Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Sud je utvrdio pravo na naknadu nematerijalne štete i naložio hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-442/2008
16.09.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća "MD-TIM" iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. septembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća "MD-TIM" iz Beograda i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6477/06, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće "MD-TIM" iz Beograda je, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, 16. aprila 2008. godine podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6477/06.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je još 19. aprila 2001. godine podneo tužbu protiv Carinarnice Beograd za naknadu štete i izgubljene dobiti i da do dana podnošenja ustavne žalbe u toj parnici još uvek nije pravnosnažno presuđeno. Predložio je "da Ustavni sud obaveže Republiku Srbiju da mu naknadi nematerijalnu štetu u iznosu od 20.000.000,00 dinara".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6477/06, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Preduzeće "MD-TIM" iz Beograda je 19. aprila 2001. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podnelo tužbu za povraćaj stvari i naknadu štete protiv tužene Savezne uprave carina, Carinarnice Beograd. U tužbi je navedeno da je tužilac preko Preduzeća "Jugošped" uvezao 2.962 pari patika marke "adidas" i da je u postupku carinjenja te robe tuženi tužiocu bez pravnog osnova oduzeo 1.833 pari patika, kao i da je u drugostepenom prekršajnom postupku Savezno veće za prekršaje naložilo tuženom da tužiocu vrati 1.833 pari patika, što on nije učinio, već je obavestio tužioca da patika nema u magacinu jer su prodate.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu bilo je zakazano pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano.

Ročište od 25. decembra 2001. godine je odloženo zbog izvođenja dokaza veštačenjem od strane veštaka finansijske struke; ročište od 12. novembra 2002. godine je odloženo da bi se zastupnik tuženog izjasnio na nalaz veštaka; ročište od 11. februara 2003. godine je odloženo zbog saslušanja veštaka; ročište od 17. marta 2003. godine nije održano jer za tuženog niko nije pristupio; na ročištu od 23. aprila 2003. godine doneto je rešenje da je glavna rasprava zaključena.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2741/01 od 23. aprila 2003. godine obavezana je tužena Republika Srbija (kao pravni sledbenik) da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 3.963.292,00 dinara na ime obične štete i iznos od 1.546.536,00 dinara na ime izmakle dobiti, sa zakonskom zateznom kamatom i sa troškovima parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9698/03 od 5. novembra 2003. godine, u postupku po žalbi tužene, ukinuta je prvostepena presuda P. 2741/01 od 23. aprila 2003. godine i predmet je vraćen opštinskom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, na ročištu od 11. marta 2004. godine, doneto je rešenje da je glavna rasprava zaključena.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10477/03 od 11. marta 2004. godine obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete, po osnovu pretrpljene obične štete isplati iznos od 3.963.292,00 dinara i po osnovu izmakle dobiti iznos od 1.546.536,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i sa troškovima parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6027/04 od 23. decembra 2004. godine, po žalbi tužene, ukinuta je navedena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Pred prvostepenim sudom ročište 25. avgusta 2005. godine je odloženo bez navođenja razloga; ročište od 29. septembra 2005. godine je odloženo radi upoznavanja zakonskog zastupnika tužene sa pismenim dokazom - obračunom službe za platni promet; na ročištu od 1. novembra 2005. godine doneto je rešenje da je glavna rasprava zaključena.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5589/05 od 9. novembra 2005. godine obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete, po osnovu pretrpljene obične štete isplati iznos od 3.963.292,00 dinara i po osnovu izmakle dobiti iznos od 1.546.536,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i sa troškovima parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3658/06 od 22. maja 2006. godine ponovo je ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Na ročištu pred prvostepenim sudom od 23. januara 2007. godine doneto je rešenje da je glavna rasprava zaključena.

Presudom Prvog Opštinskog suda u Beogradu P. 6477/06 od 24. januara 2007. godine obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete, po osnovu pretrpljene obične štete isplati iznos od 3.963.292,00 dinara i po osnovu izmakle dobiti iznos od 1.546.536,00 dinara, sa zateznom kamatom i troškovima parničnog postupka.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije R. 319/07 odbijen je kao neosnovan predlog tužioca da se za postupanje po žalbi tužene protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6477/06 od 24. januara 2007. godine odredi drugi stvarno nadležan drugostepeni sud.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9599/07 od 3. oktobra 2008. godine zakazana je rasprava pred tim sudom kao drugostepenim sudom, jer je prilikom odlučivanja o žalbi tužene izjavljene protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6477/06 od 24. januara 2007. godine, postupajuće veće drugostepenog suda našlo da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi.

Pred Okružnim sudom u Beogradu zakazano ročište za 27. februar 2009. godine nije održano zbog bolesti sudije izvestioca; na ročištu od 14. maja 2009. godine sud je doneo rešenje da se rasprava prekida do odluke o zahtevu za izuzeće celog veća, koje je tražio tužilac.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu VII Su. 94/09 od 18. maja 2009. godine odbačen je kao nedopušten zahtev za izuzeće postupajućih sudija Okružnog suda u Beogradu.

Pred Okružnim sudom u Beogradu, na ročištu od 2. jula 2009. godine, doneto je rešenje da je glavna rasprava zaključena.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 9599/07 od 2. jula 2009. godine preinačena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6477/06 od 24. januara 2007. godine, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete po osnovu obične štete isplati iznos od 1.734.668,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka, dok je tužbeni zahtev tužioca za naknadu ove štete preko dosuđenog iznosa pa do traženog iznosa od 3.963.292,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i zahtev za naknadu materijalne štete po osnovu izmakle dobiti u iznosu od 1.546.536,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, odbijen kao neosnovan.

Protiv navedene presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 9599/07 od 2. jula 2009. godine tužilac je izjavio reviziju, a Republičko javno pravobranilaštvo je dalo odgovor na reviziju 30. aprila 2010. godine.

3. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 221.).

Važeći Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, a stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.).

Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je bio nerešen već preko pet i po godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 19. aprila 2001. godine pa nadalje.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Po oceni Suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje sudova, što se prvenstveno odnosi na Okružni sud u Beogradu kao drugostepeni sud.

Naime, od podnošenja tužbe 2001. godine do donošenja prve prvostepene presude prošlo je dve godine; između ročišta od 25. decembra 2001. godine i ročišta od 12. novembra 2002. godine prošlo je godinu dana; prvostepene presude su tri puta ukidane drugostepenom odlukom i predmet je svaki put vraćan prvostepenom sudu na ponovni postupak; drugostepena presuda kojom je na kraju preinačena prvostepena presuda doneta je dve godine posle te prvostepene presude.

Dakle, tokom osporenog parničnog postupka donete su četiri prvostepene presude i četiri odluke u drugom stepenu. Iz svega navedenog Ustavni sud je ocenio da sudovi nisu preduzimali sve zakonom predviđene mere da se predmetni postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Sudski postupak koji traje duže od devet godina ne može ispunjavati postavljene standarde suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud, pri tome, ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja sudskog postupka, jer se uredno odazivao na sve pozive suda i aktivno je učestvovao u postupku, pri čemu nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Takođe, Ustavni sud je našao da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem i radnjama nije prouzrokovao neopravdana zakašnjenja, već je sve naloge suda izvršavao blagovremeno.

Predmet spora, po oceni Ustavnog suda, bio je od velikog značaja za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radilo o zahtevu za naknadu štete u većem novčanom iznosu.

Ustavni sud i ovom prilikom naglašava da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti da se organizacija sudskog sistema izvrši na način da se omogući donošenje sudskih odluka bez odlaganja kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda, te kako bi se povratilo i održalo poverenje građana u sudove.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno pravo zajemčeno u članu 32. stav 1. Ustava da se o njegovom pravu u parničnom postupku koji se pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 6477/06, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud je, stoga, u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari nalaganjem nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere, kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku, kao i utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je u parničnom postupku povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da je zahtev za utvrđivanje povrede navedenog ustavnog prava preuranjen, imajući u vidu da postupak još uvek nije okončan, jer je u toku odlučivanje po izjavljenom vanrednom pravnom sredstvu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu, odbacio ustavnu žalbu, zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti