Ustavna žalba: Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu policijskog službenika i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Upravni sud nije obrazložio ključni navod da uvećanje koeficijenta plate nije predstavljalo naknadu za prekovremeni, noćni i praznični rad, jer je primenjeno na sve zaposlene.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Momčila Antića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Momčila Antića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 7989/10 od 8. jula 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Nalaže se Upravnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda ponovi postupak po tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade Republike Srbije broj 120-01-32/2009-01 od 26. februara 2009. godine.

3. Ova Odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Momčilo Antić iz Beograda je 13. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 7989/10 od 8. jula 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, Policijska uprava za grad Beograd i da je u periodu od 1. decembra 2005. godine do 1. decembra 2008. godine radio prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika, a da mu za to nije isplaćivana naknada, odnosno da je uvek primao istu platu bez obzira na broj časova i vreme provedeno na radu, što ni upravni organi, niti Upravni sud nisu cenili; da je Upravni sud u obrazloženju osporene presude našao da je pravilno postupio tuženi organ uprave pozivajući se na član 47. Zakona o unutrašnjim poslovima i član 147. stav 3. Zakona o policiji, ne utvrđujući da li su uopšte ti propisi i primenjeni u praksi; da se u konkretnoj situaciji radi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer je navedenim zakonima određeno koje kategorije zaposlenih imaju pravo na uvećanje zarade, a da su, međutim, sredstva opredeljena iz Budžeta Republike Srbije u Ministarstvu unutrašnjih poslova, suprotno zakonskim odredbama, ravnomerno raspoređena na sve zaposlene, pa i na one koji ne rade prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika; da je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, načelo da su pred zakonom svi jednaki, te i pravo na pravično suđenje i pravo na rad podnosioca, iz razloga što su u istoj pravnoj situaciji donete presude Opštinskog suda u Valjevu, koje su potvrđene presudama Okružnog suda u Valjevu, presude Opštinskog suda u Čačku, koje su potvrđene presudama Okružnog suda u Čačku, kojima je pripadnicima Policijske uprave Valjevo i Policijske uprave Čačak priznato pravo na naknadu u periodu važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, iz čega proizlazi da jedan deo pripadnika policije ima pravo na dodatke na platu, a drugi ne, i to zbog različitog tumačenja propisa od strane različitih državnih organa ili sudova. Podnosilac, takođe, ukazuje i da je i u periodu nakon stupanja na snagu Zakona o policiji Ustavni sud zauzeo stav da i posle stupanja na snagu tog zakona pripadnici policije imaju pravo na isplatu dodataka na platu za prekovremeni, noćni rad i rad u dane državnih i verskih praznika. U prilog svojim tvrdnjama, podnosilac ustavne žalbe je dostavio presudu Opštinskog suda u Valjevu P1. 1715/08 od 4. marta 2008. godine, presudu Opštinskog suda u Čačku P1. 300/06 od 12. juna 2008. godine, presudu Okružnog suda u Valjevu Gž1. 351/08 od 17. jula 2008. godine, presudu Okružnog suda u Čačku Gž1. 1864/08 od 19. novembra 2008. godine i presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 858/10 od 17. juna 2010. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Upravnog suda U. 7989/10, spis predmeta Žalbene komisije Vlade 120-01-32/2009-01 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe i drugi policijski službenici su 3. decembra 2008. godine podneli zahtev Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, Policijska uprava za grad Beograd, između ostalog, za isplatu dodataka na platu, odnosno za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika.

Prvostepeni upravni organ je 9. decembra 2008. godine doneo rešenje broj 117-121, kojim je odbijen zahtev, između ostalih, i podnosioca ustavne žalbe za isplatu dodatka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću, i za isplatu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao neosnovan.

Podnosilac ustavne žalbe i drugi podnosioci zahteva su protiv ovog rešenja izjavili žalbu, koja je rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-32/2009-01 od 26. februara 2009. godine odbijena kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe i drugi podnosioci zahteva su 25. marta 2009. godine podneli tužbu Vrhovnom sudu Srbije protiv navedenog konačnog upravnog akta, u kojoj je, između ostalog, navedeno da prvostepeni organ nije utvrdio da li su i kada doneta pojedinačna rešenja, te da su pojedinačna rešenja tužiocima uručena posle podnošenja zahteva za isplatu dodatka na platu i da u njima nigde nije iskazano da li su u koeficijent uračunati i dodaci na platu, kao i da su koeficijenti uvećani apsolutno svim zaposlenima u Ministarstvu, iako nikada ne rade noću, prekovremeno i na dane državnih i verskih praznika.

Upravnom sudu su 1. januara 2010. godine, na osnovu člana 89. i člana 90. stav 1. Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 116/08 i 104/09), ustupljeni predmeti Vrhovnog suda Srbije i okružnih sudova u kojima do 31. decembra 2009. godine nije doneta konačna odluka, a za koje je nadležan Upravni sud, saglasno članu 29. stav 1. tog Zakona. Upravni sud je, na sednici održanoj 8. jula 2010. godine, nakon ocene navoda tužbe, odgovora na tužbu i spisa predmeta, doneo osporenu presudu U. 7989/10, kojom je tužba odbijena, kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, po oceni Upravnog suda, pravilno postupio tuženi organ kada je odbio žalbu i ocenio da je prvostepeno rešenje zakonito, jer su tužioci ostvarili pravo na uvećanje zarade u smislu člana 147. stav 3. Zakona o policiji; da je tužiocima prilikom utvrđivanja koeficijenta plate koeficijent uvećan zbog uslova rada, težine, prirode posla, zadataka i poslova koje obavlja, a što uključuje i rad na dan praznika, noćni rad, rad u smenama, prekovremeni rad, dežurstva, pripravnost i druge vidove neredovnosti u radu, te da nemaju pravo na isplatu dodataka na platu zbog posebnih uslova rada i dužine vremena provedenog na radu.

Uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odnosno presude Opštinskog i Okružnog suda u Valjevu, kao i Opštinskog i Okružnog suda u Čačku, te presudu Osnovnog suda u Kragujevcu, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Presudom Opštinskog suda u Valjevu P1. 1715/06 od 4. marta 2008. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Valjevu Gž1. 351/08 od 17. jula 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev B. Đ. i obavezana Republika Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava Valjevo da tužiocu na ime neisplaćenih dodataka na platu za prekovremeni rad, rad na dan praznika i rad noću za period od 4. januara 2003. godine do 1. decembra 2005. godine isplati iznose bliže navedene u izreci prvostepene presude, kao i troškove parničnog postupka u navedenom iznosu.

Presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 300/2006 od 12. juna 2008. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 1864/08 od 19. novembra 2008. godine, usvojen je tužbeni zahtev N.M. i obavezana Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova - Sekretarijat u Čačku da tužiocu na ime neisplaćenih zarada po osnovu rada u dane državnih i verskih praznika, prekovremenog rada i noćnog rada za period od juna 2003. godine zaključno se novembrom 2005. godine, isplati iznose bliže navedene u izreci prvostepene presude.

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 858/10 od 17. juna 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev S.D. i obavezana tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova – PPU Kragujevac, Policijska ispostava Kragujevac, da tužiocu na ime neisplaćene zarade po osnovu noćnog rada, prekovremenog rada i rada na dan državnih praznika za period od 1. marta 2004. godine zaključno sa 1. martom 2007. godine, isplati iznos bliže naveden u izreci prvostepene presude, kao i troškove parničnog postupka u opredeljenom iznosu. Presuda je postala pravnosnažna 4. avgusta 2010. godine (žalba nije izjavljena), a izvršna 12. avgusta 2010. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bilo je propisano: da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 32.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom (član 48.).

Odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano: da se plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica iz člana 1. ovog zakona utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom (član 2.); da osnovicu za obračun plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije (član 3. stav 1.); da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu i da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku dana i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4.).

Odredbama člana 5. ovog zakona bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta, kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom (stav 1. tač. 2), 3) i 5) i stav 2.).

Zakon o unutrašnjim poslovima je prestao da važi 29. novembra 2005. godine, stupanjem na snagu Zakona o policiji ("Službeni glasnik RS", broj 101/05). Odredbama Zakona o policiji, uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Prema odredbi člana 146. stav 1. Zakona o policiji, policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova. Član 147. istog Zakona propisuje: da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (stav 3.). Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji je propisano: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).

Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je važio do dana stupanja na snagu Zakona o policiji i na osnovu tog zakona donetog Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova od 28. novembra 2005. godine i 13. juna 2006. godine, bilo je propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava, pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30% i pravo na koeficijent po osnovu zvanja, odnosno čina koji zaposleni ima.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud smatra da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li se osporenim pojedinačnim aktom povređuje ili uskraćuje ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, jer je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, kao i ukoliko je došlo do povrede određenih procesnih prava (na pristup sudu, na obrazloženu odluku, na javnu raspravu i dr.).

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima doneo odluku na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku. Međutim, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

Rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u primeni načela zakonitosti i načelo oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. Ovo se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova, odnosno upravnih organa i razlozi dati u odlukama koje su osporene, jer bi u takvim okolnostima bilo neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke (presuda Helle protiv Finske od 19. decembra 1997. godine).

Međutim, u konkretnom slučaju, Upravni sud se u obrazloženju osporene presude U. 7989/10 od 8. jula 2010. godine nije osvrnuo na navod iz tužbe da se uvećanje koeficijenta plate za 30% odnosilo na sve zaposlene, pa i na one zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova koji nisu radili prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika, odnosno da ovo uvećanje nije obuhvatilo dodatke na platu po prethodno navedenim osnovima, iako ovaj navod nije ocenjen od strane drugostepenog upravnog organa, a istican je u žalbi izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa uprave.

U upravnom postupku i upravnom sporu koji su prethodili podnošenju ustavne žalbe, morala je biti utvrđena činjenica da li je koeficijent za obračun plata uvećan za 30% svim zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova, odnosno da li je prekovremeni rad, rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Ustavni sud konstatuje da se iz obrazloženja prvostepenog rešenja ne može zaključiti da je prvostepeni organ na nesumnjiv način utvrdio ovu činjenicu. U žalbi na prvostepeno rešenje podnosilac ustavne žalbe je ukazao na nedostatke prvostepenog rešenja, te je bilo nužno da drugostepeni organ razmotri žalbene navode i da ih adekvatno obrazloži. Međutim, Žalbena komisija Vlade, kao drugostepeni organ, samo je iznela opšti zaključak o tome da je prvostepeni organ potpuno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo. U najvećem delu obrazloženja rešenja je ponovljeno obrazloženje prvostepenog rešenja, koje ne sadrži razloge o ovoj odlučnoj činjenici.

Nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, saglasno odredbi člana 147. stav 1. Zakona o policiji, zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, mogu ostvariti pravo na koeficijente za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. Iz navedenog proizlazi da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika vrednuje uvećanjem koeficijenta, tako da se na njih ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi. Naravno, primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi je isključena ukoliko je zaposleni koji je radio prekovremeno, noću i u dane državnih i verskih praznika, ostvario pravo na uvećanje koeficijenta za obračun plate na prethodno navedeni način, po navedenim osnovima, što je moralo na nesumnjiv način biti utvrđeno u upravnom postupku.

Međutim, upravo ova činjenica nije cenjena u upravnom postupku, iako je podnosilac ustavne žalbe u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja organa uprave najpre ukazao na to prvostepeni organ nije utvrdio kada su doneta pojedinačna rešenja o utvrđivanju koeficijenta, odnosno da su pojedinačna rešenja tužiocima uručena posle podnošenja zahteva za isplatu dodatka na platu i da u njima nigde nije iskazano da li su u koeficijent uračunati i dodaci na platu, a posebno da su koeficijenti uvećani apsolutno svim zaposlenima u Ministarstvu, iako nikada ne rade noću, prekovremeno i na dane državnih i verskih praznika.

Imajući u vidu da ni Upravni sud nije cenio ove navode iz tužbe podnete protiv konačnog upravnog akta, iako isti nisu ocenjeni ni u upravnom postupku, a bili su od uticaja na rešenje stvari, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao elemenat prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo podnosioca na obrazloženu sudsku odluku, kao elemenat prava na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo nalaganjem Upravnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda ponovi postupak po tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade Republike Srbije broj 120-01-32/2009-01 od 26. februara 2009. godine.

Zahtev podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava navedenih u ustavnoj žalbi, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ostalih naznačenih prava biti preispitana po navedenom pravnom sredstvu u upravnom sporu pred nadležnim sudom, zbog čega je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio.

Ustavni sud konstatuje da ova odluka, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, odnosno prema licima koja su, kao i podnosilac ustavne žalbe, bili tužioci u upravnom sporu koji se vodio pred Upravnim sudom u predmetu U. 7989/10.

Ustavni sud je isti stav je zauzeo u Odluci broj Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 42b. stav 1. i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba: Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti