Odbijena ustavna žalba zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu o povredi prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da je podnosilac značajno doprineo dužini trajanja postupka, dok je u preostalom delu žalba odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radosava Vavića iz Smederevske Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radosava Vavića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Smederevskoj Palanci u predmetu P1. 665/04, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radosav Vavić iz Smederevske Palanke, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, izjavio je 28. septembra 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P1. 665/04 od 18. jula 2008. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2423/11 od 15. juna 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava. Takođe, istaknuta je i povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Smederevskoj Palanci u predmetu P1. 665/04.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, podnosilac je naveo da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 3. decembra 2004. godine, radi naknade materijalne štete na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa plate koju je ostvario kao civilno lice na službi Vojsci, ali da je osporenim presudama odbijen njegov tužbeni zahtev kao neosnovan, jer sudovi nisu „imali u vidu “ odredb u člana 52. Uredbe o plat ama i drugim novčanim primanjima, kojom je propisano da je ministar odbrane dužan da , u okviru ukupnog iznosa novčanih sredstava koja su Zakonom o budžetu bila utvrđena , donosi odluku o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta, a kako to ministar nije činio, stoji odgovornost tužene za manje isplaćenu platu. Podnosilac smatra da su osporene odluke donete nakon “postignutog dogovora o načinu odlučivanja o tužbenim zahtevima profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u vojsci“ na sastanku na kome su prisustvovali predsednik Vrhovnog suda Srbije, predsednik Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, predsednik Drugog opštinskog suda u Beogradu i načelnik Odeljenja za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane kao zastupnik tužene. Takođe, smatra da je ovakvom odlukom diskriminisan. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni postupak trajao šest godina i devet meseci, što nije razumno vreme, jer nisu poštovane zakonske odredbe o trajanju radnog spora od šest meseci. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih načela i prava, da utvrdi da je održavanje navedenog sastanka suprotno članu 3. Zakona o sudijama, kao i da utvrdi pravo podnosioca na materijalnu i nematerijalnu štetu u opredeljenim iznosima i na troškove postupka pred Ustavnim sudom.

Podnosilac se istovremeno pozvao i na povredu čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali s obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i 36. stav 2. Ustava suštinski ne razlikuju od navedenih odredaba Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede ovih prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P1. 665/04, kao i u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 3. decembra 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Smederevskoj Palanci protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, kojom je tražio da sud obaveže tuženu da mu, na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za označeni period isplati opredeljene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 665/04.

Do zaključenja glavne rasprave 18. jula 2008. godine zakazano je 13 ročišta (za 1. februar, 4. mart, 6. april, 30. septembar i 2. decembar 2005. godine, 18. januar, 15. mart i 13. decembar 2006. godine, 24. januar i 19. septembar 2007. godine, 15. april, 19. jun i 18. jul 2008. godine), od kojih je osam održano. Četiri ročišta nisu održana na zahtev tužioca, odnosno jer on nije postupio po nalogu suda (zakazana za 6. april i 30. septembar 2005. godine, 15. april i 19. jun 2008. godine). Na ročištu održanom 15. marta 2006. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem, a nalaz veštaka dostavljen je sudu 21. avgusta 2008. godine. Nakon toga, parnični sud je, dopisima od 24. avgusta, 7. septembra i 16. oktobra 2006. godine, tražio od tužioca da uplati određeni novčani iznos na ime troškova veštačenja i nagrade veštaka, kako bi se nalaz dostavio i parničnim strankama. Tužilac je postupio po nalogu suda 26. oktobra 2006. godine.

Glavna rasprava u ovom predmetu prvi put je zaključena 24. januara 2007. godine, s tim da je, na predlog tužioca, donošenje odluke odloženo dok tužilac ne dostavi označene presude od značaja za odlučivanje. Kako tužilac nije postupio po nalogu suda, ni posle dve opomene, Opštinski sud u Smederevskoj Palanci je 15. marta 2007. godine doneo rešenje kojim je ponovo otvorio glavnu raspravu, radi pribavljanja novih dokaza.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P1. 665/04 od 18. jula 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog, da je tužiocu isplaćivana zarada od strane tužene u skladu sa rešenjima o njegovom postavljenju , koja su postala konačna i pravnosnažna, i tužena nije vršila nikakvu selekciju pri obračunu i isplati plate tužioca, te nema povrede pozitivnih propisa, odnosno odredbe člana 137 . Zakona o Vojsci Jugoslavije i odredbe člana 52 . Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u vojsci Jugoslavije, pa samim tim nema osnova za primenu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima o naknad i materijalne štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada državnih organa, zbog čega je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Protiv prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 2. decembra 2008. godine, te su spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Smederevu, radi postupanja po izjavljenoj žalbi. Apelacioni sud u Beogradu, pred kojim je nastavljen predmetni drugostepeni postupak nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, doneo je rešenje Gž1. 1277/10 od 1. decembra 2010. godine, kojim je vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Smederevu, radi dopune postupka. Rešenjem Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci od 28. januara 2011. godine ispravljena je presuda Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P1. 665/04 od 18. jula 2008. godine. Spisi predmeta dostavljeni su Apelacionom sudu u Beogradu, koji je 15. juna 2011. godine doneo osporenu presudu Gž1. 2423/11, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio označenu prvostepenu presudu, navodeći u obrazloženju presude, između ostalog, da se, u konkretnom slučaju, nisu stekli uslovi za građanskopravnu odgovornost države, u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno našao prvostepeni sud, jer nema nezakonitog i nepravilnog rada organa države, s obzirom na to da su organi države postupali u skladu sa konačim i pravnosnažnim pojedinačnim rešenjima o određivanju plate.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe ovde podnosioca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Smederevskoj Palanci 3. decembra 2004. godine, do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 15. juna 2011. godine, trajao šest i po godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Razumno trajanje postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima .

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije ni bio ni činjenično ni pravno složen.

Takođe, prema oceni Ustavnog suda, postavljeni tužbeni zahtev u predmetnom parničnom postupku je bio od značaj za podnosioca.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, sam podnosilac je svojim ponašanjem doprineo da predmetni postupak traje duže. Naime, četiri ročišta nisu održana na zahtev podnosioca ili jer nije postupio po nalogu suda, zatim podnosilac nije na vreme uplatio dugovan iznos na ime naknade za veštačenje, a zbog nedostavljanja od njega tražene dokumentacije ponovo je otvorena ranije zaključena glavna rasprava, što je sve uticalo da postupak traje duže skoro godinu i po dana.

Sa druge strane, Usta vni sud je ocenio da su nadležni sudovi postupali dovoljno efikasno i u skladu sa svojom procesnom ulogom i funkcijom. Naime, prvostepeni sud je zakazivao ročišta u primerenim razmacima, na kojima je preduzimao neophodne procene radnje. Ustavni sud konstatuje da je izvesna neefikasnost ispoljena u radu drugostepenog suda, koji je nakon dve godine od dostavljanja spisa doneo procesno rešenje kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi ispravke presude, ali je, potom, nakon ponovnog dostavljanja spisa, o osnovanosti žalbe odlučio u roku od četiri meseca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je pretežan doprinos navedenoj dužini trajanja predmetnog parničnog postupka na strani podnosioca ustavne žalbe, te da se ukupno trajanje postupka od pet godina, koliko je taj postupak trajao bez opisanog odugovlačenja koje se može staviti u krivicu podnosioca , ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („,Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, kao u prvom delu izreke.

U vezi sa navodom ustavne žalbe da je do povrede prava na suđenje u razumnom roku došlo jer nije poštovana zakonska odredba o okončanju radnog spora u roku od šest meseci, Ustavni sud još jednom podseća na svoje ranije zauzeto stanovište da je rok iz člana 122. stav 3. Zakona o radu iz 2001. godine, odnosno člana 195. stav 3. Zakona o radu iz 2005. godine instruktivni rok, koji ukazuje na hitnost postupka, a ne prekluzivni rok, te da prekoračenje navedenog roka ne znači nužno da je predmetni parnični postupak neopravd ano i nerazumno dugo trajao, odnosno da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku (u tom smislu videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1228/2009 od 18. februara 2010. godine).

6. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosi oca, došlo donošenjem osporenih presuda, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, u kojoj podnosilac ponavlja ranije isticane razloge o pogrešnoj primeni ma terijalnog prava u već korišćenom pravnom sredstvu, ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Podnosilac, u uverenju da je pretrpe o štetu nezakonitim r adom državnog organa, osporava pravilnost primene materijalnog prava, ali Ustavni sud odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. Međutim, Ustavni sud je stanovišta da osporene odluke nadležnih sudova , kojima je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe, nisu protivne Ustavu, jer nije bilo nezakonitog rada državnog organa prilikom isplate zarade utvrđene pravnosnažnim rešenjem, a time ni osnova za odgovornost države za naknadu štete, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog prava.

Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav već više puta izrazio (videti, među drugima, Rešenje broj Už-408/11 od 19. marta 2013. godine).

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da ni navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na nepristrasno suđenje, jer su osporene presude “posledica postignutog dogovora između sudija Vrhovnog sud a Srbije i zastupnika tužene“, nije potkrepljen dokazima koji bi ukazivali na pristrasnost sudija, bilo subjektivne, bilo objektivne prirode, a koji su, u konkretnom slučaju, učestvovali u donošenju osporenih presuda. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i ranije (videti, između ostalog, Odluku Už-189/09 od 27. januara 2010. godine).

U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što je podnos ilac očigledno iskoristi o, jer su u predmetnoj parnici izjavio žalbu. Ustavni sud naglašava da označeno pravo ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Konačno, u vezi sa navodima podnosi oca ustavne žalbe kojima se poziva na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim članom ne jemči ni jedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnom načelu na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog ustavnog načela uvek akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima ili radnjom došlo do diskriminacije podnosilaca, navodi o učinjenoj diskriminaciji moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presuda Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P1. 665/04 od 18. jula 2008. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2423/11 od 15. juna 2011. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijena ustavna žalba zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti