Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro devet godina. Zahtev za naknadu nematerijalne štete je odbijen zbog znatnog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stanka Mišića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stanka Mišića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Novom Bečeju P. 153/09 (inicijalni broj predmeta P. 178/03), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stanko Mišić iz Beograda je 1. juna 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Novom Bečeju P. 153/09 (inicijalni broj predmeta P. 178/03), kao i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3992/11 od 11. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i povrede člana 197. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano da je činjenično stanje u osporenim presudama nepravilno utvrđeno, što je dovelo i do pogrešne primene materijalnog prava od strane parničnih sudova. Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu sudsku presudu. Tražio je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Bečeju P. 153/09, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Lovačko udruženje opštine Novi Bečej je 16. juna 2003. godine podnelo tužbu Opštinskom sudu u Novom Bečeju protiv tuženog Stanka Mišića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao i drugih lica, radi naknade štete zbog nezakonitog i bespravnog lovljenja divljači, sa predlogom za određivanje privremene mere. Predmet je formiran pod brojem P. 178/03.

Na ročištu od 23. jula 2003. godine Opštinski sud u Novom Bečeju je doneo presudu zbog izostanka, kojom je obavezan tuženi prvog reda Stanko Mišić da tužiocu na ime naknade štete isplati određeni novčani iznos.

Tuženi prvog reda je 4. avgusta 2003. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje.

Na ročištu od 19. novembra 2003. godine doneto je rešenje kojim je usvojen predlog za povraćaj u pređašnje stanje, te je stavljena van snage navedena delimična presuda zbog izostanka.

Na ročištu od 22. decembra 2003. godine Opštinski sud u Novom Bečeju je, na predlog tuženih, doneo rešenje kojim je prekinuo parnični postupak, u smislu člana 213. stav 1. tačka 1) i stav 2. Zakona o parničnom postupku, do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se vodio u predmetu tog suda K. 126/03 protiv tuženih zbog nezakonitog lova i odredio da će se postupak nastaviti po predlogu stranaka.

Opštinski sud u Novom Bečeju je rešenjem P. 528/07 od 13. juna 2007. godine, na predlog tužioca, nastavio parnični postupak.

Opštinski sud u Novom Bečeju je na predlog parničnih stranaka odložio ročište zakazano za 11. jul 2007. godine.

Opštinski sud u Novom Bečeju je na predlog tuženog odložio ročište zakazano za 21. septembar 2007. godine.

Opštinski sud u Novom Bečeju je dopisom P. 528/07 od 24. decembra 2007. godine od Opštinskog javnog tužioca u Zrenjaninu tražio obaveštenje o tome da li je i na koji način je okončan postupak koji se vodio pred tim sudom u predmetu K. 126/03, a kod navedenog Opštinskog javnog tužioca u predmetu KT. 422/03.

Opštinski javni tužilac u Zrenjaninu je naveo da je rešenjem KT. 422/03 od 1. septembra 2003. godine odbacio krivičnu prijavu MUP SUP Zrenjanin protiv prvotuženog i drugotuženog, zbog krivičnog dela nezakonit lov, dok je protiv trećetuženog podignuta optužnica i doneta osuđujuća krivična presuda, zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja i falsifikovanja službene isprave.

Na predlog prvotuženog i drugotuženog Opštinski sud u Bečeju je odložio ročište zakazano za 3. mart 2008. godine.

Opštinski sud u Novom Bečeju je dopisom P. 528/07 od 22. februara 2008. godine tražio od Okružnog suda u Zrenjaninu izveštaj o tome šta je preduzeto povodom zahteva za sprovođenje istrage Lovačkog udruženja opštine Novi Bečej koji je podnet istražnom sudiji Okružnog suda u Zrenjaninu protiv prvotuženog i drugotuženog, zbog krivičnog dela davanja mita i krivičnog dela prevare.

Okružni sud u Zrenjaninu je dopisom Ki. 74/04 od 7. marta 2008. godine obavestio Opštinski sud u Novom Bečeju da se spisi krivičnog predmeta nalaze na rešavanju u krivičnom veću, a povodom izjavljenog neslaganja istražnog sudije.

Nalaz i mišljenje sudskog veštaka na okolnost vrednosti trofeja i mesa srndaća su dostavljeni sudu 11. juna 2008. godine. Nakon primedaba prvotuženog i drugotuženog, dopunsko veštačenje je dostavljeno sudu 24. jula 2008. godine.

Opštinski sud u Novom Bečeju je rešenjem P. 528/07 od 12. novembra utvrdio povlačenje tužbe u odnosu na drugotuženog.

Opštinski sud u Novom Bečeju je presudom P. 528/07 od 12. novembra 2008. godine delimično usvojio tužbeni zahtev.

Okružni sud u Zrenjaninu je rešenjem Gž. 472/09 od 8. maja 2009. godine ukinuo navedenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je dobio novi broj P. 153/09.

Opštinski sud u Novom Bečeju je presudom P. 153/09 od 8. oktobra 2009. godine delimično usvojio tužbeni zahtev.

Tuženi su 9. novembra 2009. godine podneli žalbu protiv prvostepene presude.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3571/10 od 11. oktobra 2010. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi otklanjanja procesnih nedostataka i sređivanja spisa.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2910/11 od 24. avgusta 2011. godine ponovo vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi otklanjanja procesnih nedostataka i sređivanja spisa.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 3992/11 od 11. aprila 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu prvotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, u usvajajućem delu, dok je žalbu drugotuženog usvojio u usvajajućem delu i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev protiv njega i delimično je uvažio žalbu tužioca u odbijajućem delu, tako što je povećao novčani iznos na čiju isplatu je obavezan prvotuženi. Osporena drugostepena presuda je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 24. maja 2012. godine.

U predmetnom parničnom postupku je zakazano 17 ročišta, pri čemu dva ročišta nisu održana iz razloga koji su vezani za podnosioca, tri zakazana ročišta su odložena na osnovu pismenih predloga podnosioca i jedno ročište je zakazano i održano isključivo radi odlučivanja o podnosiočevom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak veštačenjem, saslušanjem svedoka i parničnih stranaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je pokrenut predmetni parnični postupak, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, Ustavni sud nalazi da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. Stoga je stav Ustavnog suda da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je ceo protekli period, od kada je tužilac podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Bečeju (16. juna 2003. godine), do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3992/11 od 11. aprila 2012. godine, kojom je parnični postupak pravnosnažno okončan, odnosno do dana dostavljanja pravnosnažne presude podnosiocu ustavne žalbe, 24. maja 2012. godine. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao osam godina i 11 meseci.

Navedeno trajanje postupka pred sudom, samo po sebi, može da ukazuje na to da ovaj parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedene okolnosti uticale na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo u toj meri složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi iziskivala naročito obiman dokazni postupak i koja bi mogla predstavljati prihvatljiv, odnosno opravdan razlog za ovako dugo trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe kao tuženi imao interes da se u što kraćem roku utvrdi da li je postojao nezakonit lov i njegova građanskopravna odgovornost za štetu koja je prouzrokovana u takvom lovu. Nezavisno od interesa podnosioca ustavne žalbe za što bržim okončanjem parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on znatno doprineo dužini trajanja parničnog postupka. Naime, dva ročišta nisu održana iz razloga koji su vezani za podnosioca, a tri zakazana ročišta su odložena na osnovu pismenih predloga podnosioca. Zatim, u početnoj fazi parničnog postupka, usled izostanka podnosioca doneta je presuda zbog izostanka, zbog čega je podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje o kome se odlučivalo na posebnom ročištu i postupak po tom predlogu je vođen od 4. avgusta do 19. novembra 2003. godine, a završen je usvajanjem predloga.

Međutim, pretežni doprinos u dužini trajanja parničnog postupka je na samom redovnom sudu, i to prvenstveno u fazi odlučivanja po žalbama parničnih stranaka. Naime, u predmetnom parničnom postupku jedna prvostepena presuda je ukinuta, zatim drugostepeni sud je spise predmeta u dva navrata vratio prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka i sređivanja spisa u žalbenom postupku u kome se ispitivala zakonitost druge po redu prvostepene presude. Ustavni sud ukazuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta prvostepenom sudu doprinosi odugovlačenju postupka, te ponovno razmatranje jednog predmeta zbog vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. presude Evropskog suda za ljudska prava Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine, stav 51, Odluku Ustavnog suda Už-143/2012 od 13. februara 2014. godine i dr.). Upravo činjenica da je drugostepeni sud spise predmeta u dva navrata vratio prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka i sređivanja spisa, dovela je do toga da postupak po žalbi podnosioca protiv druge po redu prvostepene presude traje dve godine i šest meseci (od 9. novembra 2009. godine, kada je izjavljena žalba podnosioca, do 24. maja 2012. godine, kada je osporena drugostepena presuda dostavljena podnosiocu), što je neprihvatljivo u kontekstu suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju što bržeg okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Novom Bečeju P. 153/09 (inicijalni broj predmeta P. 178/03), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. S obzirom na to da je utvrđen znatan doprinos podnosioca ustavne žalbe u trajanju predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud nalazi da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, može ostvariti samim utvrđenjem da mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno navedeno ustavno pravo, te je stoga odbio zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete i odlučio kao u tački 2. izreke, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3992/11 od 11. aprila 2012. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud preispita zakonitost osporene presude. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv osporene prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude dao detaljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu odbijanja podnosiočeve žalbe i neosnovanosti navoda sadržanih u njoj. U tom smislu su navodi podnosioca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njegovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice, te stoga ne mogu biti ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenom drugostepenom presudom povređen član 197. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenom ustavnom normom ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje opšti princip zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, te stoga ne može da predstavlja osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti