Ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu na teret sredstava osiguranja

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, nalazeći da pravo na zdravstvenu zaštitu nije apsolutno pravo na besplatno lečenje, već se ostvaruje pod uslovima propisanim zakonom. Kako podnositeljka nije ispunila te uslove, odbijanje refundacije troškova nije povredilo njena ustavna prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-443/2008
17.06.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vesne Krnetić iz Sutjeske, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao nesnovana ustavna žalba Vesne Krnetić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2242/07 od 14. novembra 2007. godine i presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 206/08 od 4. marta 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Vesne Krnetić izjavljena protiv rešenja Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje - Filijale za Srednjobanatski okrug Zrenjanin broj 04-180/43/07 od 2. jula 2007. godine i rešenja Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje - Pokrajinskog zavoda za zdravstveno osiguranje Novi Sad broj 03-54-323/2007 od 4. septembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vesna Krnetić iz Sutjeske je 15. aprila 2008. godine, preko punomoćnika Judite Varadi i Konstantina Rankova, advokata iz Zrenjanina, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci.

Iako se formalno poziva na više povreda Ustava Republike Srbije, Povelje o zaštiti ljudskih i manjinskih prava i Zakona o zdravstvenom osiguranju, podnositeljka ustavne žalbe se u suštini žali na povredu prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. Ustava i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, podnositeljka smatra da su joj navedena prava povređena, jer su postupajući državni organi osporenim aktima odbili njen zahtev za novčanu naknadu za plaćanje troškova lečenja u iznosu od 9.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je podnela Filijali Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje za Srednjobanatski okrug u Zrenjaninu zahtev za novčanu naknadu za plaćene troškove lečenja u Specijalnoj ginekološkoj bolnici „Beograd“ u Beogradu, u iznosu od 9.000,00 dinara, koji zahtev je osporenim rešenjem prvostepenog upravnog organa broj 04-180/43/07 od 2. jula 2007. godine odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o žalbi podnositeljke, Republički zavod za zdravstveno osiguranje - Pokrajinski zavod za zdravstveno osiguranje Novi Sad je doneo osporeno drugostepeno rešenje broj 03-54-323/2007 od 4. septembra 2007. godine, kojim je odbio žalbu podnositeljke kao neosnovanu.

Podnositeljka je potom 3. oktobra 2007. godine podnela tužbu protiv Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje - Filijale za Srednjobanatski okrug Zrenjanin, kojom je traženo da se obaveže tuženi da joj plati iznos od 9.000,00 dinara na ime glavnice duga, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. januara 2007. godine. Opštinski sud u Zrenjaninu je osporenom presudom P. 2242/07 od 14. novembra 2007. godine odbio tužbeni zahtev podnositeljke. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja i primenom odredaba člana 68. st. 1 i 3. Ustava Republike Srbije i odredaba čl. 53, 144. i 183. Zakona o zdravstvenom osiguranju, u obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da tuženi nije obavezan da plati tužilji traženi iznos, jer nisu ispunjeni svi uslovi koji su propisani Zakonom o zdravstvenom osiguranju za naknadu plaćenih troškova lečenja iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja koje je osigurano lice (podnositeljka ustavne žalbe) platilo. Naime, postupajući sud je utvrdio da tuženi sa privatnom klinikom u kojoj je lečena podnositeljka nema zaključen ugovor o pružanju zdravstvenih usluga, da podnositeljka nije imala uput specijaliste za lekarsku intervenciju kojoj se podvrgla i konstatovao da je nadležna lekarska komisija utvrdila da navedena interencija nije bila hitna u smislu člana 53. Zakona o zdravstvenom osiguranju, te da je tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe neosnovan.

Osporenom presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 206/08 od 4. marta 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke i potvrđena pobijana prvostepena presuda. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je zaštita spornog prava ne pripada tužilji na osnovu odredaba člana 68. Ustava, jer „iz stava 3. ovog člana jasno sledi da se pravo ne crpi direktno iz Ustava, već da se ostvaruje na način i pod uslovima predviđenim zakonom“. Drugostepeni sud je utvrdio i da je prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, kao i da je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo.

4. Odredbama Ustava u odnosu na koje je ocenjivana osnovanost ustavne žalbe utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja, da deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način, u skladu sa zakonom, da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuje zakonom i da Republika Srbija pomaže razvoj zdravstvene i fizičke kulture (član 68.).

Zakonom o zdravstvenom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 107/05, 109/05 i 106/06) propisano je: da osigurano lice ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu na način i po postupku utvrđenim ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, kao i da troškove zdravstvene zaštite koja se ostvaruje mimo načina i postupka utvrđenog u skladu sa stavom 1. ovog člana snosi osigurano lice (član 144. st. 1. i 2.); da se zdravstvenim ustanovama, odnosno privatnoj praksi sa kojima nije zaključen ugovor o pružanju zdravstvenih usluga mogu iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja platiti samo zdravstvene usluge pružene osiguranim licima pri ukazivanju hitne medicinske pomoći, po cenama utvrđenim aktom iz člana 55. ovog zakona, kao i da ako je osigurano lice platilo za pruženu hitnu medicinsku pomoć zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi iz stava 1. ovog člana, ima pravo na naknadu plaćenih troškova iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja do iznosa cene pružene zdravstvene usluge, utvrđene aktom iz člana 55. ovog zakona (član 183.); da je hitna medicinska pomoć, u smislu ovog zakona, neposredna - trenutna medicinska pomoć koja se pruža da bi se izbeglo dovođenje osiguranog lica u životnu opasnost, odnosno nepopravljivo ili ozbiljno slabljenje ili oštećenje njegovog zdravlja ili smrt, da se pod hitnom medicinskom pomoći, u smislu ovog zakona, smatra i medicinska pomoć koja se pruži u toku od 12 sati od momenta prijema osiguranog lica da bi se izbegao očekivani nastanak hitnog medicinskog stanja, da neophodna zdravstvena zaštita, u smislu ovog zakona, obuhvata zdravstvenu zaštitu koja je odgovarajuća, odnosno potrebna za dijagnostiku, odnosno lečenje bolesti ili povreda osiguranog lica, koja je u skladu sa standardima dobre medicinske prakse u zemlji i koja nije pružena, na zahtev osiguranog lica ili zdravstvenog radnika, radi stavljanja osiguranog lica u povoljniji položaj u odnosu na druga osigurana lica, odnosno radi sticanja posebnih koristi za zdravstvenu ustanovu, privatnu praksu ili zdravstvenog radnika i da hitnu i neophodnu zdravstvenu zaštitu u postupku ostvarivanja prava osiguranih lica iz obaveznog zdravstvenog osiguranja utvrđuju stručno-medicinski organi u postupku ostvarivanja prava (član 53.).

Pravilnikom o načinu i postupku ostvarivanju prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja („Službeni glasnik RS“, br. 116/06, 16/07, 38/07, 45/07, 97/07 i 127/07), koji je važio u vreme donošenja osporenih akata, bilo je propisano: da osigurano lice ostvaruje zdravstvenu zaštitu u zdravstvenoj ustanovi, odnosno kod drugog davaoca zdravstvenih usluga (u daljem tekstu: davalac usluga), koji ima sedište na području matične filijale sa kojim je zaključen ugovor o pružanju zdravstvene zaštite i da osigurano lice ostvaruje zdravstvenu zaštitu i kod zdravstvene ustanove, odnosno kod drugog davaoca zdravstvenih usluga van područja matične filijale pod uslovima propisanim Zakonom i ovim pravilnikom (član 15. st. 1. i 2.); da se osiguranom licu obezbeđuje pravo na slobodan izbor davaoca usluga sa kojim je matična filijala zaključila ugovor o pružanju zdravstvene zaštite, odnosno slobodan izbor lekara (u daljem tekstu: izabrani lekar) u skladu sa zakonom i ovim pravilnikom (član 16.); da hitna medicinska pomoć jeste neposredna - trenutna medicinska pomoć koja se pruža da bi se izbeglo dovođenje osiguranog lica u životnu opasnost, odnosno nepopravljivo ili ozbiljno slabljenje ili oštećenje njegovog zdravlja ili smrt, da se pod hitnom medicinskom pomoći smatra i medicinska pomoć koja se pruža u toku od 12 sati od momenta prijema osiguranog lica da bi se izbegao očekivani nastanak hitnog medicinskog stanja, da se hitna medicinska pomoć pruža na mestu medicinske hitnosti ili kod davaoca usluga, sa ili bez uputa izabranog lekara kao i u slučaju kada osigurano lice nije u mogućnosti da podnese dokaz o svojstvu osiguranog lica, pod uslovima propisanim Zakonom i ovim pravilnikom i da hitnu medicinsku pomoć pruža osiguranim licima najbliži davalac usluga, odnosno privatna praksa, bez obzira da li je zaključen ugovor o pružanju zdravstvenih usluga (član 51.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povrede prava na koje se formalno poziva u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe u suštini nezadovoljana ishodom parničnog postupka u kome su donete osporene presude, te da se prvenstveno žali na primenu merodavnog materijalnog prava. Stoga je Ustavni sud najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome su donete osporene presude u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta naznačenih odredaba Ustava, Zakona i podzakonskog akta, u delu u kome se osporavaju presude Opštinskog suda u Zrenjaninu i Okružnog suda u Zrenjaninu, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nije povređeno ustavno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je i u ovom postupku prethodno konstatovao da u načelu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, tako da bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je isti bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je Opštinski sud u Zrenjaninu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te izvođenja i ocene relevantnih dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), utvrdio da je neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražena novčana naknada (refundacija) plaćenih troškova lečenja iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Ustavni sud je ocenio da su Opštinski sud u Zrenjaninu, a potom i Okružni sud u Zrenjaninu odlučujući o podnetoj žalbi, za svoje stavove dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na primeni merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Drugim rečima, sama okolnost da podnositeljka ustavne žalbe nije zadovoljana ishodom predmetnog parničnog postupka ne znači istovremeno da joj u konkretnom postupku pred prvostepenim i drugostepenim sudom nije bilo obezbeđeno pravično suđenje.

Takođe, Ustavni sud nije našao bilo koji element koji bi ukazivao na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Naime, osporeni postupak je upravo vođen povodom tužbe podnositeljke ustavne žalbe kojom je tražena isplata tužbenim zahtevom potraživanog duga, čime joj je omogućen pristup sudu. Po oceni Ustavnog suda, tužilji je tokom postupka pred prvostepenim sudom bilo omogućeno da predlaže dokaze, kao i da odgovori na navode i dokaze suprotne strane, a iz dokumentacije dostavljene Ustavnom sudu ne proizlazi da je u odnosu na tuženog bila drugačije tretirana. Podnositeljka ustavne žalbe je dalje imala mogućnost da izjavi žalbu, o kojoj je meritorno odlučivao nadležni drugostepeni sud koji je u obrazloženju naveo razloge za svoju odluku, odnosno razloge zbog kojih žalbeni navodi nisu mogli da dovedu do drugačijeg rešavanja konkretne pravne stvari. S obzirom da je podnositeljki ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi navoda iz ustavne žalbe da je osporenim presudama povređeno pravo na zdravstvenu zaštitu, koje podnositeljka definiše kao „pravo na lečenje“, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba i u ovom delu neosnovana. Prilikom svoje ocene, Ustavni sud je pošao od garancija koje Ustav u članu 68. st. 1. i 3. utvrđuje za ovo pravo i konstatovao da Ustav svakom licu garantuje pravo na zaštitu fizičkog i psihičkog integriteta, utvrđujući, pored ostalog, da se zdrvastvena zaštita uređuje zakonom. Ustav u stavu 2. istog člana načelno utvrđuje, i to isključivo za određene kategorije lica (decu, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrane roditelje sa decom do sedme godine i stare), da će pravo na zdravstvenu zaštitu ostvarivati iz javnih prihoda, osim ako ga ne ostvaruju na drugi način, i to u skladu sa zakonom. Dakle, Ustav štiti i garantuje pravo na zdravstvenu zaštitu na način i pod uslovima propisanim zakonom, pri čemu ne sadrži garanciju „prava na besplatno lečenje“, tj. prava na zdravstvenu zaštitu na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja za „svako lice“ i u svakom pojadinačnom slučaju, nezavisno od propisa koji uređuju ovu oblast.

U konkretnom slučaju, po oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe je ostvarila pravo na zdravstvenu zaštitu na način i pod uslovima propisanim Zakonom o zdravstvenom osiguranju. Okolnost da podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj pripada „pravo na besplatno lečenje“, kao i da je nezadovoljna odlukama državnih organa kojima je odbijen njen zahtev za novčanu naknadu plaćenih troškova lečenja iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, odnosno da joj nisu „refundirani“ troškovi lečenja, ne znači da je došlo do povrede prava na zdravstvenu zaštitu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), u ovom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2242/07 od 14. novembra 2007. godine i presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 206/08 od 4. marta 2008. godine i rešio kao u tački 1. izreke.

6. U pogledu dela ustavne žalbe kojim su osporena rešenja Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje - Filijale za Srednjobanatski okrug Zrenjanin broj 04-180/43/07 od 2. jula 2007. godine i Republičkog zovoda za zdravstveno osiguranje - Pokrajinskog zavoda za zdravstveno osiguranje Novi Sad broj 03-54-323/2007 od 4. septembra 2007. godine, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba u ovom delu neblagovremena.

Naime, prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena protiv akata koji su podnositeljki dostavljeni najkasnije 3. oktobra 2007. godine, kada je podnela tužbu Opštinskom sudu u Zrenjaninu, a da je ustavnu žalbu izjavila 15. aprila 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer nije podneta u zakonom propisanom roku. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu i rešio kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu na teret sredstava osiguranja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti