Sticanje svojine održajem na osnovu usmene deobe imovine za života
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnosioca koji je osporavao prodaju nepokretnosti od strane brata. Potvrđen je stav redovnih sudova da je brat stekao svojinu održajem na osnovu usmenog, ali realizovanog, sporazuma o deobi imovine za života ostavioca.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Saliha Hadžajlića iz Sjenice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Saliha Hadžajlića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2569/10 od 3. septembra 2010. godine i presude Osnovnog suda u Novom Pazaru - Sudska jedinica u Sjenici P. 69/10 od 24. februara 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Salih Hadžajlić iz Sjenice je, preko punomoćnika Ranke Pantović, advokata iz Novog Pazara, izjavio Ustavnom sudu 13. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2569/10 od 3. septembra 2010. godine i presude Osnovnog suda u Novom Pazaru - Sudska jedinica u Sjenici P. 69/10 od 24. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe navodi: da je sporna nepokretnost bila isključiva svojina sada pokojnog oca podnosioca ustavne žalbe, te nije mogla biti predmet usmene deobe, već predmet sporazuma o raspodeli imovine za života; da sporazum o ustupanju i raspodeli imovine za života mora biti sastavljen u pismenom obliku i overen od sudije, a kako u konkretnom slučaju nije ispunjen ni jedan od tih uslova, takav sporazum ne proizvodi pravno dejstvo, niti se na osnovu njega može steći pravo svojine; da se ne može raditi ni o poklonu, pošto ugovor o poklonu, takođe, mora biti sačinjen u pisanoj formi; da zaostavština prelazi po sili zakona na ostaviočeve naslednike u trenutku ostaviočeve smrti, te je podnosilac ustavne žalbe postao suvlasnik sporne nepokretnosti po osnovu nasleđa i ima pravo preče kupovine nepokretnosti.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.
3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i priloženih dokaza, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru - Sudska jedinica u Sjenici P. 69/10 od 24. februara 2010. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se u odnosu na tužene A.J. i J.H. utvrdi da je ugovor o prodaji nepokretnosti, označene kao Kp. broj 684/1 zv. "Potok", po kulturi livada 5. klase, u površini od 0.62,00 ha, upisane u listu nepokretnosti 34 KO Dubnica, zaključen između tuženog J.H. kao prodavca i tuženog A.J. kao kupca, ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo, kao i da se naloži tuženom A.J. da prestane sa korišćenjem, izvođenjem poljoprivrednih i građevinskih radova, na označenoj katastarskoj parceli, te da istu oslobodi od svih stvari, poljoprivrednih građevinskih mašina, u roku od 15 dana po prijemu presude. U obrazloženju prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je u toku 1983. godine ili 1984. godine izvršena usmena deoba nepokretnosti između tužioca, tuženog J.H, njihovog oca, sada pok. H.H. i ostale tužiočeve braće; da je predmet deobe, između ostalog, bila i sporna nepokretnost, koja je deobom pripala tuženom J.H; da su tužilac, tuženi J.H. i ostali deobničari ušli u državinu nepokretnosti koja im je pripala u deo, a koju niko nije osporavao; da je u toku 2009. godine tuženi J.H. prodao spornu nepokretnost tuženom A.J. usmenim ugovorom o kupoprodaji za cenu od 6500 evra, nakon čega je tuženi A.J. ušao u državinu sporne nepokretnosti; da usmena deoba nepokretnosti, ukoliko je realizovana, u svemu proizvodi pravno dejstvo, pa na njenu valjanost ne utiče okolnost da se sporna nepokretnost još uvek vodi na ime sada pok. H.H, tj. oca tužioca i tuženog J.H; da u konkretnom slučaju tužilac nema zakonsko pravo preče kupovine, jer se ni jedna njegova nepokretnost neposredno ne graniči sa spornom nepokretnošću.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2569/10 od 3. septembra 2010. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je otac tužioca i tuženog J.H. izvršio raspodelu imovine za života sporazumom o ustupanju i raspodeli imovine koji nije sačinjen u pismenom obliku i overen u sudu, ali su se naslednici sa njim saglasili i stupili u državinu ustupljenih nepokretnosti na kojima jedan drugome nisu osporavali pravo svojine; da su od 1983. godine svi zakonski naslednici pok. H.H. koristili ustupljenu imovinu i bili savesni držaoci, pa su saglasno članu 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa postali vlasnici putem održaja; da je tuženi J.H. bio savestan držalac i vlasnik sporne nepokretnosti, te je mogao da je proda tuženom A.J, a imajući u vidu da se nepokretnost tužioca ne graniči sa spornom parcelom, tužilac ne može isticati pravo preče kupovine utvrđeno čl. 5. i 6. Zakona o prometu nepokretnosti.
4. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno time što sporna nepokretnost nije mogla biti predmet usmene deobe, niti sporazuma o raspodeli imovine za života koji podrezumeva pismenu formu i sudsku overu, već je bila predmet zaostavštine podnosiočevog pok. oca H.H. na kojoj je podnosilac po osnovu nasleđa stekao pravo susvojine, a time i pravo preče kupovine predmetne parcele. Ustavni sud konstatuje da je zaključivanje podnosioca u suprotnosti sa sadržinom osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu. Naime, osporenom drugostepenom presudom utvrđeno je da sporazum o ustupanju i raspodeli imovine za života nije sačinjen u pismenom obliku i overen u sudu, ali da su svi zakonski naslednici pok. H.H. postali vlasnici ustupljenih nepokretnosti putem održaja, pošto su koristili ustupljenu imovinu, bili savesni držaoci i nisu jedan drugome osporavali pravo svojine. Takođe, Ustavni sud ocenjuje da su sudovi u osporenim odlukama naveli detaljne razloge na kojima su zasnovali svoje presude, a da podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi ukazivali na to da su osporene odluke donete proizvoljnim ili očigledno pogrešnim tumačenjem i primenom materijalnog prava, te da ne ispunjavaju zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava
Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između pojedinaca, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.
Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenih ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević