Odluka Ustavnog suda o neodgovornosti države za štetu na Kosovu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu za naknadu štete zbog smrti supruga u terorističkom aktu na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Potvrđeno je da Republika Srbija nije odgovorna jer nakon povlačenja snaga i donošenja Rezolucije 1244 nije imala efektivnu kontrolu nad teritorijom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4418/2010
09.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Olivere Budimir iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Olivere Budimir protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5468/07 od 17. oktobra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3029/10 od 28. jula 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama čl. 32. i 35. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Olivera Budimir iz Beograda je 13. oktobra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5468/07 od 17. oktobra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3029/10 od 28. jula 2010. godine, zbog povrede prava garantovanih čl. 23, 24, 25, 27, 32, 35, 36. i 39. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su 2. avgusta 1999. godine u Prištini albanski teroristi odveli supruga podnositeljke ustavne žalbe u nepoznatom pravcu, a da je porodica preuzela njegove posmrtne ostatke 2002. godine; da je podnositeljka 4. septembra 2007. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije -MUP, radi naknade nematerijalne štete zbog smrti supruga; da je osporenom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5468/07 od 17. oktobra 2008. godine odbijen tužbeni zahtev podnositeljke kao neosnovan, zbog nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene, te da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3029/10 od 28. jula 2010. godine potvrđena prvostepena presuda; da je pogrešno pravno stanovište postupajućih sudova u vezi sa nedostatkom pasivne legitimacije na strani države, odnosno da nakon povlačenja oružanih snaga Republike Srbije i SRJ sa teritorije Autonomne pokrajine Kosovo i Metohije, na osnovu Vojno-tehničkog sporazuma od 9. juna 1999. godine i Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, država ne odgovara za štetu članovima porodica lica koje je poginulo u terorističkom aktu; da je, u konkretnom slučaju, merodavno pravo iz člana 180. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome je država odgovorna po principu objektivne odgovornosti za štetu prouzrokovanu aktima nasilja i terora na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohije. Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud poništi osporene presude i li da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenih ustavnih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5468/07 od 17. oktobra 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova da joj na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti supruga isplati iznos od 450.000 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, a u stavu trećem izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3029/10 od 28. jula 2010. godine potvrđena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5468/07 od 17. oktobra 2008. godine, u stavu prvom i trećem izreke, a žalba tužilje odbijena je kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je R. B. suprug tužilje odveden u nepoznatom pravcu od strane albanskih terorista 2. avgusta 1999. godine, da je njegovo telo pronađeno u junu 2000. godine, a da je kao datum smrti procenjen 2. avgust 1999. godine, koji je i upisan u matičnu knjigu umrlih, s tim što je uzrok smrti nepoznat; da je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud našao da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene i da tužena ne može biti odgovorna za štetu koju tužilja trpi zbog smrti bliskog lica – supruga koji je preminuo 2. avgusta 1999. godine, dakle u vreme kada su se oružane snage bivše SRJ povukle sa teritorije Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma 9. juna 1999. godine i stupanja na snagu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 10. juna 1999. godine, a na tu teritoriju razmeštene međunarodne snage bezbednosti, koje su bile ovlašćene za uspostavljanje i održavanje bezbednosti građana, zbog čega u konkretnom slučaju nema mesta primeni člana 180. Zakona o obligacionim odnosima, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke pobijane presude; da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio kao u stavu prvom izreke, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i drugostepeni sud; da su neosnovani žalbeni navodi da je tužena po principu objektivne odgovornosti dužna da naknadi nastalu štetu, i to kao solidarni dužnik sa organizacijom u čijem je sastavu KFOR, koji je preuzeo odgovornost za bezbednost na teritoriji na kojoj je šteta nastala, iz razloga što je posle stupanja na snagu Rezolucije 1244 i potpisivanja Kumanovskog sporazuma, te posle povlačenja svih snaga bivše SRJ sa teritorije Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, KFOR bio odgovoran za bezbednost građana na toj teritoriji, zbog čega tužena ne odgovara za štetu koja nastane na toj teritoriji, budući da njeni organi nisu mogli da spreče nastanak štete.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, bitne su sledeće odredbe Ustava, zakona i međunarodnih pravnih akata:

Ustavom je utvrđeno: pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.); pravo na život (član 24.); pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25.); pravo na slobodu i bezbednost (član 27.); pravo na pravično suđenje (član 32.); pravo na naknadu štete (član 35.); pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.); sloboda kretanja (član 39.).

Odredbom člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu.

Članom 1. Vojno-tehničkog sporazuma, zaključenog između Međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) i vlada Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SRJ) i Republike Srbije, koji je potpisan i stupio na snagu 9. juna 1999. godine, predviđeno je: da strane uz ovaj sporazum ponovo potvrđuju dokument podnet od strane posrednika Ahtisarija predsedniku Miloševiću i odobrenog od strane Skupštine Srbije i Savezne vlade 3. juna 1999. godine, da pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija uključi razmeštaj efikasnog među narodnog civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, kao i da strane, nadalje, primećuju da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija spreman da usvoji Rezoluciju, koja će biti doneta, u vezi tog prisustva (stav 1.); da organi vlada države SRJ i Republike Srbije shvataju i saglasni su da će se međunarodne snage bezbednosti (KFOR) razmestiti po prihvatanju Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja se pominje u stavu 1, i da će one bez smetnje delovati u okviru Kosova i sa ovlašćenjem da preduzmu sve neophodne akcije za uspostavljanje i održavanje bezbedne sredine za sve građane Kosova i na drugi način sprovedu ovaj zadatak, kao i da su nadalje saglasni da ispoštuju sve obaveze ovog sporazuma i olakšaju razmeštaj i delovanje tih snaga (stav 2.).

Članom 2. stav 2. Vojno-tehničkog sporazuma utvrđeno je da je SRJ saglasna sa faznim povlačenjem svih snaga SRJ sa Kosova na lokacije u Srbiji izvan Kosova ..., da će ulazak i razmeštaj međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) na Kosovu biti sinhronizovan, a da će fazno povlačenje Snaga SRJ sa Kosova biti u skladu sa dole navedenim redosledom: dan stupanja na snagu + 1 dan, Snage SRJ locirane u Zoni 3 napustiće duž naznačenih maršruta tu zonu da bi pokazale poštovanje sporazuma (tačka a); dan stupanja na snagu + 6 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 1 (tačka b); dan stupanja na snagu + 9 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 2 (tačka c); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 3 (tačka d); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu će završiti sa svojim povlačenjem sa Kosova na lokacije u Srbiji izvan Kosova, i ne u okviru kopnene zone bezbednosti od 5 km (tačka e); Međunarodne snage bezbednosti (KFOR) obezbediće odgovarajuću kontrolu granice SRJ na Kosovu prema Albaniji i Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji do dolaska civilne misije Ujedinjenih nacija (tačka h).

Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je usvojena 10. juna 1999. godine, utvrđeno je da je Savet bezbednosti odlučan da obezbedi sigurnost i bezbednost međunarodnog osoblja i sprovođenje obaveza koje proističu iz ove rezolucije od strane svih na koje se ona odnosi, i delujući u tom cilju u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija: odlučuje o raspoređivanju civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, sa odgovarajućom opremom i osobljem, kako se to traži, i pozdravlja saglasnost Savezne Republike Jugoslavije za takvo prisustvo (stav 5.); ovlašćuje države članice i odgovarajuće međunarodne organizacije da uspostave međunarodno bezbednosno prisustvo na Kosovu, kako se navodi u stavu 4. aneksa 2 uz sva neophodna sredstva kako bi moglo da obavi svoje odgovornosti iz dole navedenog stava 9. (stav 7.); odlučuje da će odgovornosti međunarodnog bezbednosnog prisustva koje će biti raspoređeno na Kosovu uključivati osiguranje javne bezbednosti i reda dok međunarodno civilno prisustvo ne preuzme odgovornost za sprovođenje tog zadatka (stav 9. tačka 4.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povrede prava na koje se podnositeljka formalno poziva u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je , kao prvo, ocenio da podnositeljka ustavne žalbe tvrdnje o povredi svojih ustavnih prava, pre svega zasniva na tome da su postupajući sudovi pogrešno primenili materijalno pravo. U tom smislu, navodi ustavne žalbe usmereni su pre svega na tvrdnje o povredi prava iz člana 32. Ustava i, posledično, povredi prava na naknadu štete iz člana 35. stav 1. Ustava.

Razmatrajući da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede označenih ustavnih prava, Ustavni sud je imao u vidu sledeće činjenice i okolnosti:

U predmetnom postupku je utvrđeno da je neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti supruga koji je preminuo 2. avgusta 1999. godine na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.

Saglasno odredbi člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, za štetu nastalu telesnom povredom lica usled akata nasilja ili terora, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Odgovornost države za štetu u ovom slučaju proizlazi iz njene dužnosti da se stara o sigurnosti ljudi i da obezbeđuje javni red i mir.

Međutim, odgovornost države za štetu nastalu usled akata nasilja ili terora će postojati samo ako je po važećim propisima država vršila suverenu vlast nad teritorijom na kojoj je izvršen teroristički akt, te je samim tim mogla da spreči da do tog akta i do štete dođe. Za utvrđivanje odgovornosti države u ovom slučaju nije od značaja činjenica da Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Republike Srbije, već da li su nadležni državni organi Republike Srbije u vreme predmetnog akta mogli da vrše poslove javne bezbednosti u ovoj pokrajini.

Vojno-tehničkim sporazumom od 9. juna 1999. godine, Vlada SRJ i Vlada Republike Srbije su se saglasile sa faznim povlačenjem Snaga SRJ sa Kosova i Metohije radi razmeštaja međunarodnih civilnih i bezbednosnih snaga. Povlačenje Snaga SRJ sa teritorije Kosova i Metohije je u potpunosti završeno 20. juna 1999. godine, i od tog trenutka nadležni državni organi SRJ i Republike Srbije (vojska i policija) nisu imali mogućnost da se staraju o sigurnosti građana na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.

Rezolucijom 1244, koja je doneta 10. juna 1999. godine, u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija, radi očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu: Savet bezbednosti UN) je ovlastio međunarodne bezbednosne snage (KFOR) da osiguraju javnu bezbednost, red i mir na teritoriji Kosova i Metohije.

Dakle, na dan 2. avgusta 1999. godine koji je određen kao datum smrti supruga podnositeljke ustavne žalbe, organi SRJ i Republike Srbije, po važećim propisima - Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i Vojno-tehničkom sporazumu, nisu imali efektivnu i stvarnu kontrolu nad teritorijom Kosova i Metohije, te nisu mogli da ostvare svoju dužnost zaštite javne bezbednosti, reda i mira na ovoj teritoriji, a time ni da spreče preduzimanje terorističkog akta i nastupanje štete po podnositeljku ustavne žalbe. Stoga, po oceni Ustavnog suda, Republika Srbija ne može biti odgovorna za štetu koja je prouzrokovana terorističkim aktom na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija nakon povlačenja Snaga SRJ i Republike Srbije sa ovog područja. Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao pitanja koja podnositeljka postavlja i u ovom slučaju, a koja se tiču odgovornosti Republike Srbije u smislu člana 180. Zakona o obligacionim odnosima na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija nakon stupanja na snagu rezolucije Saveta bezbednosti OUN broj 1244 i Vojn o – tehničkog sporazuma (videti, pored drugih, Odluku Už -1413/2010 od 15. decembra 2011. godine, dostupna na www.ustavni.sud.rs).

S obzirom na izneto, Ustavni sud smatra da su Drugi opštinski sud u Beogradu u osporenoj presudi P. 3029/10 od 17. oktobra 2008. godine i Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 1207/09 od od 28. jula 2010. godine pružili ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da Republika Srbija ne može biti odgovorna za štetu prouzrokovanu podnositeljki ustavne žalbe, te da je, stoga, tužbeni zahtev podnositeljke neosnovan.

Ustavni sud je prilikom odlučivanja, u skladu sa odredbom člana 18. stav 2. Ustava, prema kojoj se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače, pored ostalog, i saglasno praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava. U predmetima „Behrami i Behrami protiv Francuske“ i „Saramati protiv Francuske, Nemačke i Norveške“ (predstavke br. 71412/01 i 78166/01) Evropski sud za ljudska prava je razmatrao pitanje kome se može „pripisati“ odgovornost za smrt Gadafa Behramija, rođenog 1988. godine, i ranjavanje njegovog brata Bekira Behramija, rođenog 1990. godine, usled eksplozije kasetne bombe koja je bačena za vreme NATO bombardovanja 1999. godine u blizini Kosovske Mitrovice, a koja nije uklonjena do spornog događaja 11. marta 2000. godine, kao i odgovornost za pritvaranje G. Saramatija 24. aprila 2001. godine na Kosovu i Metohiji. Da bi odlučilo o prihvatljivosti navedenih predstavki Veliko veće Evropskog suda za ljudska prava je u Odluci od 2. maja 2007. godine utvrđivalo da li sporno nečinjenje UNMIK (neuklanjanje mina u predmetu „Behrami“) i sporno činjenje KFOR (stavljanje u pritvor u predmetu „Saramati“) može da se pripiše Ujedinjenim nacijama ili tuženim državama članicama (Francuskoj, Nemačkoj i Norveškoj) čije trupe su učestvovale u mirovnim snagama. U Odluci Evropskog suda za ljudska prava je konstatovano sledeće: „Narednog dana, 10. juna 1999. godine, usvojena je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN. KFOR je dobio mandat da vrši potpunu kontrolu na Kosovu. UNMIK je trebalo da obezbedi privremenu međunarodnu administraciju i njegova prva uredba je potvrdila da ovlašćenje koje mu je dao Savet bezbednosti UN obuhvata svu zakonodavnu i izvršnu vlast, kao i ovlašćenje da upravlja sudstvom (UNMIK Regulation 1999/1, vidi i UNMIK Regulation 2001/19). Iako je Savet bezbednosti UN predvideo postepeni prenos odgovornosti UNMIK na lokalne vlasti, nema dokaza da su se bilo bezbednosna bilo civilna situacija značajno promenile do datuma ovih događaja. Kosovo je, stoga, na te datume bilo pod stvarnom kontrolom međunarodnih snaga koje su vršile javna ovlašćenja koja je, pod normalnim okolnostima, vršila Vlada SRJ“ (stav 70.). Takođe je konstatovano da je KFOR „vršio zakonito preneta ovlašćenja Saveta bezbednosti UN prema Glavi VII, tako da se sporno činjenje u principu moglo pripisati UN ...“ (stav 141.), kao i „da je UNMIK bio pomoćni organ UN osnovan shodno Glavi VII Povelje, tako da se sporno nečinjenje u načelu moglo pripisati UN u istom smislu“ (stav 143.). Evropski sud za ljudska prava je zaključio da podnete predstavke moraju biti proglašene neusaglašenim ratione personae s odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer taj sud nije nadležan da razmatra postupke tuženih država izvršene u ime UN.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da nisu osnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani ni navodi podnositeljke u pogledu istaknute povrede prava na naknadu štete iz člana 35. Ustava, s obzirom na to da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi tog prava zasniva na istim razlozima kojima obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje, tj. na pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane postupajućih sudova. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu navoda podnositeljke da joj je osporenim presudama povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud konstatuje da u ustavnoj žalbi nisu iznete tvrdnje i pruženi dokazi koji bi ukazivali da su postupajući sudovi u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama doneli drugačije odluke, niti da je u konkretnoj situaciji tuženoj dato više prava nego što joj pripada, a što je neophodna pretpostavka da bi se moglo ispitati postojanje povrede prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je u parničnom postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe podnositeljka iskoristila svoje pravo na žalbu protiv prvostepene presude, te da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi mogli ukazivati na povredu prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Kako je u predmetnom parničnom postupku odlučivano o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, to je Ustavni sud utvrdio da se priroda i sadržina osporenih ak ata ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava iz čl. 23, 24, 25, 27. i 39. Ustava, a čija povreda se ističe ustavnom žalbom.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je, u drugom delu izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u onim delovima kojima se ističu povrede odredaba čl. 23, 24, 25, 27, 36. i 39. Ustava, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neodgovornosti države za štetu na Kosovu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti