Povreda prava na pravično suđenje zbog prekoračenja tužbenog zahteva

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda. Utvrđeno je da je drugostepeni sud povredio pravo na pravično suđenje jer je, preinačujući prvostepenu presudu, odlučio izvan granica postavljenog tužbenog zahteva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi G . K . R . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. aprila 2019. godine, doneo

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. K . R . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3380/13 od 5. marta 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3380/13 od 5. marta 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3307/11 od 24. maja 2013. godine.

3. Odbija se zahtev G . K . R . za naknadu nematerijalne štete, dok se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. K . R . iz Novog Sada podnela je Ustavnom sudu, 14. maja 2014. godine, preko punomoćnika D. S, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu navedene u tač . 1. i 2. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da su „Z.“ a.d. Novi Sad, u stečaju, kao zakupodavac, i podnositeljka ustavne žalbe, kao zakupac, bili u ugovornom odnosu, te da se ne može smatrati da je raskinut predmetni ugovor o zakupu time što je stečajni upravnik obavestio tužioca, kao podzakupca, da je taj ugovor raskinut, budući da sa njim nije bio u pravnom odnosu. Polazeći od navedenog , podnositeljka predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se poništi osporena drugostepena presuda i da joj se odredi naknada materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3307/11 od 24. maja 2013. godine, stavovima prvim i drugim izreke, odbijen je primarni tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o zakupu poslovnog prostora u Novom Sadu u ulici Modene broj 1, lokal broj 19, zaključen 22. juna 2010. godine između tužioca N. B . i tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te da se obaveže tužena da tužiocu na ime vraćanja datog isplati primljeni iznos od 3.900,00 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate , sa domicilnom kamatom na taj iznos po stopi koju propisuje Evropska centralna banka za evro, počev od 22. juna 2010. godine pa sve do konačne isplate, a sve ovo u dinarskoj protivvrednosti, po zvaničnom kursu NBS na dan isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom; stavovima trećim i četvrtim izreke odbijen je i eventualni tužbeni zahtev kojim je zahtevano da se zbog prevare poništi navedeni ugovor o zakupu i obaveže tužena da tužiocu isplati iznos od 3.900,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate , sa domicilnom kamatom na taj iznos po stopi koju propisuje Evropska centralna banka za evro, počev od 22. juna 2010. godine pa sve do konačne isplate, a sve ovo u dinarskoj protivvrednosti, po zvaničnom kursu NBS na dan isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom ; stavom petim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove prvostepenog postupka; stavom šestim izreke odbijena je molba tužioca za oslobođenje od plaćanja sudskih taksi.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3380/13 od 5. marta 2014. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tužioca, pa je preinačena ožalbena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3307/11 od 24. maja 2013. godine u odbijajućem delu primarnog tužbenog zahteva iz stava drugog njene izreke tako što je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 3.000,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate ca kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka za evro počev od 8. aprila 2011. godine do isplate, kao i u delu odluke o troškovima postupka stava petog njene izreke tako što je obavezana tužena da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 121.424,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; stavom drugim izreke, u odbijajućem delu za isplatu po eventualnom tužbenom zahtevu iz stava četvrtog izreke prvostepena presuda je ukinuta, bez vraćanja prvostepenom sudu na ponovno suđenje; stavom trećim izreke u ostalom delu žalba tužioca je odbijena i prvostepena presuda u nepreinačenom odbijajućem delu potvrđena; savom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara. U obrazloženju o sporene presude je navedeno: da je 5. aprila 1994. godine između preduzeća „Z.“ d.d. sa p.o. Novi Sad, kao zakupodavca, i Ž. L, kao zakupca, zaključen ugovor o zakupu predmetnog poslovnog prostora na period od 15 godina; da je ugovorom zaključenim 12. jula 1994. godine između preduzeća „Z .“ d.d. sa p.o, Ž. L, kao ustupioca, i tužene, kao prijemnika, tuženoj ustupljen ugovor o zakupu od 5. aprila 1994. godine, čime je tužena postala zakupac i od ustupioca preuzela sva prava i obaveze iz ustupljenog ugovora; da je 23. aprila 2007. godine generalni direktor „Z ." a.d. Novi Sad doneo odluku prema kojoj je prestao da važi ugovor o zakupu zaključen između „Z.“ i tužene; da je ta odluka izvršena tako što su radnici „Z.“ promenili bravu na predmetnom lokalu; da je nakon toga tužena pokrenula parnicu zbog smetanja državine protiv „Z.“; da je 20. septembra 2007. godine Opštinski sud u Novom Sadu doneo rešenje kojim je utvrđeno da su radnici „Z.“ izvršili smetanje poseda tužene tako što su samovlasno provalili u zaključan predmetni lokal i na njemu promenili bravu; da je naloženo „Z.“ da otkloni smetanje poseda tužene tako što će predati ključeve predmetnog lokala i zabranjeno je svako dalje smetanje poseda; da je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu I. 1936/08 od 2. jula 2008. godine određeno izvršenje tako što je „Z.“ naloženo da otkloni smetanje poseda tužene predajom ključeva predmetnog lokala; da je 12. novembra 2008. godine između tužene i „Z.“ izvršena primopredaja predmetnog lokala i tužena je vraćena u posed; da nakon što je istekao osnovni ugovor sa „Z.“, tužena nije pozivana da vrati posed lokala, niti da zaključi novi ugovor; da je 22. juna 2010. godine tužena, kao zakupodavac, sa tužiocem, kao zakupcem, zaključila osporeni ugovor o zakupu predmetnog lokala za period od 1. jula 2010. do 1. jula 2015. godine; da je tužilac na dan zaključenja ugovora tuženoj uplatio 3600,00 evra na ime zakupnine za dve godine unapred – od 1. jula 2010. do 31. jula 2012. godine i platio je depozit od 300 evra; da tužilac nije u zemljišnim knjigama proveravao ko je vlasnik predmetnog lokala, a u posed lokala je stupio 1. jula 2010. godine; da tužiocu nikada nije bio uručen zahtev „Z.“ ili bilo kog drugog pravnog ili fizičkog lica da prestane da koristi navedeni lokal; da tužena ni na koji način nije ometala tužioca u mirnoj državini predmetnog lokala; da je 21. decembra 2010. godine rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu otvoren stečajni postupak nad preduzećem „Z.“; da stečajni upravnik nije uspeo da stupi u kontakt sa tuženom; da je stečajni upravnik objasnio tužiocu da je predmetni lokal u vlasništvu „Z.“ i da može da nastavi da ga koristi ukoliko sa njim zaključi novi ugovor o zakupu; da je tužilac zatvorio lokal 31. decembra 2010. godine, a u januaru 2011. godine stečajnom upravniku predao ključeve od lokala; da je 1. oktobra 2012. godine tužena sa „Z.“ zaključila ugovor o zakupu predmetnog lokala za period od dana zaključenja do 5. oktobra 2014. godine.

Apelacioni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno ocenio da, u konkretnom sličaju, nema osnova da se utvrdi ništavost spornog „ugovora o zakupu“ (podzakupu), jer nije bio u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima, kao i da nije bilo mesta poništaju tog ugovora, budući da tužilac nije dokazao da je bilo mane volja na strani ugovarača. Takođe, drugostepeni sud je ocenio pravilnim stanovište Osnovnog suda u Novom Sadu da je tužena bila ovlašćena da zaključi sporni ugovor o podzakupu, imajući u vidu da je u momentu zaključenja ugovora o podzakupu sa tužiocem, tužena bila zakupac po ugovoru o zakupu neodređenog trajanja. Međutim, kako se stečajni upravnik obratio tužiocu i objasnio mu da može da nastavi da koristi lokal ukoliko zaključi novi ugovor o zakupu sa njim i nastavi da plaća zakupninu „Z.“, u stečaju, to je drugostepeni sud ocenio da je, saglasno odredbi člana 99. Zakona o stečaju, ugovor o zakupu zaključen između „Z .“ i tužene raskinut, sa čim je tužilac upoznat ovim obraćanjem stečajnog upravnika, pa je time prestao da postoji i sporni podzakupni odnos između tužene i tužioca. Kako je tužilac, nakon ovog izveštavanja od strane stečajnog upravnika, januara 2011. godine predao ključeve od lokala stečajnom upravniku, pravni osnov za plaćanje zakupnine tuženoj je prestao da postoji. Budući da je tužena zakupninu po osnovu predmetnog ugovora o zakupu naplatila unpred za dve godine, uzimajući pri tome i depozit, to se neosnovano obogatila za iznos isplaćene zakupnine za period od januara 2011. godine do 31. jula 2012. godine i iznos depozita, jer je u međuvremenu otpao osnov po kom e je tužena novac primila, pa je, u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, dužna da ga tužiocu vrati. Zbog svega izloženog, a imajući u vidu da sud nije vezan osnovom tužbe, drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio , kao u izreci i tuženu obavezao da, kao posledicu raskida ugovora, tužiocu isplati iznos primljen po osnovu koji je raskidom ugovora otpao.

4. Odredbama Ustava, za koje podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da su povređene, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku, dok je članom 187. stav 1. tog Zakona bilo predviđeno da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da ukoliko nije drukčije ugovoreno, zakupac može zakupljenu stvar dati u zakup drugome (podzakup) ili mu je po kom drugom osnovu predati na upotrebu, ali samo ako se time ne nanosi šteta zakupodavcu (član 586. stav 1.); da podzakup prestaje u svakom slučaju kada prestane zakup (član 590.) .

5. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene drugostepene presude, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe povredu označenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji da je drugostepeni sud u osporenoj preinačujućoj presudi arbitrerno primenio materijalno pravo na njenu štetu.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili propise u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca.

Ustavni sud je u vezi sa utvrđenim činjeničnim stanjem, najpre, konstatovao da je tužilac N. B . primarnim tužbeni m zahtev om tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o zakupu poslovnog prostora u Novom Sadu u ulici M . broj 1, lokal broj 19, zaključen 22. juna 2010. godine između tužioca i tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te da se obaveže tužena da tužiocu na ime vraćanja datog isplati primljeni iznos od 3.900,00 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa domicilnom kamatom na taj iznos po stopi koju propisuje Evropska centralna banka za evro, počev od 22. juna 2010. godine pa sve do konačne isplate, a sve ovo u dinarskoj protivvrednosti, po zvaničnom kursu NBS na dan isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka , sa zakonskom zateznom kamatom , dok je eventualni m tužbeni m zahtev om tužilac tražio da se zbog prevare poništi navedeni ugovor o zakupu i obaveže tužena da tužiocu isplati navedeni iznos, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom.

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud je zauzeo stanovište da nema osnova da se utvrdi ništavost spornog „ugovora o zakupu“ (podzakupu) predmetnog poslovnog prostora, odnosno da ne postoje zakonski uslovi za njegov poništaj, kao i da je podnositeljka ustavne žalbe bila ovlašćena da zaključi taj ugovor, budući da je u momentu zaključenja ugovora o podzakupu sa tužiocem, tužena bila zakupac navedenog poslovnog prostora po ugovoru o zakupu na neodređeno vreme. Međutim, kako se stečajni upravnik obratio tužiocu i objasnio mu da može da nastavi da koristi predmetni poslovni prostor ukoliko zaključi novi ugovor o zakupu sa njim, kao vlasnikom tog poslovnog prostora, i nastavi da plaća zakupninu „Z.“, u stečaju, to je drugostepeni sud zaključio da je, saglasno odredbi člana 99. Zakona o stečaju, ugovor o zakupu zaključen između „Z .“ i podnositeljke raskinut, pa je time prestao da postoji i sporni podzakupni odnos između podnositeljke i tužioca. Stoga, po oceni Apelacionog suda, prestao je i pravni osnov za plaćanje zakupnine tuženoj usled čega se ona neosnovano obogatila za iznos isplaćene zakupnine za period od januara 2011. godine do 31. jula 2012. godine i iznos depozita.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da Apelacioni sud nije postupio na ustavnopravno prihvatljiv način kada je ostvarenje tužiočevog prava na povraćaj unapred plaćenih (pod)zakupnina, po osnovu sticanja bez osnova, vezao za prestanak navedenog ugovora o podzakupu, kao posledicu raskida pomenutog ugovora o zakupu. Naime, u konkretnom slučaju tužilac je primarnim tužbenim zahtevom tražio da se utvrdi da je ugovor o podzakupu od 22. juna 2010. godine ništav, a eventualnim tužbenim zahtevom da se taj ugovor poništi zbog prevare, te da kao posledicu utvrđenja ništavosti ili poništaja navedenog ugovora sud obaveže tuženog na isplatu određenog novčanog iznosa po osnovu sticanja bez osnova. Dakle, tužilac je tužbom zahtevao povraćaj unapred plaćenih (pod)zakupnina iskučivo kao posledicu ništavosti ili poništaja (zbog prevare) navedenog ugovora o podzakupu. Kako je Apelacioni sud osporenom presudom potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen kao n eosnovan primarni tužbeni zahtev, a ukinuo u delu kojim je odbijen eventualni tužbeni zahtev, ali je u preinačujućem delu tužiocu dosudio određeni novčani iznos po osnovu sticanja bez osnova, kao posledicu prestanka ugovora o zakupu, zbog toga što je ocenio da je ugovor o zakupu zaključen između „Z.“ i podnositeljke raskinut , to Ustavni sud smatra da je time drugostepeni sud postupio suprotno članu 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, odnosno da nije odlučio u granicama postavljenog tužbenog zahteva, izašavši iz činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, a bez otvaranja glavne rasprave pred drugostepenim sudom.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da je osporenom drugostepenom presudom, u preinačujućem delu, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , zbog proizvoljne primene merodavnog procesnog prava.

Budući da je Ustavni sud kao sporno pravno pitanje, najpre, razmatrao da li je, u konkretnom slučaju, prekoračen tužbeni zahtev, i u tom smislu utvrdio povredu prava na pravično suđenje, to se nije upuštavo u ocenu pravne argumentacije vezane za ispunjavanje uslova za raskid predmetnog ugovora o zakupu.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom drugostepenom presu dom podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Novom Sadu done se novu odluku o žalbi tuž ioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3307/11 od 24. maja 2013. godine , pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnositeljku. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

Razmatrajući zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o tom zahtevu, budući da ga podnositeljka uopšte ni je obrazložil a, niti ga opredelila u pogledu osnova i visine, već je samo istakl a zahtev da joj se utvrdi pravo na naknadu materijalne štete. Stoga je Ustavni sud taj zahtev podnositeljke odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

7. Imajući u vidu da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je u tački 2. izreke određeno otklanjanje štetnih posledica povrede ovog prava, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana člana 58. stav 1. Ustava.

8. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 47 . stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog prekoračenja tužbenog zahteva

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti