Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 26 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosudio naknadu štete. Parnični postupak koji je trajao 26 godina, uz višestruko ukidanje prvostepenih odluka, predstavlja očiglednu povredu Ustavom zajemčenog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. G. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. G. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 41025/2010 (inicijalno predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1117/87) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. G. iz Beograda podneo je, 4. juna 2013. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 41025/2010 (inicijalno predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1117/87).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je parnični postupak trajao 26 godina, zbog čega je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 41025/10 (inicijalno predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1117/87), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac R. G, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 16. februara 1987. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene S. M. iz Barajeva, zbog neosnovanog obogaćenja, koja je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1117/87.

Pripremno ročište je održano 9. aprila 1987. godine, a do donošenja presude zakazano je još 30 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano, i to zbog nedolaska tužene i pozvanih svedoka, a na jedno ročište nisu pristupile parnične stranke. U sprovedenom dokaznom postupku sud je izvršio uvid u dostavljenu i pribavljenu dokumentaciju, saslušao parnične stranke, veliki broj svedoka, suočio parnične stranke međusobno i stranke i svedoke i sproveo građevinsko veštačenje, kao i dopunu tog veštačenja.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1117/87-89 od 6. decembra 1991. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu isplati određeni novčani iznos na ime neosnovanog obogaćenja sa pripadajućom kamatom od dana presuđenja, kao i da tuženom naknadi troškove postupka.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7265/92 od 30. septembra 1992. godine uvažio žalbu tužene, pa je preinačio ožalbenu presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1117/87-89 od 6. decembra 1991. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime sticanja bez osnova plati 855.845,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, počev od dana presuđenja, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

Tužilac je izjavio reviziju protiv drugostepene presude.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 509/93 od 16. marta 1993. godine ukinute su presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 7265/92 od 30. septembra 1992. godine i presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1117/87-89 od 6. decembra 1991. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P. 2688/93. Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je 20 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano, i to dva ročišta na predlog tužioca, zbog nepristupanja njegovog punomoćnika na ročište, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije i dva zbog bolesti tužene. U dokaznom postupku ponovo je određeno veštačenje od strane sudskog veštaka građevinske struke i tri dopunska veštačenja, na predlog tužioca, kao i saslušanje svedoka i tužioca u svojstvu parnične stranke, dok je sprovođenje dokaza saslušanjem tužene u svojstvu stranke izostalo zbog bolesti tužene.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2688/93-97 od 16. oktobra 1997. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 69.467,75 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove spora, dok je odbijen zahtev tužioca preko dosuđenog do traženog iznosa.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4237/98 od 14. oktobra 1998. godine ukinuta je presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2688/93-97 od 16. oktobra 1997. godine u usvajajućem delu i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Ponovni postupak je vođen u predmetu kojem je dodeljen broj P. 3101/98.

Do donošenja treće prvostepene presude zakazano je 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano, i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog nedolaska veštaka i tri ročišta zbog nedolaska tužene i pozvanog svedoka. U sprovedenom dokaznom postupku obavljeno je dopunsko veštačenje, saslušan je svedok, ponovo su saslušani tužilac i tužena u svojstvu parničnih stranaka i pribavljena je potrebna pismena dokumentacija.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3101/98-87 od 16. aprila 2002. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 3.435.715,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove spora, dok je odbijen zahtev tužioca preko dosuđenog do traženog iznosa.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9878/02 od 31. januara 2003. godine ukinuta je presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3101/98-87 od 16. aprila 2002. godine u usvajajućem delu i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P. 1191/03. Do donošenja četvrte po redu prvostepene presude zakazano je sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri ročišta nisu održana, i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno na traženje tužioca zbog sprečenosti njegovog punomoćnika da pristupi na ročište i dva zbog nedolaska tužene i pozvanog svedoka. U sprovedenom dokaznom postupku ponovo je saslušan tužilac u svojstvu stranke, svedok i izvršen je uvid u celokupnu dokumentaciju u spisu predmeta.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1191/03 od 1. oktobra 2010. godine obavezana je tužena da tužiocu po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 3.435.715,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. decembra 2001. godine.

Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1191/03 od 6. oktobra 2004. godine obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove spora.

Tužena je izjavila žalbe protiv navedene presude i rešenja.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1034/05 od 25. maja 2005. godine ukinute su presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1191/03 od 1. oktobra 2004. godine i rešenje P. 1191/03 od 6. oktobra 2004. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, ali drugom veću u rad.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P. 1870/05. Do donošenja pete po redu prvostepene presude zakazana su tri ročišta od kojih je samo jedno održano. Dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti punomoćnika stranaka da pristupe na ročište.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1870/05 od 27. februara 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7950/06 od 30. juna 2008. godine ukinuo ožalbenu presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1870/05 od 27. februara 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P. 2780/08, a nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu, postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 41025/10. Do donošenja šeste po redu prvostepene presude zakazano je 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 13 ročišta nije održano, i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog reforme u pravosuđu i dodeljivanja predmeta u rad drugom sudu, jedno zbog obustave rada u pravosuđu, jedno zbog nedolaska svedoka, dva zbog nedolaska tužene, koja jednom nije bila uredno pozvana, jedno zbog nedolaska punomoćnika stranaka, dva ročišta zbog sprečenosti punomoćnika tužioca da pristupi na ročište, zbog bolesti, a ostala zbog traženja dodatnog roka, radi izjašnjenja stranaka na nalaze veštaka i veštaka na primedbe stranaka u pogledu obavljenog veštačenja.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 41025/10 od 1. decembra 2012. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca i tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove postupka.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 196/2013 od 11. aprila 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 41025/2010 od 1. oktobra 2012. godine.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 24. maja 2013. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak započeo 16. februara 1987. godine, podnošenjem tužbe Petom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 196/13 od 11. aprila 2013. godine, iz čega proizlazi da je osporeni parnični postupak trajao 26 godina.

Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioce, trajanje sudskog postupka od 26 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredelj ujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je, imajući u vidu činjenice i okolnosti utvrđene u tački 3. obrazloženja, našao da ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja, kao ni procesna složenost, ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka, te da je nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda, dovelo do dugog trajanja postupka. Pri tome, ovaj sud ima u vidu da je, tokom sprovedenog sudskog postupka, doneto čak šest prvostepenih presuda, kao i četiri drugostepena rešenja i dve drugostepene presude, te da drugostepeni sud nije iskoristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Pored toga, predmet je jednom bio razmatran i pred Vrhovnim sudom Srbije, po reviziji tužioca.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud u razumnom roku odluči o njegovom tužbenom zahtevu, kao i da je svojim ponašanjem u izvesnoj meri doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka. Doprinos podnosioca ustavne žalbe se ogleda u tome što je tražio odlaganje nekoliko ročišta na koje nije pristupio njegov punomoćnik, kao i radi dodatnog izjašnjenja na nalaze i dopunske nalaze veštaka. Pored toga, sud je na predlog tužioca više puta određivao veštačenje i dopune tih veštačenja, što je bilo procesno pravo tužioca, ali što je istovremeno podrazumevalo i produženje postupka za određeno vreme, potrebno za obavljanje veštačenja, pa i dopunskih veštačenja, izjašnjenje stranaka na nalaze veštaka i izjašnjenje veštaka na primedbe stranaka.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio, pre svega, činjenično složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, da je u toku dokaznog postupka sprovedeno građevinsko veštačenje, i dopune veštačenja, budući da je za utvrđivanje određenih činjenica bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, kao i da je sud saslušao veliki broj svedoka i izvršio uvid u obimnu dokumentaciju.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelo tvornog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odred bom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 41025/10 (inicijalno predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P . 1117/87).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Usta va, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja osporenog postupka , postupanje nadležnih sudova, složenost predmeta spora i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 26 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti