Odbacivanje ustavne žalbe u sporu o utvrđivanju udela u bračnoj tekovini

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda u sporu o utvrđivanju udela u bračnoj tekovini. Sud je ocenio da osporena odluka nije doneta proizvoljnom primenom prava i da ne postoje ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4411/2010
15.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milene Radosavljević iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milene Radosavljević izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1426/10 od 24. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milena Radosavljević iz Šapca je, preko punomoćnika Zorana Jovanovića, advokata iz Valjeva, izjavila Ustavnom sudu 11. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1426/10 od 24. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi: da su nižestepeni sudovi zasnovali presude na izjavi od 5. maja 1982. godine koju je podnositeljka potpisala, a da je revizijski sud utvrdio da su ti sudovi dobro odlučili, iako su se nepotrebno bavili pravnom prirodom i valjanošću sporne izjave; da prvostepeni sud nije obrazložio zašto nije uračunao pomoć roditelja podnositeljke u njen udeo u bračnoj tekovini, a uzeo je u obzir pomoć roditelja tužioca u njegov udeo, iako obim te pomoći ničim nije dokazan, dok drugostepeni sud nije cenio učešće podnositeljke u sticanju imovine; da primena materijalnog prava, u konkretnom slučaju, direktno zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, a revizijski sud je samo potvrdio nižestepene presude uz paušalnu i proizvoljnu ocenu, ne upuštajući se u učinjene povrede postupka; da je revizijski sud prekoračio svoja ovlašćenja kada je utvrdio da je imovina sticana u zajednici sa roditeljima tuženog, što nižestepeni sudovi nisu ni utvrđivali, pa nije bilo osnova da se odstupi od zakonske pretpostavke da su udeli supružnika u bračnoj tekovini jednaki, posebno pošto je tuženi pokušao da svoja prava ostvari falsifikovanjem izjave.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i priloženih dokaza, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Opštinskog suda u Valjevu P. 282/08 od 18. marta 2008. godine delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, protiv tuženog V.R. (tužiljinog bivšeg supruga), te je utvrđeno da je tužilja po osnovu bračne tekovine vlasnik sa udelom od 1/6 porodične stambene zgrade bliže opisane u izreci presude, te da srazmerno vlasničkom udelu ima pravo korišćenja parcele na kojoj se zgrada nalazi, što je tuženi dužan priznati i trpeti upis u zemljišne i druge javne knjige, uz obavezu da preda u državinu suvlasnički udeo tužilji, kao i da trpi fizičku deobu opisane nepokretnosti (stav 1. izreke), delimično je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa u stavu 1. izreke, a do traženog suvlasničkog udela od ½ na navedenoj nepokretnosti (stav 2. izreke) i obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka (stav 3. izreke).

Presudom Okružnog suda u Valjevu Gž. 774/08 od 29. decembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je prvostepena presuda u drugom i trećem stavu izreke.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1426/10 od 24. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje protiv drugostepene presude. U obrazloženju revizijske presude se, pored ostalog, navodi: da su stranke u postupku zasnovale vanbračnu zajednicu 1979. godine, a da je brak zaključen 1981. godine i razveden 1994. godine; da je sin stranaka presudom o razvodu poveren na roditeljsko staranje tuženom, a u toku trajanja braka sa parničnim strankama je živela i tužiljina ćerka iz prethodnog braka; da je otac tuženog pre zasnivanja vanbračne zajednice stranaka, kupio plac na kome je bila stara magaza i da je od građevinskog materijala od magaze na tom placu otpočeta izgradnja sporne stambene zgrade; da je u toku trajanja gradnje kuće tuženi dobio nasledstvo od svoje majke i isto je iskorišćeno za izgradnju kuće; da je 4. marta 1985. godine tuženi, nakon smrti svog oca, oglašen za naslednika sporne kuće koja je bila nedovršena; da su sudovi pravilno utvrdili udeo tužilje u sticanju predmetne kuće, pošto je ona izgrađena u zajednici roditelja tuženog i stranaka; da su se sudovi nepotrebno bavili pravnom prirodom i valjanošću izjave od 5. maja 1982. godine da u slučaju razvoda braka neće tražiti udeo u predmetnoj kući, jer i u slučaju da je izjava prihvaćena u tekstu kako glasi, to ne bi bilo od značaja za utvrđeni doprinos tužilje u sticanju nepokretnosti koji je utvrđen i priznat srazmerno njenom učešću.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavna žalbe, jemči se svakom pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, kao i osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud ukazuje na to da su označenim članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i članom 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama garantovani pravo na imovinu i načelo zabrane diskriminacije, čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije u čl. 21. i 58, te se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja ovih načela i prava vrši u odnosu na navedene članove Ustava.

5. Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno time što su nižestepeni sudovi zasnovali presude na izjavi od 5. maja 1982. godine koju je podnositeljka potpisala, a da je revizijski sud ocenio da su sudovi pravilno odlučili, iako su se nepotrebno bavili pravnom prirodom i valjanošću sporne izjave. Pored toga, ističe da je revizijski sud izašao iz okvira svojih ovlašćenja time što je utvrdio da je imovina sticana u zajednici sa roditeljima tuženog, što nižestepeni sudovi nisu ni utvrđivali.

Ustavni sud konstatuje da je zaključivanje podnositeljke u suprotnosti sa sadržinom osporene presude Vrhovnog kasacionog suda. Naime, osporenom revizijskom presudom je utvrđeno da su se sudovi nepotrebno bavili pravnom prirodom i valjanošću izjave od 5. maja 1982. godine, ali da je doprinos tužilje u sticanju predmetne stambene zgrade upravo onoliki koliki su utvrdili nižestepeni sudovi, te da ocena navedene izjave nije od značaja za odlučivanje. Takođe, Ustavni sud konstatuje da se ostali navodi ustavne žalbe odnose na utvrđeno činjenično stanje pred nižestepenim sudovima u parničnom postupku, a koje je prihvatio i revizijski sud, te naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati dokaze izvedene u parničnom postupku, niti preispitivati pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima ukoliko iz razloga navedinih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud ocenjuje da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj odluci naveo detaljne razloge na kojima je zasnovao svoju presudu, a da podnositeljka ustavne žalbe nije navela razloge koji bi ukazivali na to da je osporena odluka doneta proizvoljnim ili očigledno pogrešnim tumačenjem ili primenom materijalnog prava, te da ne ispunjava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između pojedinaca, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnositeljke o tome da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnositeljki povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenom odlukom povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava na štetu podnositeljke, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nisu navedeni dokazi iz kojih bi proizlazilo da joj je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, a što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede ustavnog načela zabrane svakog vida diskriminacije.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenih ustavnih prava podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe u sporu o utvrđivanju udela u bračnoj tekovini

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti