Povreda prava na suđenje u razumnom roku u administrativnom izvršenju

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja administrativnog izvršnog postupka radi rušenja objekta, pokrenutog 1997. godine. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je nadležnim organima da okončaju postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. U. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. U. i utvrđuje da je u postupku administrativnog izvršenja koji se vodi pred Odeljenjem za inspekcijske poslove opštinske uprave gradske opštine Vračar u Beogradu – Građevinska inspekcija u predmetu broj 356-18/2013 (ranije predmet broj 356-47/1997 Odeljenja za inspekcijske poslove opštine Vračar u Beogradu) , podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak administrativnog izvršenja iz tačke 1. okončao čim se za to steknu zakonski uslovi.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. U. iz B. podnela je 28. septembra 2011. godine, preko punomoćnika V. R, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku administrativnog izvršenja navedenom u izreci.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je postupak administrativnog izvršenja radi rušenja nelegalno sagrađenog objekta pokrenut još 1997. godine i da zbog neefikasnog postupanja prvostepenog upravnog organa bez opravdanih razloga traje punih 14 godina; da je zaključak o dozvoli izvršenja rešenja kojim je naloženo rušenje objekta donet 1998. godine, ali da nadležni organ u periodu od deset godina nije preduzeo ni jednu jedinu aktivnost; da podnositeljka ima status stranke u predmetnom postupku, jer je nosilac prava sukorišćenja na zemljištu na kome je nelegalni objekat podignut.

Podnositeljka ustavne žalbe dalje navodi da je nadležni organ, na zahtev izvršenika, rešenjem od 25. novembra 2011. godine odložio izvršenje zaključka o dozvoli izvršenja, i to na osnovu nalaza i mišljenja veštaka datog u drugom postupku pre sedam godina; da nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za odlaganje izvršenja; da se podnositeljka više puta obraćala drugostepenom organu predstavkama u kojima je ukazivala na nedelotvorno postupanje nadležnog organa.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud naloži nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak administrativnog izvršenja okončao u najkraćem roku. Takođe se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog ustavnog prava i utvrdi pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u kopiju spisa predmeta broj 356-18/2013 Odeljenja za inspekcijske poslove opštinske uprave gradske opštine Vračar u Beogradu – Građevinska inspekcija (ranije predmet broj 356-47/1997 Odeljenja za inspekcijske poslove opštine Vračar u Beogradu) , kao i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

U dopisu Sekretarijata za imovinsko-pravne i građevinske poslove grada Beograda od 30. maja 1997. godine, upućenom Odeljenju za inspekcijske poslove opštine Vračar u Beogradu, navodi se da je M. T. iz B. (majka podnositeljke ustavne žalbe) prijavila 7. maja 1997. godine bespravnu gradnju, ali da ni posle 20 dana nije doneto rešenje o rušenju objekta, zbog čega je potrebno ponovo izaći na teren i efikasno sprovesti upravni postupak. Prvostepeni organ je 16. jula 1997. godine obavestio Sekretarijat da je, postupajući po zahtevu M. T, kao punomoćnika K. B. i M. (T.) U, ovde podnositeljke ustavne žalbe, doneo rešenje broj 356-47/1997 od 25. juna 1997. godine. Navedenim rešenjem naloženo je investitoru I. J. da, u roku od 60 dana od prijema rešenja, od nadležnog organa pribavi odobrenje za radove izvedene na adaptaciji i rekonstrukciji šupe u dvorištu J. 3 u Beogradu. Rešenjem od 24. februara 1998. godine naloženo je investitoru da poruši bočni zid i zid do dvorišta sa prozorom i vratima, te da ukloni krovnu konstrukciju i krovni pokrivač na pomoćnom objektu – šupi, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Nadležni organ je 20. marta 1998. godine doneo zaključak broj 356-47/1997 o dozvoli izvršenja rešenja od 24. februara 1998. godine.

U podnesku koji su 20. decembra 2001. godine nadležnom organu dostavile podnositeljka ustavne žalbe i K. B, navedeno je: da se kuća i ostali objekti u J. 3 u Beogradu nalaze u njihovom suvlasntištvu; da još uvek nije izvršeno uklanjanje objekta koji je bespravno izgrađen na mestu njihove dve šupe koje su „bespravno porušene“, a koje su služile za odlaganje drva; da izvršenik u navedenom objektu bez odobrenja obavlja poslovnu delatnost – izrada predmeta od metala, tako da prilikom varenja može doći do požara i uništenja njihove imovine, tim pre što su elekrične instalacije u tom objektu izvedene bez odobrenja „Elektrodistribucije Beograd“.

Izvršenik je 24. novembra 2011. godine dostavio nadležnom organu podnesak označen kao „predlog za obnovu postupka sa obustavom izvršenja“, u kome se navodi da je presudom Apelacionog suda Gž. 13893/10 od 4. maja 2011. godine preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49213/10 od 27. maja 2010. godine i utvrđeno da I. J. ima pravo zakupa na stanu koji se nalazi u J. 3 u Beogradu, koji se sastoji od dve sobe, kuhinje, dvorišnog WC-a, zajedničke perionice i jedne šupe, iz čega se zaključuje da je predmetno izvršno rešenje „u suprotnosti sa citiranim delom presude Apelacionog suda“. Odlučujući o ovom zahtevu, nadležni organ je 25. novembra 2011. godine doneo rešenje kojim se usvaja predlog za odlaganje izvršenja rešenja od 24. februara 1998. godine i zaključka od 20. marta 1998. godine, te odložio prinudno izvršenje do okončanja postupka za ponavljanje postupka, nalazeći da je reč o zahtevu za odlaganje izvršenja u smislu člana 271. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Drugostepeni organ je rešenjem od 10. februara 2012. godine usvojio žalbu izvršenika i poništio navedeno prvostepeno rešenje, ocenivši da je investitor morao biti pozvan da se izjasni o tome da li navedeni podnesak predstavlja istovremeno i zahtev za odlaganje izvršenja.

U ponovnom postupku, prvostepeni organ je zaključkom od 28. marta 2012. godine odbacio predlog za ponavljanje postupka okončanog rešenjem od 24. februara 1998. godine, kao neblagovremen, jer je utvrdio da je podnet nakon isteka roka od mesec dana od prijema presude Apelacionog suda Gž. 13893/10 od 4. maja 2011. godine. Drugostepeni organ je rešenjem od 1. juna 2012. godine poništio navedeni zaključak, nalazeći da je prvostepeni organ propustio da utvrdi po kojoj tački člana 239. Zakona o opštem upravnom postupku je podnet predlog za ponavljanje postupka. Prvostepeni organ je u daljem toku postupka najpre doneo dva zaključka kojima je predlog za ponavljanje postupka odbacio kao neuredan (4. septembra i 14. decembra 2012. godine), a potom dva zaključka (26. marta i 24. juna 2013. godine) o odbacivanju tog predloga kao neblagovremenog. Drugostepeni organ je rešenjima od 23. oktobra 2012. i 5. februara, 13. maja i 26. avgusta 2013. godine poništio sve navedene zaključke, iz razloga što nalog za preciziranje podneska nije uredno dostavljen punomoćniku izvršenika, odnosno što nisu navedeni razlozi za odbacivanje po svakom traženom osnovu za ponavljanje, pa nije pouzdano utvrđeno da li je predlog blagovremen.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku 17. oktobra 2013. godine peti put doneo zaključak kojim se odbacuje kao neblagovremen predlog za ponavljanje postupka okončanog rešenjem od 24. februara 1998. godine. U obrazloženju rešenja je ocenjeno da se konkretni slučaj ne može upodobiti situaciji iz člana 239. st. 1. i 5. Zakona, koji dopušta ponavljanje postupka i nakon proteka roka od pet godina, jer se ovde ne radi ni o kakvom prethodnom pitanju, budući da je predmetni upravni postupak okončan 1998. godine, a izvršenik je nadležnom sudu podneo tužbu 2010. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 356-18/2013 od 18. decembra 2013. godine odložen je predmetni postupak prinudnog izvršenja do pravnosnažnog okončanja postupka legalizacije pred Sekretarijatom za poslove legalizacije objekata grada Beograda u predmetu broj 351.21-1239/2013. U obrazloženju rešenja je navedeno da je u postupku utvrđeno da je izvršenik 21. novembra 2013. godine podneo zahtev za legalizaciju bespravno izvedenih radova, koji su predmet izvršenja, zbog čega je u smislu člana 33. stav 1. Zakona o legalizaciji objekata i člana 271. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, ocenjeno da postoje opravdani razlozi za odlaganje predmetnog izvršenja.

Dopisom od 21. februara 2014. godine prvostepeni organ je obavestio Ustavni sud da su spisi predmeta dostavljeni Sekretarijatu za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda 25. novembra 2013. godine, radi odlučivanja o žalbi izvršenika izjavljenoj protiv zaključka od 17. oktobra 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisano je: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da je stranka lice po čijem zahtevu je pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku (član 39.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.).

Odredbama člana 242. ovog zakona propisano je: da stranka može tražiti ponavljanje postupka u roku od jednog meseca, i to u slučaju iz člana 239. tač. 9. do 11 - od dana kad joj je dostavljeno rešenje (stav 1. tačka 5)); da se p o proteku roka od pet godina od dostavljanja rešenja stranci, ponavljanje upravnog postupka ne može tražiti niti se može pokrenuti po službenoj dužnosti (stav 3.); da se p onavljanje izuzetno može tražiti, odnosno pokrenuti i posle roka od pet godina samo iz razloga navedenih u članu 239. tač. 2), 3) i 5 ) ovog zakona (stav 4.).

Ostalim odredbama Zakona predviđeno je: da predlog za ponavljanje postupka, po pravilu, ne odlaže izvršenje rešenja po kome se ponavljanje traži, ali organ koji je nadležan za odlučivanje o predlogu za ponavljanje postupka, ako ima dovoljno razloga za ocenu da bi taj predlog bio uvažen, može rešiti da se odloži izvršenje dok se ne odluči o ponavljanju postupka (član 250. stav 1.); da se rešenje doneseno u postupku izvršenja izvršava kad postane izvršno (član 261. stav 2.); da se izvršenje radi ispunjenja nenovčanih obaveza izvršenika sprovodi administrativnim putem (član 266. stav 1.); da organ nadležan za sprovođenje administrativnog izvršenja donosi, po službenoj dužnosti ili po predlogu tražioca izvršenja, zaključak o dozvoli izvršenja, a da se zaključkom konstatuje da je rešenje koje treba izvršiti postalo izvršno i određuju način i sredstva izvršenja, kao i da je protiv ovog zaključka dopuštena žalba nadležnom drugostepenom organu (član 268. stav 1.); da se u postupku administrativnog izvršenja može izjaviti žalba koja se odnosi samo na izvršenje, a njome se ne može pobijati pravilnost rešenja koje se izvršava (član 270. stav 1.); da će se a dministrativno izvršenje obustaviti po službenoj dužnosti i sprovedene radnje poništiti ako se utvrdi da je obaveza u celini izvršena, da izvršenje nije bilo uopšte dopušteno, da je bilo sprovedeno prema licu koje nije u obavezi, ako tražilac izvršenja odustane od svog zahteva, odnosno ako je izvršna isprava poništena ili ukinuta (član 271. stav 1.); da će se administrativno izvršenje odložiti ako se utvrdi da je u pogledu izvršenja obaveze dozvoljen poček, ili je umesto privremenog rešenja koje se izvršava doneseno rešenje o glavnoj stvari koje se razlikuje od privremenog rešenja, kao i da odlaganje izvršenja odobrava organ koji je doneo zaključak o dozvoli izvršenja (član 271. stav 2.).

Zakonom o legalizaciji objekata („Službeni glasnik RS“, broj 95/13 od 31. oktobra 2013. godine), koji je stupio na snagu 1. novembra 2013. godine, propisano je: da se rušenje objekata koji su izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dograđeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona, neće izvršavati do pravnosnažno okončanog postupka legalizacije (član 33.); da se p ostupak legalizacije pokreće po zahtevu vlasnika bespravno izgrađenog objekta, odnosno njegovog dela, u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 40. stav 1.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je u postupku administrativnog izvršenja rešenja nadležnog organa kojim je naloženo rušenje bespravno izvedenih radova na objektu u J. 3 u Beogradu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava .

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe ratione temporis, s obzirom na to da su rešenje kojim je naloženo rušenje predmetnih radova i zaključak kojim je dozvoljeno njegovo izvršenje doneti pre proglašenja Ustava, Ustavni sud je nesumnjivo utvrdio da u vreme podnošenja ustavne žalbe nije bilo sprovedeno izvršenje rešenja Odeljenja za inspekcijske poslove opštine Vračar u Beogradu broj 356-47/1997 od 24. februara 1998. godine. Imajući u vidu da je povreda na koju se ukazuje u ustavnoj žalbi trajnog karaktera, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba ratione temporis dopuštena (videti, na primer, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Ilić protiv Srbije, od 9. oktobra 2007. godine, st. 52. do 54. i Kostić protiv Srbije, od 25. novembra 2008. godine, st. 44. do 46.).

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe ratione personae, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 39. Zakona o opštem upravnom postupku, kojom je određeno da je stranka u upravnom postupku lice po čijem zahtevu je pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupk u. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta broj 356-18/2013 Odeljenja za inspekcijske poslove opštinske uprave gradske opštine Vračar u Beogradu – Građevinska inspekcija (ranije predmet broj 356-47/1997 Odeljenja za inspekcijske poslove opštine Vračar u Beogradu) , utvrdio da je nadležni organ, postupajući po zahtevu podnositeljke ustavne žalbe od 7. maja 1997. godine, doneo rešenje o rušenju bespravno sagrađenog objekta, da u tom postupku podnositeljka ima svojstvo stranke i da je nesumnjiv njen pravni interes da se postupak administrativanog izvršenja okonča u razumnom roku.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog ustavnog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i od značaja istaknutog prava za podnosioca. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da prevashodnu odgovornost za navedeno trajanje ovog postupka snosi prvostepeni organ, koji u periodu od deset godina nije preduzimao nikakve radnje u cilju sprovođenja predmetnog izvršenja, iako je u roku određenom zakonom doneo zaključak o dozvoli izvršenja rešenja od 24. februara 1998. godine. Ustavni sud, takođe, ocenjuje da je trajanju postupka doprineo i drugostepeni organ, time što je u periodu od godinu i po dana poništio četiri odluke prvostepenog organa kojima je odlučivano o dozvoljenosti predloga izvršenika za ponavljanje postupka, dajući, pritom, nejasne i protivrečne naloge prvostepenom organu. Po oceni ovog suda, iz sadržine podneska od 24. novembra 2011. godine mogli su se utvrditi priroda zahteva izvršenika i razlozi za ponavljanje postupka, te je drugostepeni organ, koristeći ovlašćenja iz člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku, mogao sam da odluči o dozvoljenosti podnetog predloga.

Ustavni sud ukazuje da postupak administrativnog izvršenja po svojoj prirodi ne spada u složene postupke, posebno stoga što se izvršenje sprovodi na osnovu izvršnog rešenja, čija se pravilnost ne može osporavati žalbom. Takođe, u Zakonu o opštem upravnom postupku su taksativno navedeni razlozi i slučajevi u kojima se može obustaviti, odnosno odložiti izvršenje, što umnogome olakšava postupanje nadležnog organa u tom postupku.

Ustavni sud nalazi da je odluka u ovom predmetu bila od velikog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, kao sukorisnika na zemljištu na kome je predmetni objekat izgrađen. Budući da je zaključak o dozvoli izvršenja rešenja kojim je naloženo rušenje bespravno izvedenih radova donet još 1998. godine, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije imala na raspolaganju pravna sredstva za ubrzanje postupka, s obzirom na to da se u postupku adminitrativnog izvršenja može podneti žalba, odnosno tužba zbog „ćutanja administracije”, jedino u slučaju nedonošenja navedenog zaključka u roku predviđenom zakonom.

Polazeći od toga da predmetni postupak administrativnog izvršenja traje već 15 godina i da je rešenjem od 18. decembra 2013. godine izvršenje odloženo zbog podnetog zahteva za legalizaciju, Ustavni sud je ocenio da je propuštanjem Odeljenja za inspekcijske poslove opštine Vračar u Beogradu da sprovede izvršenje rešenja broj 356-47/1997 od 24. februara 1998. godine, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak administrativnog izvršenja koji se vodi pred Odeljenjem za inspekcijske poslove opštinske uprave gradske opštine Vračar u Beogradu – Građevinska inspekcija u predmetu broj 356-18/2013 (ranije predmet broj 356-47/1997 Odeljenja za inspekcijske poslove opštine Vračar u Beogradu) , okončao čim se za to steknu zakonski uslovi.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe la podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja nadležnih organa . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.