Odluka Ustavnog suda o ustavnosti rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora, utvrdivši da su sudovi dali dovoljne i individualizovane razloge zasnovane na posebno teškim okolnostima krivičnog dela, te da prava podnosioca nisu povređena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radisava Rodića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radisava Rodića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 3191/10 i Kv. 4659/10 od 8. septembra 2010. godine, rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž. 3733/10 od 28. septembra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu K. 3191/10 od 27. oktobra 2010. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radisav Rodić iz Beograda, preko punomoćnika Aleksandra Petrovića i Branislava Glogonjca, advokata iz Beograda, podneo je 14. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 4659/10 od 8. septembra 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž. 3733/10 od 28. septembra 2010. godine, zbog povrede prava garantovanih čl. 27, 30. i 31. i članom 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da se protiv podnosioca ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu vodi krivični postupak u predmetu K. 3191/10 i da je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 971/09 od 29. oktobra 2009. godine podnosiocu određen pritvor iz razloga propisanih odredbama člana 142. stav 1. tač. 1), 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP), a koji mu se računa od 27. oktobra 2009. godine kada je lišen slobode. Dalje se navodi da su nakon podizanja optužnice, prestali razlozi za pritvor iz člana 142. stav 1. tač. 1), 2) i 3) ZKP, pa je pritvor podnosiocu produžen rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 2431/10 od 23. aprila 2010. godine, a na osnovu člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP. Podnosilac dalje navodi da je nakon toga pritvor protiv njega više puta produžen po istom osnovu, da su sudovi u obrazloženjima svojih rešenja navodili potpuno identičnu rečenicu kao razlog za produženje pritvora, ali da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž. 3411/10 od 3. septembra 2010. godine, upravo zbog nepostojanja jasnih razloga za produženje pritvora, uvažena žalba njegovog branioca, ukinuto rešenje Višeg suda u Beogradu K. 3191/10 i Kv. 4298/10 od 18. avgusta 2010. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Podnosilac navodi da je nakon toga, Viši sud u Beogradu 8. septembra 2010. godine doneo osporeno rešenje K. 3191/10 i Kv. 4659/10 kojim je, uz potpuno identično obrazloženje i rečenicu kao u ranijim rešenjima, na osnovu člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, podnosiocu produžio pritvor na još dva meseca, a da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž. 3733/10 od 28. septembra 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba njegovog branioca.

Podnosilac smatra da su sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja bili dužni da posebno obrazlože razloge za produženje pritvora, te da su propuštanjem da individulaizuju razloge, ocene osnovanost i nužnost daljeg zadržavanja podnosioca u pritvoru, osporenim rešenjima povredili njegova prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. Ustava. Podnosilac smatra i da iz sadržine osporenih rešenja proizlazi da je on već počinio krivična dela koja mu se stavljaju na teret, te da je tako povređeno i njegovo pravo na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava. U ustavnoj žalbi je istaknuta i povreda prava iz člana 30. stav 1. Ustava, koja se, u suštini, obrazlaže tvrdnjama da ne stoje razlozi za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP.

Predlaže da Ustavni sud, do donošenja konačne odluke kojom će utvrditi povredu označenih prava, poništiti osporena rešenja i ukinuti pritvor podnosiocu, odloži izvršenje rešenja Višeg suda u Beogradu K. 3191/10 i Kv. 4659/10 od 8. septembra 2010. godine.

Podneskom od 2. novembra 2010. godine, koji je označen kao „dopuna ustavne žalbe“, podnosilac navodi da glavni pretres u postupku koji se vodi protiv njega, zakazan za 27. oktobar 2010. godine nije održan, jer drugookrivljeni V.J. i njegov branilac nisu pozvani na glavni pretres. Dalje navodi da je na „neodržanom pretresu“ sud odbio predlog njegovih branilaca da se postupak protiv njega razdvoji u odnosu na drugookrivljenog V.J, kao i predlog da se prema podnosiocu ukine pritvor. Podnosilac smatra da to predstavlja „nastavak kršenja“ njegovih Ustavom garantovanih prava, te predlaže da Ustavni sud zajedno sa prethodno osporenim rešenjima, razmotri i odluči o ovim rešenjima, tako što će utvrditi povredu označenih prava, poništi i ova rešenja i podnosiocu ukinuti pritvor.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odgovor Višeg suda u Beogradu i spise predmeta Višeg suda u Beogradu K. 3191/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

U trenutku podnošenja ustavne žalbe, protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica se pred Višim sudom u Beogradu vodio krivični postupak u predmetu K. 3191/10, a po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1436/09 od 25. marta 2010. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi st. 1. i 4. Krivičnog zakonika i krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u saizvršilaštvu u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Podnosiocu ustavne žalbe je pritvor određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 971/09 od 29. oktobra 2009. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 1), 2) i 3) ZKP, a koji mu se računa od 27. oktobra 2010. godine, kada je lišen slobode.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 3191/10 i Kv. 4659/10 od 8. septembra 2010. godine prema podnosiocu ustavne žalbe je na osnovu člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP produžen pritvor, koji po ovom rešenju traje najduže dva meseca. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da i dalje stoje zakonski razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP za dalje zadržavanje okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, u pritvoru. Po oceni Višeg suda u Beogradu, okrivljeni je osnovano sumnjiv da je u svojstvu odgovornog lica izvršio dva krivična dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. Krivičnog zakonika, a za koje delo je zaprećena kazna zatvora preko deset godina, kao i da u konkretnom slučaju postoje osobito teške okolnosti predmetnih krivičnih dela koje opravdavaju zadržavanje okrivljenog u pritvoru. Ove okolnosti se, po oceni Višeg suda u Beogradu, ogledaju u činjenici da je okrivljeni osnovano sumnjiv da je u vremenskom periodu od devet godina kontinuirano preduzimao radnje izvršenja krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, čime je, prema navodima optužnog akta, ispoljio posebnu upornost u vršenju krivičnog dela, te da je osnovano sumnjiv da je inkriminisanim radnjama pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od preko 1.000.000.000,00 dinara, na štetu budžeta Republike Srbije i više javnih preduzeća, a koji iznos višestruko prelazi iznos koji predstavlja kvalifikatorni element za teži oblik krivičnog dela koji se okrivljenom stavlja na teret. U obrazloženju se dalje navodi da, po oceni Višeg suda u Beogradu, ove osobito teške okolnosti opravdavaju dalje zadržavanje okrivljenog po ovom zakonskom osnovu.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž. 3733/10 od 28. septembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 3191/10 i Kv. 4659/10 od 8. septembra 2010. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da i po oceni Apelacionog suda u Beogradu, iz spisa predmeta proizlazi da postoji osnovana sumnja da je okrivljeni učestvovao u izvršenju dva krivična dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. Krivičnog zakonika, kao i da su po oceni Apelacionog suda u Beogradu ispunjena oba kumulativna uslova iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, te da i dalje stoje razlozi za produženje pritvora po ovom osnovu.

Naknadno osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 3191/10 od 27. oktobra 2010. godine odbijen je predlog odbrane da se prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, ukine pritvor određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 971/09 od 29. oktobra 2009. godine, a koji se računa od 27. oktobra 2009. godine, kada je lišen slobode. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da se okrivljeni nalazi na lečenju na VMA od januara 2010. godine, a što je i odbrana navela, da je bolest okrivljenog pod maksimalnom kontrolom, te da je okrivljeni u visoko specijalizovanoj zdravstvenoj ustanovi u kojoj postoje svi uslovi za pružanje adekvatne medicinske pomoći okrivljenom. Dalje se navodi da su, po stavu tog suda, individualizovani razlozi zbog kojeg je okrivljenom produžen pritvor po osnovu člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, a što je u više navrata bilo predmet kontrole Apelacionog suda u Beogradu, koji je potvrđivao prvostepena rešenja.

Istog dana, Viši sud u Beogradu je na glavnom pretresu doneo rešenje kojim je odbijen predlog odbrane se postupak protiv podnosioca ustavne žalbe razdvoji u odnosu na drugookrivljenog V.J.

4. Odredbe člana 27. Ustava, pored ostalog, utvrđuju: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, a lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (stav 3.).

Odredbom člana 30. stav 1. Ustava je utvrđeno da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka.

Odredbama člana 31. Ustava je, pored ostalog, utvrđeno: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (stav 1.); da posle podizanja optužnice sud trajanja pritvora svodi na najkraće neophodno vreme u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).

Odredbom člana 34. stav 3. Ustava je utvrđeno da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće potrebno vreme (član 16. stav 3.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, te da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbama člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP je propisano: da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela.

Odredbom člana 359. stav 3. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) je propisano da će se službeno ili odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniti se zatvorom od dve do dvanaest godina ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara.

5. Ustavni sud ukazuje da je u više donetih odluka (videti, pored ostalih, odluke u predmetima: Už-1197/2008, od 13. novembra 2008. godine, Už-314/2007 od 23. aprila 2009. godine, Už-1429/2009 od 16. jula 2009. godine, Už-1960/2009 od 16. septembra 2010. godine, Už-34/2008 od 10. marta 2011. godine i Už-1738/2009 od 2. juna 2011. godine) dao tumačenje prava zaštićenih odredbama čl. 27. i 31. Ustava i zauzeo stav o kriterijumima na osnovu kojih se utvrđuje da li povrede navedenih prava postoje ili ne, pa su u ovom ustavnosudskom predmetu, u postupku ocene, primenjeni već zauzeti stavovi.

6. Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je, kod svakog odlučivanja o produženju ili ukidanju pritvora tokom krivičnog postupka, nadležni sud dužan da ceni da li i dalje postoje zakonom propisani razlozi za zadržavanje ove procesne mere na snazi, te ukoliko nađe da takvi razlozi i dalje postoje, obavezan je da ih u rešenju o produženju pritvora jasno i dovoljno obrazloži. Po oceni Ustavnog suda, ovo posebno podrazumeva obavezu sudova da daju dovoljno jasne, ubedljive i individualizovane razloge za dalje zadržavanje nekog lica u pritvoru, odnosno obavezu sudova da, s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, pažljivo ispitaju opravdanost produženja pritvora.

Pored postojanja osnovane sumnje da je lice učinilo krivično delo koje mu se stavlja na teret, odredba člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP propisuje postojanje dva ulova, i to: da je za krivično delo koje se licu stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina i da je pritvaranje, odnosno dalje zadržavanje u pritvoru, opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da su sudovi u osporenim rešenjima ocenili da je podnosilac ustavne žalbe osnovano sumnjiv da je u svojstvu odgovornog lica izvršio dva krivična dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. Krivičnog zakonika. Samim time, Ustavni sud je utvrdio da je kod podnosioca ustavne žalbe bio ispunjen objektivni uslov koji se odnosi na zakonom propisanu (zaprećenu) zatvorsku kaznu za krivično delo za koje je optužen, a što je i konstatovano u osporenim rešenjima. Drugi uslov iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP propisuje obavezu suda da utvrdi postojanje „posebno teških okolnosti krivičnog dela“, a koje kod suda stvaraju uverenje da je pritvaranje okrivljenog opravdano. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je ovakvom zakonskom formulacijom određen jedan široki pravni standard koji se vezuje za faktička pitanja u svakom pojedinačnom slučaju, te da je krivičnom sudu ostavljeno određeno polje slobodne, diskrecione procene da odluči o tome da li postoje posebno teške okolnosti konkretnog krivičnog dela, koje pritvor čine opravdanim. Pri tome, sud uzima u obzir sve do tada prikupljene činjenice i okolnosti krivičnog dela za koje postoji osnovana sumnja da ga je okrivljeni učinio. Ustavni sud je utvrdio da su u konkretnom slučaju sudovi ocenili da postoje „osobito teške okolnosti predmetnih krivičnih dela“ koje opravdavaju zadržavanje podnosioca u pritvoru, a koje se odnose na to da je podnosilac osnovano sumnjiv da je u vremenskom periodu od devet godina kontinuirano preduzimao radnje izvršenja krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, i to radi pribavljanja protivpravne imovinske koristi u iznosu koji višestruko prelazi iznos koji predstavlja kvalifikatorni element za teži oblik krivičnog dela za koji je podnosilac optužen.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, rešenja koja su osporena ustavnom žalbom zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje naročito teške okolnosti krivičnog dela, zbog kojih je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen po označenom zakonskom osnovu. Osporena rešenja su, po mišljenju Ustavnog suda, upravo rezultat brižljivog razmatranja svih do tada poznatih činjenica i okolnosti izvršenja predmetnog krivičnog dela i sažetog zaključivanja sudova u pogledu postojanja opravdanih razloga da se okrivljenom pritvor produži, te suprotni navodi podnosioca ne mogu biti od značaja za drugačiju odluku Suda, zbog čega Ustavni sud nalazi da se ovi navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati osnovanim.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu K. 3191/10 i Kv. 4659/10 od 8. septembra 2010. godine, Apelacionog suda u Beogradu Kž. 3733/10 od 28. septembra 2010. godine i Višeg suda u Beogradu K. 3191/10 od 27. oktobra 2010. godine nisu povređena prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. Ustava.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 30. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na stav izražen u Odluci Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine, da se odredbe člana 30. Ustava odnose „na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor prethodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Dakle, sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta. U daljem toku krivičnog postupka više se ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi“.

Imajući u vidu navedeno, kao i da je osporenim rešenjima prema podnosicu ustavne žalbe produžen ranije određen pritvor, odnosno odbijen predlog odbrane za ukidanje pritvora, Ustavni sud je utvrdio da za ocenu navoda ustavne žalbe nisu relevantne odredbe člana 30. stav 1. Ustava, pa je ocenio da je pozivanje podnosioca ustavne žalbe na njih neosnovano.

8. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu pretpostavke nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, koju je obrazložio tvrdnjom da iz sadržine osporenih rešenja proizlazi da je već utvrđeno da je on počinio krivična dela koja mu se stavljaju na teret.

Po oceni Ustavnog suda, obrazloženja osporenih rešenja ne odražavaju unapred mišljenje suda da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe kriv, niti prejudiciraju konačnu odluku o tome, već samo sadrže ocenu postojanja posebno teških okolnosti krivičnog dela kao razloga koji je sud utvrdio razmatrajući opravdanost i neophodnost daljeg produženja pritvora protiv njega.

Ustavni sud je, stoga, utvrdio da sudovi u osporenim rešenjima nisu prekoračili granicu osnovane sumnje u okviru koje se može kretati procesno odlučivanje o postojanju objektivnih i subjektivnih razloga koji produženje pritvora čine osnovanim i opravdanim, jer se ni de facto ni de iure nisu izjasnili o krivici podnosioca, pa je Ustavni sud tvrdnje podnosioca ustavne žalbe kojima se ističe povreda pretpostavke nevinosti ocenio neosnovanim.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju osporenim rešenjima podnosiocu ustavne žalbe nije povređena pretpostavka nevinosti, zajemčena odredbom člana 34. stav 3. Ustava.

Na osnovu izloženog u tač. 5. do 8. obrazloženja, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i doneo Odluku kao u prvom delu stava 1. izreke.

9. Povodom dela ustavne žalbe u kome se osporava rešenje Višeg suda u Beogradu kojim je odbijen predlog odbrane da se u odnosu na podnosioca predmetni krivični postupak razdvoji, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, jer osporeno rešenje, po svojoj prirodi, nije pojedinačni pravni akt kojim se odlučuje o pravima i obavezama fizičkih ili pravnih lica protiv koga se, u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba može izjaviti. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona u Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

Imajući u vidu da je Ustavni sud doneo konačnu odluku, to je ocenio da je zahtev podnosioca da se odloži izvršenje osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu K. 3191/10 i Kv. 4659/10 od 8. septembra 2010. godine bespredmetan.

10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnosti rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti