Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog retroaktivne primene procesnih normi

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Revizija je odbačena primenom novog, višeg cenzusa, iako je pravo na reviziju stečeno pre stupanja na snagu izmena zakona.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . i B . P, obojice iz N, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i B . P . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 549/11 od 25. avgusta 2011. godine povređeno pravo podnosiocima ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 549/11 od 25. avgusta 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 765/09 od 23. oktobra 2009. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licu koje nije podnelo ustavnu žalbu, a nalazi se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

4. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . i B . P, obojica iz N, su 28. septembra 2011. godine, preko punomoćnika M . C, advokata iz B, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 549/11 od 25. avgusta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i protiv presuda Okružnog suda u Prokuplju Gž. 765/09 od 23. oktobra 2009. godine i Opštinskog suda u Prokuplju P. 996/06 od 26. januara 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo, zajemčeniih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je Vrhovni kasacioni sud, u konkretnom slučaju, nepravilno primenio materijalno pravo, jer je odbacio reviziju iako je ona bila dozvoljena. Podnosioci su u ustavnoj žalbi detaljno obrazložili zašto smatraju da su im osporenim presudama povređena označena Ustavom zajemčena prava. Takođe, podnosioci su naveli da je postupak u kome su donete osporene odluke, do pravnosnažnosti trajao tri godine i sedam meseci, a do dostavljanja osporenog revizijskog rešenja ukupno pet godina i četiri meseca, čime nisu poštovane „zakonske odredbe o trajanju radnog spora u roku od šest meseci“, te ističu da im je tako povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U ustavnoj žalbi je istakli zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Prokuplju P. 996/06 od 26. januara 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe i S. K, kojim je traženo da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane - VP 9650 Prokuplje, da tužiocima, na ime naknade materijalne štete koja im je pričinjena uskraćivanjem plate u punom iznosu, isplati navedene novčane iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Okružni sud u Prokuplju, odlučujući o žalbi tužilaca, doneo je osporenu presudu Gž. 765/09 od 23. oktobra 2009. godine, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio označenu prvostepenu presudu.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 549/11 od 25. avgusta 2011. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilaca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 765/09 od 23. oktobra 2009. godine.

U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja, pored ostalog, navedeno je da su tužioci 3. maja 2006. godine podneli tužbu radi naknade štete zbog neisplaćene razlike zarade, koju su preinačili podneskom od 30. maja 2007. godine, tako što su povećali tužbene zahteve, a koji su odbijeni pravnosnažnom presudom. Dalje je navedeno da je revizija protiv drugostepene presude izjavljena 30. decembra 2009. godine, nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, a kojim je u članu 55. propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona, a da će se, izuzetno, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona. Prema oceni revizijskog suda iznetoj u osporenom rešenju, budući da navedena vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude u odnosu na zahtev svakog tužioca, koji nisu jedinstveni suparničari, na dan podnošenja tužbe očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije, revizija nije dozvoljena.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.)

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva, te da kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev (član 29. st. 1. i 2.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi 500.000 dinara na dan podnošenja tužbe (član 394. stav 2.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozovljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja, nije učinio prvostepeni sud (član 404.).

Odredbom člana 38. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine i kojim je izmenjen član 394. osnovnog zakona iz 2004. godine, od dana stupanja na snagu je propisivao da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 55. istog zakona bilo je propisano: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (stav 1.); da će izuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja je Odluka Ustavnog suda IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, kojom je Ustavni sud, između ostalog, u tački 1. izreke utvrdio da odredba člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, u delu koji glasi: „izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona“, u vreme važenja, nije bila u saglasnosti sa Ustavom i sa potvrđenim međunarodnim ugovorom. Ustavni sud je u navedenoj odluci ocenio da je zakonodavac prekršio ustavnu zabranu povratnog dejstva zakona iz člana 197. Ustava, jer dovodi do nedozvoljenog dejstva novog Zakona i na odnose koji su već bili okončani u tom trenutku, donošenjem drugosepene odluke. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je osporena odredba člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku stavila u neravnopravnu poziciju jednu grupu lica u odnosu na sve druge učesnike u postupcima po reviziji, u odnosu na koje je doneta drugostepena presuda do ovog datuma koja im je i dostavljena. U ovoj odluci Ustavni sud je izrazio i stav da se pravo na izjavljivanje revizije stiče danom donošenja drugostepene presude.

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud najpre konstatuje da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 765/09 od 23. oktobra 2009. godine.

Polazeći od stava zauzetog u Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, Ustavni sud dalje nalazi da je podnosilac ustavne žalbe pravo na izjavljivanje revizije stekao 23. oktobra 2009. godine, pre stupanja na snagu odredaba čl. 38. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno neprihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda, da je, na osnovu člana 55. navedenog zakona, revizija podnosilaca nedozvoljena, s obzirom na to da je, u konkretnom slučaju, dozvoljenost revizije cenjena prema odredbama zakona koji nije važio u momentu sticanja prava na izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka.

Ovakav stav je Ustavni sud zauzeo i u Odluci Už-4317/2010 od 30. maja 2013. godine, kao i u Odluci Už-435/2011 od 12. decembra 2013. godine.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 549/11 od 25. avgusta 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 549/11 od 25. avgusta 2011. godine i određivanjem da isti sud, primenom zakona koji je važio u momentu sticanja prava podnosioca na izjavljivanje revizije, donese novu odluku o ovom vanrednom pravnom leku izjavljenom protiv presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 765/09 od 23. oktobra 2009. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na pravično suđenje i licu koje nije podnelo ustavnu žalbu, a koja se nalazi u istoj pravnoj situaciji kao podnosioci ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

6. S obzirom na to da će Vrhovni kasacioni sud, kao sud najviše instance, ponovo odlučivati o reviziji podnosilaca, Ustavni sud smatra da je zahtev za utvrđivanje povrede ustavnih prava u odnosu na osporene presude Okružnog suda u Prokuplju i Opštinskog suda u Prokuplju, za sada, preuranjen.

U vezi sa navodom ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava, do donošenja pravnosnažne presude trajao tri godine i sedam meseci, a do donošenja osporenog revizijskog rešenja - pet godina i tri meseca.

Ustavni sud je ocenio da se navedeno trajanje postupka, u okviru koga je odlučivano u tri instance, kao i o predlogu za ponavljanje postupka, kako se u ustavnoj žalbi navodi, objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da ustavna žalba kojom se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, u slučaju kada trajanje parnice nije takvo da samo po sebi ukazuje na povredu ovog ustavnog prava, mora da sadrži konkretne i činjenično utemeljene razloge koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, ponašanjem samog podnosioca i značajem koji predmet spora ima za njega, a koji ukazuju na nerazumno dugo trajanje postupka, što, u konkretnom slučaju, ustavna žalba ne sadrži.

U vezi sa navodom ustavne žalbe da je do povrede prava na suđenje u razumnom roku došlo jer sudovi nisu odlučili u roku od šest meseci, propisanom Zakonom o radu iz 2005. godine, Ustavni sud ukazuje da je navedeni rok instruktivan, a ne obavezan, kao i da se odnosi samo na sporove protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je u tački 4. izreke odbacio zahtev podnosilaca za naknadu materijalne i nematerijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, s obzirom na to da će se o reviziji podnosilaca ponovo odlučivati, te da je, stoga, istaknuti zahtev preuranjen.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog retroaktivne primene procesnih normi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti