Odbijanje ustavne žalbe u sporu o pravu korišćenja stana

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu vlasnice stana, potvrđujući odluke redovnih sudova da članovi porodičnog domaćinstva preminulog nosioca stanarskog prava imaju pravo da nastave korišćenje stana. Nije utvrđena povreda prava na imovinu niti prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavn oj žalbi Branislave Jovanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Branislave Jovanović izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Somboru P. 37/10 od 11. aprila 2011. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1429/12 od 18. aprila 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branislava Jovanović iz Beograda podnela je, 1. juna 2012. godine, preko punomoćnika Gorice Lazić, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je dopunila 6. j una 2012. godine, protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje , kao i prava na imovinu, utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava. Podnositeljka se istovremeno pozva la i na povredu prava iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi: da je drugostepeni sud bez otvaranja rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrđen o pred prvostepenim sudom; da je drugostepena presuda doneta proizvoljnom i arbitr ernom primenom materijalnog prava, jer tuženi koriste predmetni stan bez pravnog osnova; da je tokom postupka isticala da je u sporu koji je vođen pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 1309/92, za razliku od osporenog postupka, bilo utvrđeno da se tužena V.R. nakon razvoda iselila iz predmetnog stana, a da Apelacioni sud povodom tog njenog ukazivanja u osporenoj presudi nije bilo šta obrazlagao; da tužena S.R, imajući u vidu kada je rođena, nije mogla steći nikakvo pravo na spornom stanu; da uništenje stana, a zatim i izvođenje radova na njegovoj sanaciji bez saglasnosti i znanja vlasnika stana, predstavljaju osnov za prestanak prava korišćenja predmetnog stana od strane tuženih; da se tužena V. R. odricanjem od dodele stambenog kredita i odbijanjem stana, koji su joj bili ponuđeni za rešavanje stambenog pitanja, lišila prava na rešavanje stambene potrebe i tuženi se ne mogu više tretirati kao lica sa nerešenim stambenim pitanjem; da je žalbom detaljno obrazloženo zašto se „napada“ prvostepena odluka o troškovima postupaka, a da je drugostepeni sud samo naveo da je „pravilno prvostepeni sud odlučio o parničnim troškovima“. Imajući u vidu navedeno, podnositeljka smatra da su osporenom presudom povređena označena ustavna prava i načelo zabrane diskriminacije, pa predlaže da se ponište osporene presude, kao i da joj se odredi naknada nematerijalne štete i da se ova odluka objavi.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) , je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Somboru P. 37/10 od 11. aprila 2011. godine, stavom prvim izreke, odbijen je primarni tužbeni zahtev kojim je tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, tražila da se utvrdi da je prestao ugovor o korišćenju stana, usled smrti zakupca J. R i propasti stana, i da se obavežu tuženi da se isele iz stana u Somboru, u ulici Kralja Petra I broj 15/1 , upisanog u zk.ul. broj 5866/3 K.O. Sombor 1 , te da stan, slobodan od lica i stvari, predaju u posed na dalje korišćenje tužilji, kao i da joj nadoknade parnične troškove. Stavom drugim izreke presude odbijen je „s ubsidijarni“ tužbeni zahtev kojim tužilja otkazuje dalje korišćenje predmetnog stana tuženima V. R, S. R. i S. R, te traži da se tuženi isele iz predmetnog stana i da ga slobodan od lica i stvari predaju u posed i na dalje korišćenje tužilji, kao i da joj nadoknade parnične troškove, a stavom trećim izreke obavezana je tužilja da tuženima nadoknadi troškove postupka u iznosu od 217.500,00 dinara. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da činjenica da tuženi nisu tužilju obavestili o smrti nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu i da među strankama ne postoji zaključen ugovor o korišćenju tog stana ne daje pravo tužilji kao vlasniku stana da može uskratiti korišćenje spornog stana tuženima po svojoj volji, već samo ako tuženi ne ispunjavaju uslove iz člana 34. stav 1. Zakona o stanovanju; da u sanaciji stana (desila se havarija usled nesavesnog postupanja pok. J.R. i tužene V. R.), nije učestvovala tužilja, iako joj je to naloženo rešenjem građeviskog inspektora, već su to finansirali tuženi i vlasnik stare robne kuće, pa nisu ispunjeni uslovi otkaznog razloga iz člana 10. stav 1. tačka 3 ) Zakona o stanovanju, jer je stan doveden u prvobitno stanje, pre propadanja kupatila, o trošku tuženih i trećeg lica; da je svoju odluku o troškovima postupka prvostepeni sud zasnovao na odredbama člana 149. stav 1. ZPP; da su u tom smislu troškovi tuženih prema vrednosti spora za sastav šest obrazloženih podnesaka po 5.000 dinara, ukupno 30.000,00 dinara, dok se troškovi ostalih podnesaka u ovom sporu ne prihvataju jer se ponavljaju i nepotrebni su; da troškovi prisustva punomoćnika na osam održanih ročišta za glavnu raspravu po jednom ročištu iznose 6.250.00 dinara, što ukupno iznosi 50.000,00 dinara; da troškovi sastava jedne žalbe iznose 10.000,00 dinara; da troškovi prisustva punomoćnika na pet odloženih ročišta, po ročištu iznos e 3.750,00 dinara, što ukupno iznosi 18.750,00 dinara; da troškovi postupka iznose 108.750,00 dinara, koji se po Advokatskoj tarifi uvećavaju za odbranu još dve stranke, tako da ukupno iznose 217.500,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1429/12 od 18. aprila 2012. godine odbijena je žalba tužilje i potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Somboru P. 37/10 od 11. aprila 2011. godine, te je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je sada pokojni J. R, koji je umro 11. maja 2000. godine, suprug prvotužene V. R, otac drugotužene S. R. i trećetuženog S. R, na osnovu ugovora o korišćenju stana zaključenog 14. februara 1969. godine bio nosilac stanarskog prava na stanu, bliže individualizovanom u izreci pobijane presude, koji je u privatnoj svojini tužilje; da mu je ovaj stan dodeljen na korišćenje rešenjem Komande garnizona Sombor, Vojne pošte 3065 od 6. februara 1969. godine, u kome je kao član njegovog porodičnog domaćinstva navedena prvotužena, u to vreme nevenčana supruga; da je prvotužena sa pokojnim J. R. brak zaključila 28. marta 1970. godine, a taj brak prestao je razvodom 23. juna 1992. godine; da su u toku ovog braka rođeni tuženi S. R. (1970. godine) i tužena S. R. ( 1973. godine), koja u stanu nije živela u periodu od 2004. do 2006. godine; da je drugi brak prvotužena sa pokojnim J. R. zaključila 13. decembra 1999. godine, a on je prestao smrću supruga; da zajednica života supružnika nikada nije prekidana, oni su uvek živeli u predmetnom stanu, razvod je bio fiktivan u svrhu ostvarivanja prava prvotužene, kao zaposlene u Vojsci na rešavanje stambene potrebe (dobijanje stambenog kredita, odnosno prava korišćenja na stanu u društvenoj svojini u svrhu njegovog otkupa); da Vojska stambenu potrebu prvotužene nije rešila; da su svi tuženi nakon smrti J. R. nastavili da koriste stan, niko od njih nema u svojini stan koji je odgovarajući za njihovo porodično domaćinstvo, a nakon što je tužilja odbila prijem zakupnine, prvotužena redovno plaća zakupninu uplatom iznosa određenog odlukom suda u sudski depozit; da je avgusta meseca 2000. godine propao pod kupatila u predmetnom stanu, a sanaciju oštećenja izvršio je etažni vlasnik poslovnog prostora, koji se nalazi ispod ovog stana, a tuženi su potom ponovo osposobili kupatilo za korišćenje; da tuženi nisu obavestili tužilju o smrti pokojnog J. R; da nakon što je tužilja 14. septembra 2000. godine inicirala ovu parnicu, prvotužena je njenom zahtevu 17. septembra 2001. godine suprotstavila predlog podnet vanparničnom sudu radi priznavanja svojstva zakupca stana na neodređeno vreme; da je rešenjem suda od 10. septembra 2008. godine prekinut navedeni vanparnični postupak do pravnosnažnog okončanja ove parnice, kao prethodnog pitanja za odluku o pravu tužilje na trajni zakup stana.

Drugostepeni sud nalazi, da suprotno žalbenom ukazivanju, prvostepeni sud daje jasne i valjane razloge za činjenični zaključak da su tuženi V.R i S.R. neprekidno, a tužena S.R. sa prekidom od 2004. do 2006. godine živeli u predmetnom stanu, da tužilja žalbom ne dovodi u sumnju to da tuženi nemaju u svojini stan koji bi odgovarao potrebama njihovog porodičnog domaćinstva, da je tužilja odbila prijem zakupnine i da nakon toga prvotužena plaća zakupninu po odluci suda u sudski depozit, te da tužilja nije finansijski učestvovala u sanaciji oštećenja nastalih u stanu 2000. godine, nakon koje je stan ponovo u funkcionalnom stanju, a da je i žalbeno negodovanje vezano za izgled, odnosno strukturu stana bez uticaja na zakonitost pobijane odluke, koja je doneta u okviru dispozicije tužilje (član 3. stav 1. ZPP) kada među strankama nije bilo spora da su tuženi u posedu stana na kome je pokojni J. R. stekao stanarsko pravo 1969. godine, a koji je po pravnom osnovu nasleđa u svojini tužilje od 1971. godine. Žalba ne dovodi u sumnju ni činjenice da poslodavac prvotužene njenu stambenu potrebu nije rešio do smrti pokojnog J. R, niti nakon toga. Stoga, žalbeno ukazivanje vezano za zahteve prvotužene prema njenom poslodavcu u pogledu načina rešavanja stambene potrebe njenog domaćinstva, kada po činjeničnom utvrđenju njoj nije odobren stambeni kredit, niti joj je dodeljen stan koji bi odgovarao potrebama njenog domaćinstva, ne pruža osnov za zaključak da je prvotužena zloupotrebom prava propustila da na drugi način reši stambenu potrebu, koju sa članovima porodičnog domaćinstva zadovoljava u stanu tužilje. Stoji žalbeni komentar da propustima tuženih između tužilje, kao vlasnika nekretnine i tuženih, kao članova porodičnog domaćinstva pokojnog J. R. nije zaključen ugovor o zakupu stana, u smislu odredaba člana 34 . st. 1 . i 4 . u vezi sa članom 40. Zakona o stanovanju, ali kod utvrđenja sadržine međusobno suprostavljenih zahteva koje su stranke stavile pred sud, ova činjenica ostaje irelevantna, kako to pravilno nalazi i prvostepeni sud . Iz činjeničnog utvrđenja jasno sledi da trećetuženi S.R. u predmetnom stanu živi neprekidno od rođenja, da ne postoji nijedan od zakonom predviđenih razloga za jednostrani otkaz ugovora od strane zakupodavca po odredbama člana 35 . stav 1. tač. 1 ) do 6) Zakona o stanovanju, pa su stoga u konkretnom slučaju tuženi legitimisani na zaključenje ugovora sa tužiljom, odnosno u njegovom odsustvu postoje uslovi da sud, u vanparničnom postupku po odredbi člana 34. stav 5. Zakona o stanovanju, prizna prvotuženoj, kao supruzi pokojnog J. R. u momentu njegove smrti, svojstvo zakupca stana na neodređeno vreme.

Pored toga, Apelacioni sud je ocenio da je pravilno prvostepeni sud odlučio i o parničnim troškovima, na osnovu odredbi člana 149. stav 1 . i člana 150 . ZPP, te da navodi odgovora na žalbu nisu bili potrebni za odluku toga suda, pa je odluka o troškovima žalbenog postupka doneta na osnovu napred navedenih odredaba, kao i odredbe člana 161 . stav 1. ZPP.

Najzad, drugostepeni sud ističe i da činjenica da je Vojnoj pošti 5003 Novi Sad, sada organizacionom delu Vojske Srbije, rešenjem prvostepenog suda od 7. marta 2001. godine dozvoljeno mešanje u tekuću parnicu na strani tuženog, mada u smislu odredbi čl. 73, 78, 208. i 209. ZPP za to nisu postojale procesne pretpostavke, kada žalbu izjavljuje samo tužilja, ne predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka koja je od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

4. Odredbama Ustava , na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakome jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama član 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom i da je svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica (član 3.); da se pravo svojine može oduzeti ili ograničiti u skladu sa Ustavom i zakonom (član 8.).

Zakonom o stambenim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 11/66 i 32/68), koji je važio u trenutku zaključenja ugovora o korišćenju spornog stana, bilo je propisano: da građanin koji se uselio u stan na osnovu ugovora o korišćenju stana ili drugog akta, koji po važećim propisima predstavlja punovažan osnov za useljenje, stiče pravo da taj stan trajno i nesmetano koristi pod uslovima iz ovog zakona, kao i da, saglasno posebnom zakonu, učestvuje u upravljanju zgradom (stanarsko pravo) (član 2. stav 1.); da se stanovi daju građanima na korišćenje putem ugovora o korišćenju stana, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 3. stav 2.); da se korisnikom stana, u smislu ovog zakona, smatraju nosilac stanarskog prava, članovi njegovog domaćinstva koji stanuju zajedno sa njim, kao i lica koja su prestala biti članovi tog domaćinstva, a ostala su u istom stanu (član 12. stav 1.); da se stanarsko pravo stiče danom zakonitog useljenja u stan na osnovu ugovora o korišćenju stana, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 14.); da korisnici stana zajedno sa nosiocem stanarskog prava imaju pravo trajno i nesmetano lično koristiti taj stan pod uslovima iz ovog zakona i da članovima porodičnog domaćinstva pripada pravo po stavu 1. ovog člana i posle smrti nosioca stanarskog prava, kao i kad on iz drugih razloga trajno prestane koristiti stan, osim ako je prestao koristiti stan na osnovu otkaza ugovora o korišćenju stana, raskida tog ugovora ili na osnovu ugovoru o razmeni tog stana, kao i u drugim slučajevima predviđenim posebnim propisima (član 20. st. 1. i 2.); da se ugovor o korišćenju stana u svojini građana zaključuje između nosioca stanarskog prava i sopstvenika porodične stambene zgrade, odnosno sopstvenika stana kao dela zgrade (član 43. stav 3.).

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 29/73 i 30/80) je bilo propisano: da građanin koji se uselio u stan u svojini građana na osnovu ugovora o zakupu stana stiče pravo da taj stan koristi pod uslovima utvrđenim ovim zakonom i ugovorom o zakupu stana (član 2. stav 2.); da se korisnikom stana u smislu ovog zakona smatraju - nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu (član 9.); da nosilac stanarskog prava koji je to pravo stekao na porodičnu stambenu zgradu ili stan u svojini građana do stupanja na snagu ovog zakona, ima sva prava i obaveze koje se ovim zakonom propisuju za nosioca stanarskog prava koji koristi stan u društvenoj svojini, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 80. stav 1.).

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 8/81, 18 /81 i 38/84) je bilo propisano: da nosilac stanarskog prava koji je to pravo stekao na porodičnu stambenu zgradu ili stan u svojini građana do 29. jula 1973. godine, kao dana stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, broj 29/73), ima sva prava i obaveze koje se ovim zakonom propisuju za nosioca stanarskog prava koji koristi stan u društvenoj svojini, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 85. stav 1.).

Odredbom član 93. stav 1. Zakona o stambenim odnosima („Sl užbeni glasnik SRS“, broj 9/85) je bilo propisano da nosilac stanarskog prava koji je to pravo stekao na porodičnu stambenu zgradu ili stan u svojini građana do 29. jula 1973. godine, kao dana stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, broj 29/73), ima sva prava i obaveze koje se ovim zakonom propisuju za nosioca stanarskog prava koji koristi stan u društvenoj svojini, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98 i 26/01) je propisano da se stambene zgrade i stanovi koriste po osnovu prava svojine na stanu i po osnovu zakupa. Odredbom člana 9. Zakona je propisano da: ugovor o zakupu stana prestaje istekom vremena na koje je zaključen, sporazumnim raskidom, otkazom, danom pravosnažnosti rešenja nadležnog organa o rušenju zgrade, odnosno dela zgrade, u skladu sa zakonom, propašću stana i u drugim slučajevima utvrđenim zakonom (stav 1.); da u slučaju smrti zakupca, članovi porodičnog domaćinstva, koji su sa zakupcem stanovali u istom stanu, nastavljaju sa korišćenjem tog stana, s tim što ugovor o zakupu zaključuje lice koje oni sporazumno odrede (stav 2.); da ako u stanu, u slučaju smrti zakupca, nije ostao ni jedan član porodičnog domaćinstva zakupca, novi ugovor o zakupu zaključuje lice koje je prestalo da bude član porodičnog domaćinstva zakupca, ili lice koje je bilo član porodičnog domaćinstva prethodnog zakupca (brat, sestra i sl.), ako je nastavilo da stanuje u istom stanu (stav 3.); da se pod članom porodičnog domaćinstva zakupca stana, u smislu ovog zakona, smatraju bračni drug, dete (rođeno u braku ili van braka, usvojeno ili pastorak), roditelji zakupca i njegovog bračnog druga, kao i lice koje je zakupac po zakonu dužan da izdržava (stav 4.); da ako lice iz st. 2. i 3. ovog člana ne zaključi ugovor o zakupu u roku od 60 dana od smrti zakupca, ugovor o zakupu prestaje. Odredbom člana 10. stav 1. tačka 3) Zakona je propisano da zakupodavac može dati otkaz ugovora o zakupu stana ako se nanosi šteta stanu, zajedničkim prostorijama, instalacijama ili uređajima u stambenoj zgradi.

Odredbama člana 40. istog zakona uređeno je pitanje korišćenja stanova u svojini građana po osnovu stanarskog prava i propisano da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građana (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava na stanu u svojini građana), od dana stupanja na snagu ovog zakona nastavlja sa korišćenjem tog stana u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. ovog zakona (stav 1.) i da vlasnik stana čiji se stan koristi pod uslovima iz stava 1. ovog člana (u daljem tekstu: vlasnik stana) ima prava i obaveze nosioca prava raspolaganja, u skladu sa odredbama ovog zakona, osim obaveze da omoguće otkup tog stana po odredbama ovog zakona (stav 2.). Odredbom člana 41. stav 1. istog zakona je propisano da vlasnik stana može tužbom kod nadležnog suda da zahteva iseljenje nosioca stanarskog prava iz njegovog stana i predaju tog stana, odnosno dela stana na korišćenje, ako za iseljenje obezbedi nosiocu stanarskog prava drugi stan po osnovu zakupa na neodređeno vreme, u skladu sa čl. 30. do 39. ovog zakona.

Odredbama čl. 30. do 39. Zakona o stanovanju, na čiju primenu upućuju odredbe čl. 40. i 41. Zakona o stanovanju , uređen o je pitanje zakupa stanova u društvenoj svojini. Odredbama člana 33. ovog zakona je propisano da ugovor o zakupu društvenog stana prestaje: smrću zakupca, danom pravosnažnosti rešenja nadležnog organa o rušenju zgrade, odnosno dela zgrade, iseljavanjem zakupca iz stana, propašću stana, zakupom drugog društvenog stana dobijenog za sve članove porodičnog domacinstva, i ako zakupac sa članovima porodičnog domaćinstva ne koristi stan duže od četiri godine. Odredb ama člana 34. Zakona o stanovanju je propisano: da u slučaju smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana, zakupac na tom stanu postaje član porodičnog domaćinstva koji je nastavio da koristi taj stan, po sledećem redosledu - bračni drug, dete rođeno u braku, van braka, usvojeno i pastorče, da ako u stanu nije ostao niko od ovih članova porodičnog domaćinstva zakupac postaje roditelj zakupca, roditelj njegovog bračnog druga ili lice koje je zakupac dužan po zakonu da izdržava, ako je stanovao u tom stanu i nema rešenu stambenu potrebu (stav 1 .); da ako posle smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana nije ostalo ni jedno lice iz stava 1. ovog člana, zakupac postaje lice koje je preostalo da bude član porodičnog domaćinstva ili lice koje je bilo član porodičnog domaćinstva ranijeg zakupca stana, ako je nastavilo da koristi stan i ako nema na drugi način rešenu stambenu potrebu (stav 2.); da ako je, u slučaju iz st. 1. i 2. ovog člana, u stanu ostalo dva ili više lica istog stepena srodstva, zakupac postaje lice koje oni sporazumno odrede, a ako se sporazum ne postigne zakupac postaje lice koje odredi vlasnik stana (stav 3.); da su u slučaju iz st. 1. i 2. ovog člana, lica koja su ostala u stanu dužna da zakupodavca obaveste o smrti zakupca najkasnije u roku od 60 dana (stav 4.); da je zakupodavac dužan da u roku od 30 dana od isteka roka iz stava 4. ovog člana, zaključi ugovor o zakupu stana, odnosno odredi lice koje će biti zakupac stana, a ako to ne učini, zainteresovano lice može podneti predlog nadležnom sudu da u vanparničnom postupku donese rešenje kojim se zamenjuje ugovor o zakupu stana (stav 5.); da o prestanku ugovora iz člana 33. stava 1. tačka 2. ovog zakona odlučuje opštinski organ nadležan za stambene poslove, a u ostalim slučajevima nadležni sud (stav 6.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u osporenom parničnom postupku, bilo je propisano: da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove (član 149. stav 1.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti, a ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (član 150.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, pored ostalog, zasniva i na tome da su nadležni s udovi pogrešno primenili merodavno pravo kada su odbili predmetni tužbeni zahtev.

Ustavni sud ukazuje da je pravilnu primenu materijalnog i procesnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog i procesnog prava.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u osporenom parničnom postupku nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu bio je pok. J. R, koji je zaključio ugovor o korišćenju tog stana 1969. godine, u kome je kao član porodičnog domaćinstva navedena tužena V. R. U toku braka sada pok. J. R. i tužene V. R. rođena su njihova deca tuženi S.R. (1970. godine) i tužena S.R. (1973. godine), koji su sa pok. J. R. u domaćinstvu živeli sve do njegove smrti (2000. godine). Tužena V. R. je u međuvremenu izgubila status nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu, jer se 1992. godine „fiktivno“ razvela od pok. J.R, ali se nakon razvoda ponovo udala za njega 1999. godine, i sve vreme je živela sa njim. Niko od tuženih nije imao rešeno stambeno pitanje i nakon smrti nosioca stanarskog prava nastavili su da žive u navedenom stanu.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da iz citiranih odredaba zakona proizlazi da se, u vreme zaključenja ugovora o korišćenju predmetnog stana (1969. godine), stanarsko pravo moglo steći na stanu u svojini građana, i to danom useljenja u stan na osnovu ugovora o korišćenju stana, kao i da je član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava mogao pod određenim uslovima nakon smrti nosioca stanarskog prava da nastavi sa korišćenjem tog stana. Nakon 29. jula 1973. godine stanarsko pravo se nije moglo steći na stanovima u svojini građana, ali je korisnicima, odnosno članovima porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava pripadalo pravo da nastave sa trajnim i nesmetanim korišćenjem stana u svojini građana i posle 29. jula 1973. godine u slučaju da nosilac stanarskog prava trajno prestane da koristi stan usled smrti, preseljenja itd.

Zakon o stanovanju, koji je važio u trenutku smrti nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu, priznao je pravo korišćenja stana u svojini građana, odnosno pravo zakupa na neodređeno vreme članovima porodičnog domaćinstva zakupca stana i taksativno su nabrojana lica koja se smatraju članovima porodičnog domaćinstva zakupca stana, među kojima su navedeni i bračni drug zakupca stana, kao i njegova deca rođena u braku. Iz odredbe člana 34. Zakona o stanovanju proizlazi da u slučaju smrti zakupca stana, zakupac na tom stanu postaje član porodičnog domaćinstva koji je nastavio da ko risti taj stan i nema rešenu stambenu potrebu.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, da bi se utvrdio pravni osnov tuženih da predmetni stan koriste i nakon smrti pokojnog J. R. - nosioca stanarskog prava na tom stanu , po osnovu zakupa na neodređeno vreme, bilo je potrebno osporenim presudama precizno utvrditi da li su i po kom osnovu tuženi stekli svojstvo korisnika navedenog stana kao članovi porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava na način i pod uslovima propisanim imperativnim zakonskim odredbama, i s tim u vezi utvrditi postojanje pravnog kontinuiteta između ranijeg nosioca stanarskog prava i tuženih.

U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da se suština argumentacije postupajućih sudova o neosnovanosti postavljenog tužbenog zahteva podnositeljke svodi na to da tuženi pravo zakupa na predmetnom stanu izvode iz svog statusa člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu i činjenice da su sve vreme živeli sa njim i nastavili da koriste taj stan i nakon njegove smrti, kao i da tuženi nemaju rešenu stambenu potrebu. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je ustavnopravo prihvatljiv zaključak nadležnih sudova da su tuženi u trenutku smrti pok. J.R, bili članovi njegovog porodičnog domaćinstva, za šta su dali i odgovarajuće obrazloženje, a imajući u vidu odredbe člana 9. stav 4. Zakona o stanovanju, kao i da je pravno utemeljen stav tih sudova da tuženi, kao članovi porodičnog domaćinstva pok. J. R, osnov za dalje korišćenje predmetnog stana crp u iz člana 34 . Zakona o stanovanju. Po oceni Ustavnog suda , ustavnopravno je prihvatljiva ocena postupajućih sudova da, u konkretnom slučaju, nije od uticaja na pravo tuženih da koriste predmetni stan činjenica da tuženi nisu u zakonom predviđenom roku obavestili podnositeljku o smrti nosioca stanarskog prava na tom stanu, kao i da nije zaključen ugovor o zakupu stana. Naime, propuštanje roka iz člana 34. stav 4. Zakona o stanovanju i nepostojanje ugovora o zakupu stana nije sankcionisano i gubitkom prava da se u svojstvu zakupca nastavi sa korišćenjem stana. Ovo stoga što navedeni rok nije prekluzivan i što zainteresovano lice može podneti predlog nadležnom sudu da u vanparničnom postupku donese rešenje kojim se zamenjuje ugovor o zakupu stana, a što proizilazi iz odredbe člana 34. stav 5. Zakona o stanovanju . Takođe je ustavnopravno prihvatljiva argumentacija da tuženi nemaju rešeno stambeno pitanje i da tužena V.R. nije zloupotrebom prava propustila da na drugi način reši stambenu potrebu, koju sa ostalim tuženim a zadovoljava u stanu podnositeljke, budući da nije dokazano da je tužena V.R. lukrativnim radnjama sebe lišila prava da reši stambenu potrebu. Najzad, Ustavni sud ističe i da je ustavnoprano prihvatljivo obrazloženje iz osporenih presuda da, u konkretnom slučaju, nisu nastupili uslovi za otkazni razlog, u smislu člana 10. stav 1. tačka 3) Zakona o stanovanju, upravo imajući u vidi razloge koji si i navedeni u tim presudama, a to je da su sve radove oko saniranja nastale štete u predmetnom stanu finansirali tuženi i treće lice i na taj način stan doveli u prvobitno stanje.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da je osporena drugostepena presuda zasnovana na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, te da se navodi podnositeljke da je drugostepeni sud bez otvaranja rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrđeno pred prvostepenim sudom, ne mogu smatrati ustavnopravni razlozima.

Kako podnositeljka dovodi u pitanje i pravilnost činjeničnog zaključka postupajućih sudova da je tužena V. R. koristila sporni stan i nakon razvoda od nosioca stanarskog prava na tom stanu, navodeći da je u vreme „brakorazvodnog“ spor a koji je vođen pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 1309/92, tužena V.R. bila odjavljena sa adrese predmetnog stana, a što proizlazi iz činjenica utvrđenih u tom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u obrazloženju osporene prvostepene presude navedeno da je taj sud do zaključka o korišćenju tog stana u spornom periodu od strane tužene V. R. došao na osnovu izvedenih dokaza - svedoka koji su saslušani na te okolnosti , te da je pravo sudova da u parničnom postupku, po slobodnom sudijskom uverenju na osnovu rezultata celog postupka, ocene kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane i utvrđene .

Konačno, Ustavni sud smatra da, u konkretnoj situaciji, nisu od uticaja navodi podnositeljke da tužena S.R. nije mogla biti član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava - njenog sada pok. oca J.R. jer je rođena nakon stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine, budući da je nesporno utvrđeno da je u predmetnom stanu neprekidno živela od svog rođenja, pa do smrti njenog oca, kao i da je njena majka - tužena V. R. sada legitimisana da zaključi ugovor o zakupu tog stana na neodređeno vreme.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da je podnositeljka nezadovoljna i odlukom nadležnih sudova koja se odnosi na troškove postupka, te da smatra da joj je i tim delom osporenih presuda povređeno pravo na pravično suđenje. U konkretnom slučaju, rešavajući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Novom Sadu je žalbu odbio kao neosnovanu potvrđujući prvostepenu presudu i u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka. Pri tome, drugostepeni sud je naveo „da je pravilno prvostepeni sud odlučio i o parničnim troškovima, na osnovu odredbi člana 149. stav 1. i člana 150. ZPP. Zakona o parničnom postupku“. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud prilikom rešavanja koji će se troškovi naknaditi tuženima cenio troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice , o čemu se izjasnio u obrazloženju osporene prvostepene presude.

Ustavni sud, pored navedenog, ističe i da bi prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (odluke Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maj a 1997. godine, § 43 , Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februar a 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (odluka u predmetu: Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, § 61 .). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Stoga, po shvatanju Ustavnog suda, u situaciji kada odluka prvostepenog suda sadrži iscrpno i potpuno obrazloženje relevantnih činjenica i načina na koji su iste utvrđene, drugostepeni sud se, odbijajući žalbu, može pozvati na razloge koje je u svojoj odluci dao nižestepeni sud, izbegavajući suvišno ponavljanje (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine). U vezi sa izloženim, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnositeljke da drugostepena presuda nije obrazložena, te da njome nije odgovoreno na žalbene navode , i pored toga što se drugostepeni sud nije izričito izjasnio o svim razlozima žalilaca kojima se odnose na troškove postupka. Pri tome, Sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava stao na slično stanovište u svojoj presudi Garcia Ruiz protiv Španije, od 21. januara 1999. godine.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te da ustavna žalba nije osnovana.

6. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim presudama podnositeljka ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan a. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki zbog nekog nje nog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije.

Što se tiče prava na imovinu iz čl ana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnos iteljka svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaž e, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da pravo podnosi teljke na pravično suđenje nije povređeno, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz čl ana 58. Ustava , pa je i u tom delu ustavnu žalbu odbio.

7. Razmatrajući osnovanost tvrdnje o povredi prava iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , Ustavni sud pre svega ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, "dom" autonoman pojam, pa odgovor na pitanje da li se određeni prostor može smatrati domom nekog lica u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije zavisi od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, pre svega postojanja trajnih i čvrstih veza lica sa tim prostorom. Kako pravo na dom podrazumeva pravo na poštovanje postojećeg doma nekog lica, kao mesta gde je zasnovan privatni i porodični život (što je u konkretnom slučaju predmetni stan), ali ne i prostor u odnosu na koji lice ima nameru da mu bude dom, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije imala trajne i čvrste veze sa predmetnim prostorom jer sa svojom porodicom nikada nije živela u predmetnom stanu, te da se stoga, taj prostor ne može smatrati njenim domom u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije.

8. U vezi tvrdnje podnositeljke da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da u ustavnoj žalbi nije naveden nijedan činjenično utemeljen navod koji se može dovesti u vezu sa postupanjem sudova pred kojima je vođen postupak, složenošću predmeta spora o kome je odlučivano u par ničnom postupku, ponašanjem same podnositeljke u parnici i značajem ko ji je predmet spora imao za nju, a što bi tek moglo predstavljati ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je podnositeljki povređeno označeno pravo. Naime, osim usputnog pozivanja podnositeljke na povredu ovog ustavnog prava, ustavn a žalb a ne sadrži navode koji se mogu dovesti u vezu povredom prava na suđenje u razumnom roku zajemčen og u članu 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidi izloženo, Ustavni sud se nije posebno upuštao u ocenu tih navoda podnositeljke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe u sporu o pravu korišćenja stana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti