Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pristup sudu zbog preteranog formalizma

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Odbacivanje predloga za izvršenje zbog navodno nenavedene adrese dužnika, iako je adresa bila jasno označena, predstavlja preterani formalizam koji je podnosiocu uskratio pravo na pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslave Dragin iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miroslave Dragin izjavljena protiv pre sude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 3234/13 od 20. marta 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslava Dragin iz Novog Sada podnela je, 14. maja 2014. godine, preko punomoćnika Milana Kozomare, advokata iz Novog Sada , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 21, 22, 32, 36, 58. i 60. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe osporava drugostepenu presudu navodeći da, u konkretnom slučaju, ona nije u mogućnosti da ostvari svoje pravo na zaradu, budući da rok za isunjenje duga tuženog nije određen, te da u tom slučaju dužnik pada u docnju kada ga poverilac pozove da ispuni obavezu. Polazeći od navedenog, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih načela i prava, kao i da se poništi osporena drugostepena presuda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1517/12 od 11. juna 2013. godine , stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan je tuženi „Dnevnik holding“ AD za novinsko - izdavačku delatnost - DOO „Dnevnik novine i časopisi“ Novi Sad, u restrukturiranju, da tužilji na ime neisplaćenih neto zarada isplati iznos od ukupno 1.210.201,38 dinara sa zakonskom zateznom kamatom u pojedinačnim iznosima bliže navedenim u izreci presude, kao i da na tako isplaćene zarade obračuna, prijavi i uplati doprinose Fondu PIO; stavom drugim izreke odbačen je deo tužbenog zahteva kojim je tužilja potraživala od tuženog isplatu poreza obračunatog u skladu sa pozitivnopravnim propisima na dosuđene iznose zarada; stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 154.703,40 dinara, sve u roku od 15 dana od pravnosnažnosti lresude, pod pretnjom izvršenja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 3234/13 od 20. marta 2014. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tuženog i preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1517/12 od 11. juna 2013. godine, tako da je odbijen zahtev tužilje za isplatu neisplaćenih neto zarada u ukupnom iznosu od 1.210.201,38 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose sa dospećem bliže navedenim u izreci prvostepene presude, rada obavezivanja tuženog da na ovako isplaćene zarade obračuna, prijavi i uplati doprinose Fondu PIO i radi naknade troškova parničnog postupka u iznosu od 154.703,40 dinara , a stavom drugim izreke preinačena je i odluka o troškovima parničnog postupka tako da je obavezana tužilja da tuženom naknadi iznos od 25.500,00 dinara u roku od 15 dana. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je 30. marta 2011. godine tužilja zaključila ugovor o radu sa tuženim; da je tužilji rešenjem o otkazu ugovora o radu od 30. novembra 2011. godine prestao radni odnos kod tuženog, 15. decembra 2011. godine, zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova glavnog i odgovornog urednika; da su tužilja i tuženi kao nespornu činjenicu utvrdili da iznos od 1.210.201,38 dinara predstavlja neisplaćenu neto zaradu tužilje; da su tužilja i tuženi dana 15. de cembra 2011. godine zaključili Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza kojim su regulsana međusobna prava i obaveze po osnovu rada za zaposlene koji su prihvatili Program rešavanja viška zaposlenih; da je u tom sporazumu, pored ostalog, navedeno da su strane iz Sporazuma saglasne da zaposleni ima pravo na isplatu neisplaćenih zarada za 2010. i 2011. godinu i da će zarade biti isplaćene prema dinamici isplate zarada za sve zaposlene kod poslodavca, a najkasnije do okončanja postupka re strukturiranja; da prilikom potpisivanja Sporazuma o regulisaau međusobnih prava i obaveza tužilja nije bila obaveštena o mogućim posledicama koje mogu proizaći iz navedenog sporazuma, niti je bila obaveštena koliko postupak restrukturiranja može da traje; da je tuženi vršio isplate zarada i pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje zaposlenih 2012. godine; da je prvostepeni sud zahtev tužbe delimično usvojio, sa obrazloženjem da je potraživanje t užilje dospelo, a da odredba iz Sporazuma kojom se tuženi obavezao da isplati zarade najkasnije do okončanja postupka restrukturiranja, predstavlja neizvestan rok ispunjenja obaveze na isplatu zarade, nije određeno vreme na koje se rok za ispunjenje obaveze tuženog produžava, neizvesnošću odložnog uslova tužilja je u nemogućnosti da ostvari svoje pravo na zaradu, a tako ugovoren rok ne proizvodi pravno dejstvo.

Drugostepeni sud je našao da se žalbom osnovano pobija prvostepena presuda zbog pogrešne primene materijalnog prava. Kako je odredbama Sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza utvrđeno da će zarada tužilji biti isplaćena najkasnije do okončanja postupka restrukturiranja, to je Apelacioni sud zaključio da tuženi, kao dužnik, tužilji može isplatiti dugovani iznos sve do okončanja postupka restrukturiranja, pa tužilja stiče pravo da od tuženog zahteva isplatu dugovanog iznosa tek po okončanju tog postupka, u slučaju da do tada tuženi ne ispuni svoje obaveze prema tužilji. Biudući da postupak restrukturiranja tuženog još nije okončan, proizilazi da je tužbeni zahtev tužilje preuranjen. Pri tome su cenjene i odredbe član 60 . Ustava i činjenica da se radi o neotuđivom pravu tužilje, međutim, tužilja se istog prava nije odrekla, a rok ispunjenja određen Sporazumom n ije neizvestan.

4. Odredbama član 32. stav 1. Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09 ), koji je bio na snazi u vreme prestanka radnog odnosa podnositeljke, bilo je propisano da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili propise u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca.

Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Novom Sadu izneo ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih smatra da je tužbeni zahtev podnositeljke za isplatu neisplaćenih zarada neosnovan. Zaključak Apelacionog suda prema kome je tužbeni zahtev podnositeljke za isplatu neisplaćenih zarada preuranjen, sa aspekta pravičnosti je u svemu prihvatljiv, imajući, pre svega, u vidu da je drugostepeni sud jasno naveo da je odredbama Sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza utvrđeno da će zarada tužilji biti isplaćena najkasnije do okončanja postupka restrukturiranja tuženog, koji u trenutku podnošenja tužbe i donošenja osporene drugostepene presude nije bio okončan, kao i da rok za isplatu dugovane zarade iz tog Sporazuma nije neodređen. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i da podnositeljka nije zahtevala da se utvrdi ništavost Sporazuma, niti pojedinih njenih odredaba. Pored toga, Apelacioni sud je osporenu presudu cenio i u odnosu na član 60. Ustava i tom prilikom na ustavnopravno utemenjen način utvrdio da se zaključenjem navedenog Sporazuma podnositeljka nije odrekla prava na zaradu. Tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz nje ne subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajemčenog prava. Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosi teljka nije pruži la činjenično i pravno utemeljene ni ustavnopravno relevantne razloge koji ukazuju na pristrasnost postupajućeg suda u predmetnom postupku

6. Što se tiče načela i prava utvrđenih odredbama čl. 21, 22, 36, 58. i 60 . Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi ovih načela i prava bliže ne obrazlaž e, već ih, ustvari, izvod e iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da pravo podnosi teljke na pravično suđenje nije povređeno, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi navedenih načela i prava.

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić