Odbijena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi naknade troškova izdržavanja deteta. Sud je zaključio da dužina trajanja postupka, izuzimajući dugotrajni period prekida, nije bila nerazumna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A . M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim osnovn im sud om u Beogradu P2. 9264/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. M. iz B. je 28. septembra 20 11. godine, preko punomoćnika J. V, advokata iz B, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu , protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 584/11 od 22. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 9264/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljki osporenom presudom, prvenstveno, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , jer je njome posle deset godina okončan postupak, započet protiv podnositeljke ustavne žalbe tužbom oca njihovog zajedničkog deteta, njenog bivšeg muža, podnetom još 6. novembra 2002. godine Drugom opštinskom sud u u Beogradu . Spor je vođen radi naknade troškova izdržavanja zajedničkog maloletnog deteta u periodu dok je dete bilo kod tužioca. Razlog za dugo trajanje osporenog postupka je u prekidu tog postupka do okonačnja postupka u predmetu P. 924/07 istoga suda, u kome je podnositeljka bila tužilja, te koji se odnosio "na istu pravnu stvar", ali za period dok je dete bilo kod nje. U postupku radi izdržavanja, koji je bio razlog prekida, ona je uspela sa zahtevom za glavni dug, ali ne i sa kamatom. Međutim, zbog skoro devetogodišnjeg trajanja parnice radi izdržavanja , u postupku čije je trajanje osporeno ustavnom žalbom, njen dug je višestruko uvećan, zbog dosuđene zakonske zatezne kamate, te joj je zbog neefikasnog postupanja sudova pričinjena šeta na imovini. Po mišljenju podnositeljke, osporena drugostepena presuda doneta je "gotovo bez ijednog obrazloženja", te "uz potpuno prihvatanje iskaza tužioca", kome sud "bez ikakvih dokaza poverava ver u", dok istovremeno utvrđuje "da tužena ničim nije dokazala da je doprinosila izdržavanju". Podnositeljka smatra da joj je ovakvom odlukom suda povređeno pravo na pravično suđenje. Predložila je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu, te otkloni štetne posledice. Nije podnela zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. U urgenciji za postupanje od 8. oktobra 2013. godine, ponovila je svoje navode, ističući da traži povraćaj novca koji je uplatila na ime kamate za glavni dug, jer dužina trajanja spora nije zavisila od nje i nije mogla znati koju visinu štete treba da isplati tužiocu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta P2. 9264/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu (ranije P. 5836/02 Drugog opštinskog suda u Beogradu ) i dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 876/99 od 7. juna 2001. godine je razveden brak između ovde podnositeljke ustavne žalbe, kao tužilje u navedenom postupku, i tuženog G.T, i zajedničko maloletno dete P.T. povereno je na dalje čuvanje i vaspitanje majci, s tim što je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 51/02 od 9. aprila 2002. godine, ova prvostepena presuda potvređana u delu odluke o razvodu i poveravanja deteta majci na staranje, a ukinuta u delu odluke o izdržavanju, pa je vođen ponovni prvostepeni postupak, ali sada po tužbi tužioca mal. P.T , čiji je zakonski zastupnik ovde podnositeljka ustavne žalbe, pred istim prvostepenim sudom u predmetu P. 3391/02 (kasnije P. 924/07), a ova parnica pravnosnažno je okončana 28. maja 2009. godine.

U toku postupka čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, vođen je je još jedan spor po tužbi od 19. marta 2003. godine tužioca G.T, oca mal. P.T, radi izmene starateljstva u korist oca deteta u predmetu P. 1785/03 pred istim opštinskim sudom, koji je pravnosnažno okončan presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 4478/10 od 26. februara 2010. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i dete povereno ocu na dalju negu, staranje i vaspitanje.

Osporeni parnični postupak započet je tužbom oca deteta G.T. podnetom protiv podnositeljke, kao tužene, dana 6. novembra 2002. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) , radi naknade troškova izdržavanja zajedničkog maloletnog deteta, koja je zavedena pod brojem P. 5836/02. Tužbom je tužilac tražio da sud obaveže tuženu da mu nadoknadi iznos od 83.000,00 dinara, sa kamatom od dana podnošenja tužbe, na ime doprinosa za izdržavanje sina , koji se od 15. marta 1998. godine do 1. septembra 2001. godine nalazio kod oca, sve do donošenja presude kojom je dete dodeljeno na staranje majci.

Opštinski sud je prvo ročište zakazao i održao 7. febraura 2003. godine. Po izvršenom uvidu u spise predmeta istoga suda P. 3391/02, o čemu je sačinjena službena beleška 9. aprila 2003. godine, Opštinski sud je doneo rešenje, van ročišta, P. 5836/02 od 15. aprila 2003. godine, kojim je preki nuo postupak u ovoj pravnoj stvari do prav nosnažnog okončanja postupka za izdržavanja deteta, koji se vodi o pred istim sudom u predmetu P. 3391/02. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je sud našao da je celishodno sačekati ishod drugog spora, s obzirom na to da će od odluke suda u drugom postupku zavisiti i odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, odnosno da li će neka od parničnih stranaka u tom postupku biti obavezana da učestvuje u izdržavanju zajedničkog maloletnog deteta za sporni period. Protiv ovog rešenja nije bilo žalbi stranaka, pa je rešenje postalo prav nosnažno 5. novembra 2003. godine.

Tužilac je podneskom od 31. jula 2009. godine tražio nastavak postupka. Postupajući sudija je tražio izuzuzeće od daljeg postupanja u ovom predmetu, pa je rešenjem predsednika suda Su. 169/09 od 19. oktobra 2009. godine usvojen njegov zahtev .

Predmet je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova, preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud), pod brojem P. 5477/10. Rešenjem Osnovnog suda P. 5477/10 od 5. jula 2010. godine nastavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari, jer je postupak u predmetu P2. 4403/10 toga suda (ranije P. 3391/02 i P. 924/07) prav nosnažno okončan. Ročište zakazano za 14. oktobar 2010. godine nije održano zbog štrajka zaposlenih u sudu, a nakon dva održana ročišta na kojima su u dokaznom postupku saslušani tužilac i tužena u svojstvu parnične stranke i pročitani izveštaji o primanjima stranaka, te izvršen uvid u spise predmeta P2. 4403/10 toga suda, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 9264/10 od 24. januara 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove u postupaku. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno: da su stranke bile u braku do 7. juna 2001. godine, s tim što je zajednica života stranka prestala u julu 1997. godine; da je mal. sin živeo kod oca u stanu sa njegovim roditeljima od marta 1998. godine do 1. septembra 2001. godine ; da je presudom Drugog opštinsko g sud a u Beogradu P. 924/07 od 31. oktobra 2008. godine tužilac obavezan da na ime svog mesečnog doprinosa za izdržavanje mal. P.T. plaća mesečno 25% od zarade koju ostavaruje počev od 9. januara 2001. godine do 2. marta 2006. godine, s obzirom na to da je među strankama bilo nesporno da je maloletno dete prešlo da živi kod majke 1. septembra 2001. godine i da se ona o njemu starala do 2. marta 2006. godine; da je u spornom periodu tužilac sam snosio sve troškove izdržavanja sina (troškove ishrane, odeće, obuće, troškove pohađanja vrtića i slično); da u toku postupka tužena nije pružila nijedan dokaz da je doprinosila izdržavanju detata. Kako je tužena zadocnila sa ispunjenjem svoje obaveze u spornom periodu, sud je tuženu obavezao na isplatu iznosa kao u izreci presude sa zakonskom zateznom kamatom u smislu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž2. 584/11 od 2 2. juna 2011. godine odbio kao neosnovanu žalb u tužene i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 9264/10 od 24. januara 20 11. godine. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je prvoste peni sud pravilno obavezao tuženu da tužiocu isplati navedeni iznos sa pripadajućom kamatom, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo kada je visinu izdržavanja razmatrao kao da utvrđuje doprinos za izdržavanje maloletnog sina parničnih stranaka, ali da to nije bilo od uticaja na pravilnost odluke, budući da je članom 165. stav 1. Porodičnog zakona propisano da lice koje je faktički davalo izdržavanje, a nije imalo pravnu obavezu, ima pravo na naknadu od lica koje je po ovom zakonu bilo dužno da daje izdržavanje. Kako je tužilac pružio dokaze da je u navedenom periodu sam snosio sve troškove izdržavanja mal. sina, bez ikakavog učešća tužene, to mu u skladu sa navedenom odredbom pripada pravo na naknadu dela tih troškova izdržavanja od strane tužene, koja je kao drugi roditelj bila dužna da uz tužioca daje izdržavanje. Iz ovih razloga, drugostepeni sud nalazi da su žalbeni navodi tužene da po navedenoj odredbi tužiocu ne pripada pravo na regres, jer on ne spada u krug lica koja nisu imala pravnu obavezu da daju izdržavanje mal. detetu, bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari. Drugostepeni sud je ocenio kao neosnovan navod tužene da nije pravilno utvrđeno u kom periodu je dete bilo kod oca, budući da su same stranke to učinile nespornim u predmetu P2. 4403/10. Takođe, ni navod tužene da je prvostepeni sud pogrešno obračunao kamatu na glavni dug počev od dana podnošenja tužbe, te da je trebalo primeniti odredbu ZOO koja reguliše poverilačku docnju, apelacioni sud nije prihvatio nalazeći da se u konkretnom slučaju radi o regresnom zahtevu za izdržavanje koje je učinjeno u periodu pre podnošenja tužbe, te da ovo potraživanje dospeva kada se poverilac obrati dužniku za isplatu regresnog potraživanja. Navedena drugostepena odluka dostavljena je 1. septembra 2011. godine punomoćniku tužene. Revizija tužene, izjavljena 28. septembra 2011. godine, odbačena je kao nedozvoljena, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1435/11 od 18. januara 2012. godine, sa obrazloženjem da se u konkretnom slučaju ne radi o sporu u vezi sa porodičnom odnosima u smislu člana 208. Porodičnog zakona, već o imovinskopravnom sporu.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, od značaja su sledeće odredbe Ustava i Zakona :

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11) je propisano: da lice koje je faktički davalo izdržavanje, a nije imalo pravnu obavezu, ima pravo na naknadu od lica koje je po ovom zakonu bilo dužno da daje izdržavanje (član 165. stav 2.); da je revizija uvek dozvoljena u postupcima u vezi sa porodičnim odnosima, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 208 .).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u konkretnoj parnici, propisano je da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Odredbom člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano da d užnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da se ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jemče i njihova zaštita u postupku po ustavnoj žalbi obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da je postupak koji je predmet ove ustavne žalbe, od dana podnošenja tužbe protiv podnositeljke ustavne žalbe do dana dostavljanja drugostepene odluke, čime je postupak pravnosnažno okončan, trajao osam godina i deset meseci.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je osporeni parnični postupak u kome se odlučivalo o nakadi troškova izdržavanja mal. deteta koje je snosio otac deteta u period u kada je podnositeljka imala zakonsku obavez u izdržavanja sina, nije bio pravno i činjenično složen. Međutim, kako je i pored toga postupak trajao duže od prihvaćenih standarda za rešavanje u dve sudske instance, Ustavni sud je ocenio da su postojale i objektivne okolnosti koje su doprinele produžavanju postupka. Naime, nalazeći da je to celishodno, prvostepeni sud je prekinuo postupak do pravnosnažnog okončanja parnice radi izdržavanja, koja se vodila po tužbi mal. detata protiv oca deteta, tako da je postupak čije je trajanje osporeno ustavnom žalbom bio u prekidu od dana donošenja rešenja o prekidu postupka - 15. aprila 2003. godine do 5. jula 2010. godine (kao dana pravnosnažnosti odluke o izdržavanju mal. deteta).

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka imala legitiman pravni interes da se o tužbi protiv nje odluči u razumnom roku.

Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka ustavne žalbe, tuž ena u osporenom parničnom postupku, i pored istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku i izraženog nezadovoljstva u ustavnoj žalbi zbog trajanja spora, držala pasivno u ovoj parnici, jer protiv rešenja o prekidu postupka nije izjavljivala žalbu, niti se posle okončanja parnice koja je bila prethodno pitanje u ovom sporu, interesovala za to da se postupak okonča bez odugovlačenja, bilo urgiranjem za zakazivanje ročišta, bilo obaveštavanjem suda o odlučnoj činjenici da je razlog prekida prestao.

Na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud nakon nastavka osporenog postupka, uz jedno neodržano ročište za glavnu raspravu zbog štajka zaposlenih u sudu, već na drugom održanom ročištu zaključio glavnu raspravu, a da je drugostpeni sud odluku o žalbi tužene doneo posle tri meseca od izjavljivanja žalbe.

Polazeći od prethodno detaljno izvršene analize svih činilaca koji su od značaja za ocenu razumn e dužine trajanja postupka, Ustavni sud je našao da se, u konkretnom slučaju, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnosi teljke ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parnici čije je trajnje osporila, niti da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka, dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, a pogotovu jer u sporu radi izdržavanja, koji je bio razlog prekida, podnositeljka nije imala svojstvo parnične stranke, niti aktivnu legitimaciju za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u toj parnici (videti rešenje Ustavnog suda Už-263/09 od 31. januara 2012. godine). Naime, izuzimajući period prekida postupka, ovaj imovinsko-pravni spor se okončao za nešto manje od dve godine. Stoga je Sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Nasuprot navodima ustavne žalbe, o cenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnositeljke, došlo donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 584/11 od 22. juna 2011. godine, Ustavni sud smatra da je nadležni sud dovoljno i jasno obrazložio osporenu odluku i da se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim. Ovo iz razloga što podnositeljka ustavnom žalbom, najpre, osporava navedenu presudu u pogledu pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog tokom sprovedenog parničnog postupka i ocene izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporene presude. Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova ni u pogledu primene materijalnog prava , ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Beogradu u dovoljnoj meri i jasno obrazložio razloge svoje odluke, kako o glavnoj stvari, tako i o sporednim traženjima. Ustavni sud stoga nalazi da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud smatra da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju dovoljno osnova za sumnju da je osporena presude doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njome povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositelja ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom vođenog parničnog postupka u kome je obavezana da naknadi tužiocu, najpre, deo troškova izdržavanja za zajedničko mal. dete, a zatim i kamatu od dana podnošenja tužbe, smatra da joj je povređeno pravo na imovinu.

Međutim, u vezi istaknute povrede prava na imovinu, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Naime, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između pojedinaca, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava, koja nesporno spadaju u domen građanskih prava , prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnositeljke o tome da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnositeljki povređeno pravo na imovinu.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS" broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.