izostavljanja reči „isplati“.

Postupajući po nalogu iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, prvostepeni sud je rešenjem P1. 1179/02 od 27. novembra 2008. godine ispravio presudu P1. 1179/02 od 12. septembra 2007. godine u stavu prvom izreke.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6917/08 od 1. aprila 2009. godine potvrđena je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1179/02 od 12. septembra 2007. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1. 1179/02 od 27. novembra 2008. godine u stavu drugom izreke presude, dok je prvostepena presuda ukinuta u stavovima prvom i trećem izreke i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu održano je jedno ročište na kome je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke , dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu koji je preuzeo nadležnost Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, održana su tri ročišta na kojima se sudski veštak ekonomske struke izjasnio na rešenje drugostepenog suda kojim je ukinuta prvostepena presuda, dok četiri ročišta nisu održan a zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6427/10 od 4. septembra 2012. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da mu na ime naknade štete za neisplaćenu razliku u zaradi za period od juna 2000. do juna 2003. godine isplati ukupan iznos od 1.145.247,76 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužene Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 470/13 od 11. marta 2015. godine preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6427/10 od 4. septembra 2012. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete za neisplaćenu razliku u zaradi za period od juna 2000. do juna 2003. godine isplati ukupan iznos od 1.145.247,76 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti do isplate, a odbijen je i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je izvedenim dokazima u prvostepenom postupku utvrđeno da tužilac nije dobi o formalno rešenje kojim m u je utvrđeno pravo na letački dodatak i da ni je podnosi o zahtev za utvrđivanje takve vrste dodatka, iz kog razloga nema ni odluke o letačkom dodatku; da tuži lac rešenja o zaradi iz 1996. i 1998. godine ni je osporava o; da je na pravilno i u potpunosti utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je plata tužiocu isplaćivana u skladu sa odlukom nadležnog organa, kojom je određena njena visina, a koju tuži lac ni je osporava o, niti je podnosi o zahtev za utvrđivanje letačkog dodatka, te da je našao da je prvostepena presuda morala biti preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Pored navedenog, drugostepeni sud je istakao da se odredbom člana 290. Zakona o osnovama sistema državne uprave, Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave ne utvrđuje visina plate zaposlenih u državnim organima SRJ, već se određuje način utvrđivanja ukupnog iznosa sredstava za plate zaposlenih u Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave u okviru sredstava saveznog budžeta utvrđenog Zakonom o finansiranju SRJ koji su bili na snazi u vreme na koje se odnosi sporno potraživanje.

Navedena presuda dostavljena je punomoćniku tužioca 30. juna 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 31. decembra 2002. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 470/13 od 11. marta 2015. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 12 godina i tri meseca, što nesumnjivo ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga je Ustavni sud ocenio da iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je pravnosnažna presuda u radnom sporu doneta nakon punih 12 godina, ne može biti opravdana nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprine o produžavanju trajanja postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je uvidom u osporenu presude utvrdio da on a sadrž i detaljna i jasna obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, čijom primenom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je podnosi lac tražio isplatu naknade štete zbog manje isplaćene plate u periodu od juna 2000. do juna 2003. godine. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosi oca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporen e presud e (ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojim odlukama Už-10726/2013 od 3. marta 2016. godine i Už-1911/2013 od 15. septembra 2016. godine).

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Polazeći od toga da podnosilac povredu prava iz čl. 36. i 58. Ustava obrazlaže na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud te navode nije posebno razmatrao.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka kojima je podnosi lac bio izložen vođenjem predmetne parnice, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice, u vidu nastalih troškova postupka, podnosioci bi imali i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete, u visini troškova parničnog postupka, nije spojiv za svrhom naknade štete koja s e priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5164/2013 od 29. oktobra 2015. godine).

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

9. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti