Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 11 godina i sedam meseci. Sud je konstatovao da je postupak bio neefikasan, sa dugim periodima neaktivnosti i kašnjenjem u izradi presude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Bijelića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Bijelića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu P. 472/98-02-04 (kasnije predmet Višeg suda u Beogradu P. 318/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Bijelić iz Beograda je 13. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Branislave Tomašević, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv stava 2. izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 322/10 od 25. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je stav 2. izreke osporene presude koji se odnosi na troškove postupka suprotan stanju u spisima predmeta, te da je donet pogrešnom primenom materijalnog prava uz kršenje bitnih odredaba parničnog postupka, jer je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe u parnici uspeo u pretežnom delu, te da je shodno tome trebalo da dobije i naknadu troškova postupka (...) čime je povređeno pravo na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe; da je tužba podneta još 1998. godine, te da je neopravdano dugim trajanjem postupka povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Za tvrdnju da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, podnosilac ne navodi ni jedan argument, niti ovu svoju tvrdnju dalje obrazlaže.

Podnosilac traži da Ustavni sud poništi stav 2. izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 322/10 od 25. februara 2010. godine i utvrdi povredu označenih prava podnosioca ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, zamenica vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu, dopisom Su. 52/13-183, dostavila je 8. oktobra 2013. godine, na uvid spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 318/10 i odgovor na ustavnu žalbu. Ustavni sud je, na osnovu uvida u spise predmeta, odgovora zamenice vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu, te navoda podnosioca istaknutih u ustavnoj žalbi, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti značajne za ovaj ustavnosudski postupak:

Tužilac Zoran Bijelić, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 15. maja 1998. godine tužbu Okružn om sudu u Beogradu protiv tuženog p.p. „Meteor“ iz Beograda, zbog povrede autorskih prava .

Pripremno ročište održano je 20. oktobra 1998. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 16. decembar 1998. godine, odloženo je, dok je na narednom ročištu održanom 18. februara 1999. godine, izveden dokaz saslušanjem svedoka Đ. B.

Naredna četiri ročišta nisu održana.

Sud je 16. novembra 2001. godine naložio veštačenje, dok je određeni sudski veštak svoje mišljenje i nalaz dostavio sudu 28. juna 2002. godine.

Naredna dva ročišta su odložena, a sud je 7. aprila 2003. godine naložio novo veštačenje. Nakon toga, sud je četiri puta urgirao da sudski veštak obavesti sud o visini iznosa predujma za veštačenje. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio 6. jula 2004. godine. Pošto se veštak nije izjašnjavao na primedbe tužioca, sud je , posle dve urgencije , 25. februara 2005. godine doneo rešenje kojim je novčano kaznio veštaka D. V. Izjašnjenje na primedbe tužioca veštak je dostavio sudu 15. septembra 2005. godine.

Naredna četiri ročišta nisu održana.

Na ročištu održanom 15. marta 2006. godine, saslušan je veštak D. V.

Posle jednog odloženog ročišta, na ročištu održanom 5. juna 2006. godine, saslušani su svedoci i stranke u postupku.

Nakon jednog neodržanog ročita, na ročištu od 5. oktobra 2006. godine, posle saslušanja svedoka V. R, glavna rasprava je zaključena.

Pisani otpravak presude P. 472/98-02-04 od 5. oktobra 2006. godine ekspedovan je iz suda tek 2. jula 2007. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Gž. 118/07 od 29. maja 2008. godine odbijene su izjavljene žalbe stranaka, a pobijena prvostepena presuda je potvrđena.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 233/10 od 25. februara 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog u delu u kojem osporava usvojeni tužbeni zahtev (stav 1. izreke presude), dok je delimično usvojena revizija tuženog u delu kojim se osporava odluka o troškovima, te je preinačeno rešenje o troškovima postupka sadržano u presudi Vrhovnog suda Srbije Gž. 118/07 od 29. maja 2008. godine i stavu 1. presude Okružnog suda u Beogradu P. 472/98-02-04 od 5. oktobra 2006. godine, i to tako što je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove (stav 2. izreke presude) .

4. Za odlučivanje Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 15. maja 1998. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Okružnom sudu u Beogradu, a da je okončana donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 233/10 od 25. februara 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka .

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da je ovaj parnični postupak trajao 11 godina i sedam meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Sud ponavlja da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranki u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca. Međutim, ni jedan od navedenih kriterijuma u konkretnom slučaju ne može opravdati ovako dugo trajanje parničnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka, te da u postupanjima suda postoje pauze koje se kreću i do skoro godinu dana. Ustavni sud naročito ističe da je od zaključenja glavne rasprave, pa do ekspedovanja pisanog otpravka presude prošlo deset meseci, te da je sud neefikasno sprovodio postupak, naročito imajući u vidu dugo trajanje veštačenja.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu P. 472/98-02-04 ( kasnije predmet Višeg suda u Beogradu P. 318/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Od luka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu navode podnosioca istaknute u ustavnoj žalbi koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova (pa i odluke o troškovima postupka) i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan odlukom redovnog suda, iznosi svoje tumačenje odredaba zakona koje se odnose na troškove postupka, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je Vrhovni kasacioni sud uskratio podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge za svoju odluku.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Kako podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2 . Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti