Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava. Različito postupanje Apelacionog suda u odnosu na praksu Vrhovnog kasacionog suda po pitanju zastarelosti potraživanja naknade štete ratnih veterana dovelo je do nejednakog položaja podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž . V . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. maja 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Ž. V . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8289/13 od 30. aprila 2014. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno odredbom člana 3 6. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. V . iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu, 7. jula 2015. godine, preko punomoćnika O. D , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8289/13 od 30. aprila 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava, utvrđenih odredbama člana 21, člana 35. stav 2. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom preinačena prvostepena presuda, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, radi naknade nematerijalne štete. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je nepravilno pravno stanovište Apelacionog suda da je predmetni tužbeni zahtev zastareo. Prema mišljenju podnosioca, početak roka zastarelosti teče od dana kada je bolest dobila svoj konačan oblik, kako je to i utvrdio prvostepeni sud. Podnosilac smatra da je primena materijalnog prava, u konkretnom slučaju, bila proizvoljna, što ukazuje na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju suda, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Takođe je istakao i da su drug i sud ovi u identičnim slučajevima donosili drugačije odluke, te je u prilog svojim tv rdnjama dostavio presud e Okružnog suda u Beogradu, Apelacionog suda u Beogradu, Vrhovnog suda Srbija i Vrhovnog kasacionog suda. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosi lac, ukazujući na pogrešnu primenu merodavnog materijalnog prava, u suštini, istakao povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 73852/2010 od 24. aprila 2013. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane da na ime naknade nematerijalne štete isplati tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe: iznos od 1.200.000 dinara na ime umanjenja opšte životne aktivnosti, iznos od 350.000 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, iznos od 420.000 dinara na ime pretrpljenog straha i iznos od 100.000 dinara na ime duševnih bolova zbog naruženosti, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u kom je traženo da sud obaveže tuženu da isplati tužiocu iznose preko dosuđenog iznosa, sa pripadajućom kamatom; stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) Gž. 8289/13 od 30. aprila 2014. godine preinačena je ožalbena prvostepena presuda u stavu prvom njene izreke, tako što je u celini odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kao i u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog , navedeno je da je ocenom dokaza ponovo izvedenih na raspravi pred drugostepenim sudom utvrđeno: da je tužilac 23. septembra 2003. godine podneo tužbu; da je tužilac mobilisan 27. januara 1993. godine i posle kraće obuke upućen u Benkovac kao pomoć Vojsci Srpske Krajine, gde je boravio sve do 14. januara 1994. godine; da je tužilac ranjen 6. februara 1993. godine i tom prilikom je zadobio opekotinu leve strane glave i tešku telesnu povredu levog oka kada je strano telo izvršilo perforaciju rožnjače; da je prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka oftalmologa povreda levog oka direktna posledica eksplozije mine u neposrednoj blizini, kvalifikovana kao tešk a telesn a povred a; da postojeća medicinska dokumentacija ukazuje da je usled štetnog događaja došlo do perforacije rožnjače; da je posledica te povrede traumatska katarakta konstatovana 1995. godine; da je navedena katarakta specifična, jer se javlja samo na povređenom oku i može nastati odmah po povređivanju ili dve-tri godine kasnije ; da je po povređivanju tužilac imao bolove jakog intenziteta u trajanju od 24 sata na koji su se nadovezali i bolovi srednjeg intenziteta u trajanju od sedam dana, bolovi slabijeg intenziteta bili su prisutna u naredna tri meseca, a njihova pojava je prisutna i kod naknadnih hirurških intervencija; da je posledica povređivanja potpuni gubitak vida na levom oku što se ogleda u otežanoj orijentaciji u prostoru, naročito od strane povređenog oka imajući u vidu da je drugo desno oko slabovido; da je to još jedna o težavajuća okolnost za eventualno obavljanje poslova koji se inače mogu obavljati bez vida na jednom oku; da kako je vidna funkcija jedinog vidnog sposobnog desnog oka 50%, a vid na povređenom levom oku više ne postoji, iz toga proizlazi da je umanjenje opšte životne aktivnosti sa oftalmološke strane 40%; da je sa estetske strane prisutna naruženost blažeg stepena koja se ogleda u odstupanju povređenog oka od pravca pogleda; da je tužiocu prvi put konstatovana traumatska katarakta 1995. godine kada je prvi put o perisan; da je tužilac potom operisan još dva puta tokom 2000. godine; da je sudski veštak našao, s obzirom na to da nije posedovao medicinsku dokumentaciju iz perioda povređivanja, da je moguće da je usled ranjavanja došlo do perforacije rožnjače, ali da to ne može pouzdano da tvrdi; da je, u međuvremenu, sve vreme dok je tužilac bio na ratištu (vratio se 14. januara 1994. godine) moglo doći do zarastanja te perforacije; da s obzirom na to da je prema medicinskoj dokumentaciji tužilac operisan od perforacije rožnjače 24. oktobra 1995. godine, p otom je tokom 2000. godine još tri puta operisan i to - od zamućenja levog oka i katarakte, od odvajanja mrežnjače i stavljanja veštačkog sočiva, kao i radi vađenja silikonskog ulja iz levog oka (nakon što je stavljeno sočivo), sudski veštak je naveo da su te operacije posledice promena na oku, koje su očekivane u kasnijem periodu; da su sve navedene operacije obavljale usled pogoršanja zdravstvenog stanja tužioca vezanog za spornu povredu; da je kod tužioca usled nastale povrede došlo do naruženosti lakog stepena, koja je nastala u momentu povređivanja 6. februara 1993. godine; da je prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatra, prilikom ranjavanja tužilac trpeo strah koji je trajao desetak minuta visokog intenziteta, tužilac je slabije video i imao jake bolove, potom je nastao sekundarni strah visokog intenziteta u trajanju od četiri dana, tužilac je operisan četiri puta, i tada je trpeo bolove; da je sekundarni strah srednjeg intenziteta trajao oko osam nedelja; da se tužilac bojao invaliditeta, da je trpeo bolove i gubio vid; da je sekundarni strah niskog intenziteta trajao oko 24 meseca; da su ga izazivale tegobe u viđanju i mučnina proživljavanja ranjavanja i događaja sa ratišta; da se na taj strah nadovezala slika posttraumatskog stresnog poremećaja (u daljem tekstu: PTSP) i depresije, psihičkih bolesti od kojih je tužilac oboleo i zbog kojih je i dalje pod terapijom; da je usled ovog oboljenja tužiocu smanjena opšta životna aktivnost 40%; da je sudsk i veštak naveo da strah kod lica koja su bi la na ratištu prestaje kada se lice vrati sa ratišta; da je od posledica tog straha nastao akutn i oblik PTSP psihičkog oboljenja čiji hronični oblik – konačni oblik nastaje šest meseci po prestanku akutnog oblika; da je konačni oblik , po mišljenju veštaka, kod tužioca nastao utvrđivanjem dijagnoze hroničnog PTSP, 11. aprila 2007. godine, kada je tužilac dobio otpusnu listu iz koje je saznao da boluje od te psihičke bolesti; da je usaglašavanjem mišljenja sudskih veštaka utvrđeno da kod tužioca ukupno umanjenje opštih životnih aktivnosti iznosi 60% sa neuropsihijatrijskog i oftalmološkog aspekta; da je tužilac oglašen ratnim vojnim invalidom VI grupe sa 60% invaliditeta i prima invalidninu od 7.000 dinara mesečno; da s obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud smatra, a suprotno zaključku prvostepenog suda, da je u konkretnom slučaju potraživanje tužioca zastarelo; da prema članu 376 . Zakona o obligacionim odnosima , potraživanje naknade štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od dana kada je šteta nastala; da imajući u vidu da se tužilac sa ratišta vratio 14. januara 1994. godine, da je nastala povreda oka na ratištu ranjavanjem, koja se sastoji u perforaciji rožnjače otklonjena operativnim zahvatom, kao i katarakta koja je predstavljala posledicu navedene povrede u toku 1995. godine, te da je tužiocu ostalo između 20% i 30% vida na levom oku, a da je kasnije nastalo oboljenje levog oka u vidu odvajanja mrežnjače usled čega je tužilac operisan u toku 2000. godine, stavljeno mu je veštačko sočivo na oku i potom izvađeno silikonsko ulje, predstavlja oboljenje levog oka koje se može karakterisati kao pogoršanje nj egovog zdravstvenog stanja, s obzirom na to da je povreda o ka nastala ranjavanjem sanirana 1995. godine; da je strah koji je kod tužioca nastao u vreme boravka na ratištu, prestao 24 meseca nakon povratka sa ratišta - 14. januara 1996. godine, psihička bolest PTSP koja se nadovezala na strah poprimila je konačni oblik šest meseci po prestanku straha - u avgustu 1996. godine; da iz navedenog proizlazi da j e tužbeni zahtev po traženim vidovima nematerijalne štete zastareo, jer je postavljen po proteku objektivnog roka iz člana 376. stav 2 . Zakona o obligacionim odnosima ; da se saznanje oštećenog za štetu, kao i početak subjektivnog roka iz člana 376. stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima ne vezuje za momenat saznanja oštećenog za dijagnozu bolesti, već za njen nastanak i posledice; da je tužilac, po sopstvenom iskazu, nakon povređivanja ostao na ratištu i obavljao svoje ratne zadatke, a za posledicu povređivanja perforaciju rožnjače saznao tek u toku 1995. godine kada je zajedno sa odstranjivanjem katarakte operisan; da je za sopstveno naruženje stekao saznanje odmah po povređivanju, jer se radilo o prostrelnoj rani kod levog oka i opekotinama lica; da je po povratku sa ratišta kod tužioca nakon 24 meseca prestao strah, dok je šest mes eci nakon prestanka straha nastalo hronično oboljenje - PTSP ; da od nastanka telesne povrede, estetskog naruženja, prestanka straha i nastalog konačnog stanja psihičke bolesti PTSP počinje da teče objektivni rok od pet godina , unutar koga se jedino može računati subjektivni rok vezan za saznanje oštećenog i za štetu, kao i za odgovorno lice; da istekom objektivnog roka, potraživanje naknade štete zastareva u svakom slučaju.

Presudama Vrhovnog suda Srbije Rev. 4148/98 od 23. septembra 1998. godine i Rev. 608/2000 od 16. maja 2000. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev . 545 /10 od 10. marta 201 0. godine, koje su, pored ostalih, dostavljene kao dokaz različitog postupanja sudova poslednje instance u sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, pravnosnažno je obavezana tužena Republika Srbija da tužiocima (ratnim veteranima) na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, isplati određene novčane iznose. Iz obrazloženja navedenih presuda proizlazi da potraživanja tužilaca koji su obavljajući vojnu dužnost bili ranjeni, nisu zastarela saglasno odredbama Zakona o obligacionim odnosima budući da je utvrđeno da lečenje tužilaca još uvek traje, odnosno da je za početak toka zastarelosti merodavan momenat završetka lečenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. i 3.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); d a svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a koje podnosilac zasniva na tome da su sudovi poslednje instance u istovetnim slučajevima donosili različite odluke, Ustavni sud podseća da je osporenom presudom Apelacionog suda Gž. 8289/13 od 30. aprila 2014. godine pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da mu tužena Republika Srbija na ime naknade nematerijalne štete isplati određeni novčani iznos, sa obrazloženjem da je, u konkretnom slučaju, predmetno potraživanje naknade štete zastarelo zbog proteka rok ova iz člana 376. ZOO. Drugostepeni sud je u osporenoj presudi posebno razmatrao činjenice kada je psihička bolest dobila konačan oblik. To je u konkretnom slučaju trenutak kada je ta bolest iz akutne faze prešla u hroničnu fazu i tako poprimila oblik konačnog stanja. S druge strane, revizijski sudovi su u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, u konačnoj instanci usvojili tužben e zahtev e tužilaca i obaveza li tuženu Republiku Srbiju da im naknadi nematerijalnu štetu, nalazeći da nije nastupila zastarelost potraživanja, jer je utvrđeno da lečenje tužilaca još uvek traje, odnosno da je za početak toka zastarelosti merodavan momenat završetka lečenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Vrhovni sud Srbije i Vrhovni kasacioni sud, sa jedne strane, a Apelacioni sud, sa druge strane, kao sudovi poslednje instance, u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama zauze li suprotne stavove po pitanju zastarelosti naknade štete, što je u krajnjem ishodu imalo za posledicu donošenje različitih sudskih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva. Takvim postupanjem je podnosilac ustavne žalbe, kome je pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, doveden u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci u drugim parničnim postupcima okončanim pred revizijskim sudovima. Ustavni sud je ocenio da je različitim postupanjem sudova, povodom slične činjenične situacije i gotovo identičnog pravnog pitanja, povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine, st. 36. do 39, kao i Odluku Ustavnog suda Už-5761/2014 od 19. maja 2016. godine).

Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući ostale navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac takve svoje tvrdnje o povredi označenog prava, u suštini, zasniva na tome da je Apelacioni sud proizvoljno primenio materijalno pravo u konkretnom slučaju.

Imajući u vidu sadržinu prava na pravično suđenje i razloge ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi tog prava zasnivaju, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili procesno i materijalno pravo, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca, koji izražavaju njegovo nezadovoljstvo donetom sudskom odlukom i pravnosnažnim ishodom spora, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporenog akta. Naime, podnosilac je osporio pravni stav drugostepenog suda o neosnovanosti predmetnog tužbenog zahteva, iznoseći svoje tumačenje odgovarajućih odredaba ZOO koje regulišu zastarelost potraživanja naknade štete. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da je, sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje , prihvatljiv stav drugostepenog suda da se, u konkretnom slučaju, rok zastarelosti naknade štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti računa od trenutka kada je podnosiočeva bolest iz akutne faze prešla u hroničnu fazu (avgust 199 6. godine) i tako poprimila oblik konačnog stanja ( takav stav je izražen u više odluka Ustavnog suda, videti među mnogima i Odluku Už-154/2013 od 28. maja 2015. godine, Odluku Už-5779/2014 od 19. maja 2016. godine i Odluku Už-5761/2014 od 19. maja 2016. godine). Što se tiče početka toka zastarelosti potraživanja naknade štete, po osnovu preostalih vidova štete i za njih je Apelacioni sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje. Imajući u vidu navedeno, kao i trenutak kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu - 23. septembra 200 3. godine, stav Apelacionog suda da je podnosiočevo potraživanje naknade štete u celini zastarelo na osnovu odredaba člana 376. st. 1. i 2. ZOO, iskazuje se kao ustavnopravno prihvatljiv. Ustavni sud je ovakav stav izrazio u više svojih Odluka i Rešenja ( takođe, videti i npr. Rešenje Už-3373/2013 od 9. decembra 2014. godine i odluke Už-5384/2010 od13. juna 2013. godine, Už-5487/2010 od 8. maja 2013. godine i Už-8462/2010 od 10. decembra 2015. godine itd).

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na naknadu štete, Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada je utvrđeno da nije došlo do povrede prava na pravično suđenje, to nije moglo doći ni do povrede označenog prava zajemčenog odredbom člana 35. stav 2. Ustava.

U vezi sa navodima o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili slobode, što u konkretnom slučaju Ustavni sud nije našao da je učinjeno.

8. Polazeći od navedenog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.