Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu za štetu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presuda Okružnog suda i Vrhovnog suda Srbije. Sud nalazi da nije povređeno pravo na pravično suđenje niti pravo na jednaku zaštitu prava, jer su odluke obrazložene i zasnovane na zakonu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dnjepra Zečevića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dnjepra Zečevića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž1. 2100/06 od 2. avgusta 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1173/06 od 21. februara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dnjepar Zečević iz Leskovca je 16. aprila 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Milana Cvetkovića iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž1. 2100/06 od 2. avgusta 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1173/06 od 21. februara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su prilikom donošenja osporenih presuda postupajuće sudije Okružnog suda u Jagodini, kao i sudija Vrhovnog suda Srbije Sonja Brkić, bile dužne da se izuzmu od odlučivanja, s obzirom na to da je tužilac - ovde podnosilac ustavne žalbe protiv njih podneo tužbu za naknadu štete; da je na sastanku na kome su prisustvovali predsednik Vrhovnog suda Srbije, predsednik Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, predsednik Drugog opštinskog suda u Beogradu i načelnik Odeljenja za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane, kao zastupnik tužene, „postignut dogovor o načinu odlučivanja o tužbenim zahtevima profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u vojsci koji traže naknadu štete, kao razliku između isplaćene plate i one koja je trebala da bude isplaćena“; da je održavanjem sastanka i postizanjem dogovora između sudija Vrhovnog suda Srbije i zastupnika tužene povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na nepristrasno suđenje; da su „posledice takvog dogovora“ osporene presude Okružnog suda u Jagodini Gž1. 2100/06 od 2. avgusta 2006. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1173/06 od 21. februara 2008. godine; da „za sudije Vrhovnog suda Srbije nisu bili od uticaja dokazi koji su izvedeni u prvostepenom postupku“; da je u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije „na najgrublji način povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje jer se nisu štitila zakonom utvrđena prava na naknadu materijalne štete“; da je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije u suprotnosti sa ranijim odlukama tog suda donesenim po reviziji u postupcima povodom istih činjeničnih i pravnih situacija, pa je povređeno i pravo podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava. Podnosilac ustavne žalbe je stoga predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, te „naredi da se uklone štetne posledice presuda“.

2. Na zahtev Ustavnog suda, Okružni sud u Jagodini je 30. maja 2008. godine dostavio Sudu odgovor na navode podnosioca iznete u ustavnoj žalbi. U odgovoru predsednika tog suda je navedeno da je tužilac - ovde podnosilac ustavne žalbe Dnjepar Zečević iz Leskovca podneo tužbu Opštinskom sudu u Kragujecu protiv sudija Okružnog suda u Jagodini koje su učestvovale u donošenju osporene presude, te je odlučujući o tužbi, Opštinski sud u Kragujevcu rešenjem P. 2/07 od 5. aprila 2007. godine odbacio kao nedozvoljenu tužbu tužioca, a po žalbi Okružni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 1557/07 od 20. novembra 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje. Okružni sud u Jagodini je uz odgovor na ustavnu žalbu dostavio Sudu rešenje Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2/07 od 5. aprila 2007. godine i rešenje Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1557/07 od 20. novembra 2007. godine.

Opštinski sud u Ćupriji je 25. jula 2008. godine dostavio Sudu spise predmeta P1. 557/04.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Ćupriji P1. 557/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. oktobra 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Ćupriji tužbu radi isplate zarade protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, Vojna pošta 4418 Ćuprija.

Opštinski sud u Ćupriji je 31. marta 2006. godine doneo presudu P1. 557/04 kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe, te obavezao tuženu da na ime naknade materijalne štete koja je tužiocu pričinjena uskraćivanjem plate u punom iznosu, zbog nepravilnog određivanja vrednosti koeficijenta i nepravilnog postupanja nadležnog organa prilikom obračuna plate u skladu sa važećim propisima, isplati tužiocu odgovarajuće novčane iznose za period od 26. oktobra 2001. godine do 28. februara 2006. godine; u stavu drugom izreke odbio prigovore mesne nenadležnosti suda, zastarelosti potraživanja i nedostatka pasivne legitimacije tužene; u stavu trećem izreke obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 88.000,00 dinara, u roku od 15 dana po pravosnažnosti presude. U obrazloženju presude je navedeno da je tužiocu, kao civilnom licu na službi u Vojsci Jugoslavije, u spornom periodu isplaćena plata u manjem iznosu od one koja mu je trebalo biti isplaćena saglasno čl. 75. i 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije, kao i članu 52. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, zbog čega je sud tuženu obavezao da tužiocu isplati razliku zarade u odgovarajućim novčanim iznosima i sa dospelom zakonskom zateznom kamatom.

Odlučujući o žalbi zastupnika tužene, Okružni sud u Jagodini je 2. avgusta 2006. godine doneo osporenu presudu Gž1. 2100/06, kojom je - stavom prvim izreke potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke, te žalbu tuženog u odnosu na ovaj deo odbio kao neosnovanu, a - stavom drugim izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom i stavu trećem izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe kao neosnovan. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno: da je prvostepeni sud propustio da primeni odredbu člana 87. Zakona o Vojsci Jugoslavije koja propisuje da Savezna vlada, odnosno Savet ministara propisuje platu i druga primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, a da se shodno navedenom ima primeniti Uredba o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije; da korisnici saveznog budžeta mogu stvarati obaveze na teret sredstava iz tog budžeta u granicama budžetom raspoređenih sredstava za određene namene do kraja godine, za koju je budžet donesen, te da je usklađivanje plata u vojsci u prethodnim godinama vršeno u skladu sa odobrenim sredstvima za te namene, odnosno u skladu sa namenjenim sredstvima iz saveznog budžeta; da je Zakon o budžetu lex specialis u odnosu na Zakon o Vojsci Srbije i Crne Gore, a da je član 75. Zakona o Vojsci samo osnov za obračun plata; da se plata tužioca kao civilnog lica, prema odredbi člana 53. stav 1. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku; da na osnovu člana 152. Zakona o Vojsci Jugoslavije, navedenu naredbu, odnosno rešenje donosi starešina i da taj akt, saglasno članu 156. Zakona o Vojsci, ima svojstvo upravnog akta; da ocenu zakonitosti upravnih akata, kao i kontrolu primene odredaba pozitivnih propisa vrše nadležni organi koji određuju plate zaposlenih i nadležni sud u upravnom sporu; da je konačno i pravosnažno rešenje nadležnog organa o visini plate tužioca osnov za njenu isplatu; da sud u parničnom postupku ne može ocenjivati da li je odluka nadležnog organa o visini plate zakonita, odnosno da li je ta plata pravilno obračunata, kao što je to u konkretnom slučaju učinio prvostepeni sud. S obzirom na to da iz razloga pobijane presude proizlazi da je tužiocu plata isplaćivana u skladu sa odlukom nadležnog organa kojom se određuje i obračunava visina plate pripadnika Vojske Jugoslavije, kao i da mu je tako obračunata plata u celini redovno isplaćivana, to, po oceni Okružnog suda u Jagodini, zahtev tužioca za isplatu plate u većem iznosu od one koja je odlukom nadležnog organa utvrđena, nije osnovan.

Odlučujući o reviziji tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe, Vrhovni sud Srbije je 21. februara 2008. godine doneo osporenu presudu Rev. II 1173/06 od 21. februara 2008. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž1. 2100/06 od 2. avgusta 2006. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je pobijanom odlukom tužbeni zahtev pravilno odbijen kao neosnovan, s obzirom na to da tužilac nije dokazao postojanje nepravilnog i nezakonitog rada tužene države. Po oceni Vrhovnog suda Srbije, država bi bila odgovorna samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonom propisanog razloga uskratio isplatu plate u celini ili delimično, kada bi vršio selekciju prilikom ispunjenja obaveza po izvršnim rešenjima, odnosno kada bi na drugi način nezakonito ili nepravilno postupao u izršavanju pojedinačnih rešenja.

5. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava, zakona i podzakonskih akata:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine, propisano je: da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje) ako između sudija i lica iz ovog stava teče neka druga parnica ili između njih postoji sukob interesa (član 66. stav 1. tačka 5.)); da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.).

Odredbama člana 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02), koji je važio u periodu na koji se odnosi tužbeni zahtev za isplatu razlike u plati, je bilo propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate civilnih lica u Vojsci utvrđuje tako da prosečna osnovna plata ne može biti manja od jednog niti veća od četiri iznosa neto-zarade koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji se nalazi sedište Saveznog ministarstva za odbranu - prema zvaničnom podatku objavljenom u službenom glasilu te republike (stav 1.); da ako su ukupna sredstva za plate iz stava 1. ovog člana veća od sredstava koja bi se utvrdila primenom propisa koji se odnose na utvrđivanje sredstava za isplatu zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji se nalazi sedište Saveznog ministarstva za odbranu, Savezna vlada može umanjiti do 20% iznose sredstva za plate utvrđene prema odredbama stava 1. ovog člana (stav 2.).

Odredbom člana 87. navedenog Zakona je bilo propisano da Savezna vlada, pored ostalog, propisuje platu po činu, platu po činu i dužnosti i položajnu platu.

Odredbom člana 152. tačka 7) istog Zakona je bilo propisano da načelnik Generalštaba i starešine jedinica, odnosno ustanova koje on odredi rešavaju o prijemu u službu, postavljenju, određivanju plate, prestanku službe u Vojsci i drugim odnosima u službi civilnih lica u Vojsci.

Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/00 i 54/02), koja se ima primeniti u konkretnom slučaju, je bilo propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica na službi u Vojsci Jugoslavije, kao i da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju u bodovima, a civilnih lica na službi u Vojsci - koeficijentima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75. i 137. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci, a da ministar odbrane, u okviru ukupnih iznosa novčanih sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku, odnosno civilnom licu u Vojsci, osim vojnog dodatka iz člana 9. tačka 3. i člana 24. ove uredbe, utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53. stav 1.).

6. Ispitujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na koje se u žalbi pozvao.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je povređeno njegovo pravo na nepristrasno suđenje, kao element prava na pravično suđenje, iz razloga što su u donošenju osporene presude Okružnog suda u Jagodini Gž1. 2100/06 od 2. avgusta 2006. godine učestvovale sudije koje su bile dužne da se izuzmu od odlučivanja, jer je podnosilac protiv njih podneo tužbu za naknadu štete. Uvidom u rešenje Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2/07 od 5. aprila 2007. godine, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu za naknadu štete protiv sudija Okružnog suda u Jagodini, koje su učestvovale u donošenju osporene presude, nakon što je ova presuda već bila donesena. Stoga, po oceni Ustavnog suda, u postupku pred Okružnim sudom u Jagodini nije došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, s obzirom na to da nije bio ispunjen uslov iz člana 66. stav 1. tačka 5) ZPP za isključenje postupajućih sudija od odlučivanja.

Ocenjujući navod podnosioca ustavne žalbe da je sudija Vrhovnog suda Srbije Sonja Brkić, koja je učestvovala u donošenju osporene presude Rev. II 1173/06 od 21. februara 2008. godine, bila dužna da se izuzme od odlučivanja, s obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe protiv nje podneo tužbu, Ustavni sud je utvrdio da je isti neosnovan. Uvidom u spise predmeta P1. 557/04, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe 21. septembra 2006. godine uz reviziju podneo i zahtev za izuzeće deset sudija Vrhovnog suda Srbije, ali se među njima ne nalazi ni Sonja Brkić, niti ostali članova veća Vrhovnog suda Srbije koji su učestvovali u donošenju osporene presude. S obzirom na to da u revizijskom postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe, podnosilac ustavne žalbe nije tražio izuzeće sudije Vrhovnog suda Srbije Sonje Brkić, Ustavni sud nalazi da ni u ovom slučaju nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na nepristrasno suđenje, kao element prava na pravično suđenje.

Konačno, podnosilac ustavne žalbe navodi da je povređeno njegovo pravo na nepristrasno suđenje i iz razloga što su osporene presude „posledica postignutog dogovora između sudija Vrhovnog suda Srbije i zastupnika tužene“. Uvidom u spise predmeta, Ustavni sud je utvrdio da navedeni stav podnosilaca ustavne žalbe o postupanju sudija Okružnog suda u Jagodini i Vrhovnog suda Srbije nije potkrepljen dokazima koji bi ukazivali na pristrasnost sudija prilikom donošenja osporenih presuda.

Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi, koji su nakon postupka sprovedenog u skladu sa odredbama odgovarajućeg procesnog zakona i u granicama svoje nadležnosti, doneli obrazložene odluke koje se zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da u postupcima pred Okružnim sudom u Jagodini i Vrhovnim sudom Srbije nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

7. Razmatrajući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1173/06 od 21. februara 2008. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na koje se u žalbi pozvao.

Naime, podnosilac ustavne žalbe smatra da je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije u suprotnosti sa ranijim odlukama tog suda po reviziji u postupcima povodom istih činjeničnih i pravnih situacija, te da je time povređeno i njegovo pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Ustavni sud nalazi da navodi podnosioca ustavne žalbe o različitom postupanju Vrhovnog suda Srbije u istim činjeničnim i pravnim situacijama nisu potkrepljeni ustavnopravno prihvatljivim razlozima, već predstavljaju subjektivnu ocenu podnosioca ustavne žalbe o postojanju identiteta činjeničnog i pravnog osnova u navedenim slučajevima. Polazeći od iznetog, kao i od činjenice da je o reviziji podnosioca ustavne žalbe odlučivao Vrhovni sud Srbije u granicama svoje nadležnosti, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

8. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu za štetu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti