Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 25 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova i višestrukog ukidanja odluka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . E . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. E . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 387/13 ( inicijalno predmet Prv og opštinsk og sud a u Beogradu P. 9909/02 ) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. E . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 26. maja 201 7. godine, preko punomoćnika Z. M. J , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 387/13, kao i protiv presude Višeg suda u Beogradu P. 387/13 od 25. decembra 2015. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3100/16 od 15. jula 2016. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2210/16 od 22. februara 2017. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava.

Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, zbog neažurnog, nesavesnog, pristrasnog i nezakonitog postupanja nadležnih sudova, a što je imalo za posledicu da je predmetni postupak trajao više od 20 godina, povređeno mu je pravo na suđenje u razumnom roku. Povredu prava na pravično suđenje, podnosilac u suštini zasniva na navodima o pogrešnoj primeni prava, pristrasnom postupanju suda, nejednakom procesnom položaju stranaka i propustu suda da obrazloži sudsku odluku. U prilog tome, istakao je da je Vrhovni kasacioni sud pogrešno primenio propise od uticaja za donošenje zakonite i pravilne odluke, i to osnovne principe prava osiguranja, kao i procesnopravne propise o teretu dokazivanja (posebno ukazujući na član 931. ZOO) , te je osporena revizijska odluka potpuno neutemeljena. Posebno je ukazao i na propust prvostepenog suda da obrazloži svoju odluku, kao i na pristrasnost prvostepenog suda prema tuženom, koja se ogleda u samovoljnom primenjivanju propisa i paušalnom obrazloženju. Naveo je da su postupajući sudovi, usled proizvoljne primene zakonskih propisa, donosili različite odluke u predmetnom postupku, te da su time povredili princip pravne sigurnosti i doveli u pitanje pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Obrazlažući povredu prava na imovinu, istakao je da predmetno potraživanje predstavlja imovinu, u smislu prakse Evropskog suda za ljudska prava, te da je u postupku dokazao da je pretrpeo materijalnu štet u i da ista predstavlja umanjenje njegove imovine . Stoga smatra da mu je usled neažurnog postupanja sudova i samovoljnog primenjivanja propisa povređeno pravo iz člana 58. Ustava. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava u predmetnom parničnom postupku, a postavio je i zahtev za naknadu materijalne štete, koji nije ni obrazložio, ni ti opredelio, kao i zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava. Pored toga, istakao je i zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 387/13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

M. E , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 10. juna 1992. godine, Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog osiguravajućeg društva (prvobitno Z. „D .“ B, a potom K. „D .“, pa K . „D . o .“ ADO) radi ispunjenja ugovora. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 9909/02, koji je u toku 1994. godine dobio novi broj P. 6/94.

U toku postupka pred prvostepenim sudom, održana su tri ročišta za glavnu raspravu, od kojih su se na prva dva samo punomoćnici stranaka izjasnili da ostaju pri tužbi, odnosno odgovoru na tužbu, dok su na trećem izvedeni dokazi čitanjem pisane dokumentacije. Pri tome, drugo ročište je zakazano i održano nakon skoro godinu dana.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6/94 od 23. februara 1994. godine odbijen je predmetni tužbeni zahtev. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 6. juna 1994. godine, a povodom koje je Okružni sud u Beogradu doneo presudu Gž. 6535/94 od 19. oktobra 1994. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Tužilac je 6. februara 1995. godine izjavio reviziju protiv drugostepene presude. Postupajući po reviziji, Vrhovni sud Srbije je 13. juna 1995. godine doneo rešenje Rev. 2677/95 kojim je ukinuo drugostepenu i prvostepenu presudu i utvrdio da se predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 6. decembra 1995. godine.

U prvom ponovnom postupku koji se vodio pred istim sudom, predmet je dobio broj P. 8098/95, a kasnije P. 9971/03. U toku postupka od ukupno zakazanih 21 ročišta za glavnu raspravu, održano je 15, dok šest ročišta ni je održan o, i to tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog neuredne dostave poziva punomoćniku tužioca i jedno zbog štrajka advokata. Povodom prigovora tuženog o apsolutnoj nenadležnosti suda, prvostepeni sud je doneo rešenje 15. septembra 1999. godine, kojim je odbio taj prigovor, a ono je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 30. juna 2000. godine. Punomoćnik tužioca je na ročištu od 27. novembra 2000. godine predložio zastoj postupka zbog činjenice da još nije uspostavljena saradnja naše države sa Republikom Hrvatskom u oblasti pružanja pravne pomoći, a povodom koga je sud doneo rešenje da se ročište odlaže, a da će sledeće biti zakazano na inicijativu punomoćnika tužioca, te je u dostavnoj naredbi označio „predmet u interni prekid“. Podneskom od 27. novembra 2003. godine punomoćnik tužioca je predložio da se službenim putem od Republike Hrvatske zatraži zapisnik o uviđaju koji se odnosi na štetni događaj – osigurani slučaj. Na ročištu od 12. aprila 2004. godine konstatovano je da se „nastavlja postupak“ u ovoj pravnoj stvari. U sprovedenom ponovnom postupku saslušan je tužilac kao stranka u postupku, dva svedoka i pročitana su pismeni dokazi . Na poslednjem održanom ročištu od 25. aprila 2005. godine punomoćnik tužioca je predložio donošenje međupresude kojom bi se obavezao tuženi da tužiocu naknadi prouzrokovanu materijalnu štetu.

Međupresudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9971/03 od 25. aprila 2005. godine obavezan je tuženi da tužiocu naknadi prouzrokovanu materijalnu štetu, a povodom štetnog događaja od 20. marta 1992. godine Protiv navedene međupresude tuženi je izjavio žalbu 26. jula 20 05. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 13287/05 od 20. aprila 2006. godine ukinuta je međupresuda i određeno je da se spisi predmeta vrate prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi su vraćeni prvostepenom sudu 19. juna 2006. godine.

U drugom ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održana su četiri ročišta i sproveden je dokazni postupak čitanjem pismene dokumentacije, a na poslednjem održanom ročištu tužilac je predložio donošenje međupresude.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 14. februara 2007. godine doneo međupresudu P. 9971/03, kojom je obavezao tuženu da tužiocu naknadi prouzrokovanu materijalnu štetu, a povodom štetnog događaja od 20. marta 1992. godine. Protiv navedene međupresude tuženi je izjavio žalbu 11. maja 200 7. godine, a tužilac je 28. maja 2008. godine dostavio odgovor na žalbu, u kome je istakao i zahtev za izuzeće predsednika veća i dva člana veća drugostepenog suda. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Su. 164/08 od 30. jula 200 8. godine odbijen je kao neosnovan predmetni zahtev za izuzeće. Postupajući po žalbi protiv prvostepene odluke, Okružni sud u Beogradu je 5. avgusta 2008. godine doneo presudu Gž. 9500/07 kojom je preinačio međupresudu tako što je odbio kao neosnovan predmetni tužbeni zahtev. Tužilac je protiv navedene drugostepene presude izjavio reviziju 23. decembra 2008. godine, a povodom koje je Vrhovni sud Srbije doneo rešenje Rev. 343/09 od 19. februara 2009. godine kojim je ukinuo pobijanu drugostepenu presudu i utvrdio da se predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta vraćeni su Okružnom sudu u Beogradu 17. marta 2009. godine.

Okružni sud u Beogradu je u ponovnom žalbenom postupku zakazao i održao glavnu raspravu 2. jul a 2009. godine, na kojoj je saslušan tužilac kao stranka u postupku i pročitana su sva pismena iz predmeta , kao i iskazi saslušanih svedoka. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 4826/09 od 2. jula 2009. godine preinačena je međupresuda, tako što je odbijen kao neosnovan predmetni tužbeni zahtev. Pismeni otpravak presude uručen je punomoćniku tužioca 21. aprila 2010. godine, a nakon čega je tužilac izjavio reviziju 28. aprila 20 10. godine. Rešenjem Vrhovnog kasacionog sud Rev. 3066/10 od 28. juna 20 12. godine usvojena je revizija tužioca i ukinuta je pobijan drugostepena presud a, te je utvrđeno da se predmet ustupi Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

U drugom ponovnom žalbenom postupku, Apelacioni sud u Beogradu je 4. aprila 2013. godine doneo rešenje Gž. 5437/12 kojim je ukinuo ožalbenu međupresudu i utvrdio da se predmet dostavi Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, na ponovno suđenje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 30. aprila 2013. godine doneo rešenje P. 23802/13 kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i utvrdio da se po pravnosnažnosti rešenja spis dostavi nadležnom Višem sudu u Beogradu. Spisi predmeta su dostavljeni Višem sudu u Beogradu 13. juna 2013. godine.

U trećem ponovnom postupku pred prvostepenim sudom – Višim sudom u Beogradu, predmet je zaveden pod brojem P. 387/13. Od ukupno zakazanih 15 ročišta za glavnu raspravu, devet ročišta je održano, dok šest nije, i to četiri zbog štrajka advokata, a dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U sprovedenom ponovnom postupku saslušan je tužilac kao stranka u postupku, sprovedena su dva veštačenja ( ekonomsko-finansijsko i građevinsko), saslušani su sudski veštaci i pročitana je pismena dokumentacija. Tokom postupka sud se više puta zamolnicom obraćao nadležnim organima Republike Hrvatske radi pribavljanja određenih akata i informacija, a čija dostava je vršena diplomatskim putem. Pored toga, punomoćnik tužioca je više puta preinačio i uredio tužbu, pri čemu je pored osnovnog tužbenog zahteva, postavio i dva eventualna tužbena zahteva.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu P. 387/13 od 25. decembra 2015. godine, u stavu prvom izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe od 26. novembra 2015. godine, u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime izvršenje ugovorne obaveze po označenoj polisi isplati iznos od 15.534.300,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, a u stavu trećem izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog zaključenja ništavog ugovora o osiguranju po označenoj polisi isplati iznos od 15.534.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom . U stavu četvrtom izreke presude delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 15.686,75 dinara na ime plaćene premije osiguranja po označenoj polisi, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu petom izreke odbijen tužbeni zahtev u delu u kome je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu vrati iznos od 94.422,21 dinara na ime plaćene premije osiguranja po označenoj polisi, sa zakonskom zateznom kamatom. U stavu šestom izreke utvrđeno je da svaka stranka snosi svoje troškove spora. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 19. februara 2016. godine, a tuženi je 10. marta 2016. godine dostavio odgovor na žalbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3100/16 od 5. jula 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima drugom i trećem i delu stava petog izreke, i to u onom delu u kome je odbijen tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 94.422,21 dinara i na iznos od 15.686,75 za period od 15. jula 1991. do 31. marta 2015. godine. U stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava petog i u stavu šestom izreke, tako što je: a) obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od još 94.422,21 dinara, na ime plaćene premije osiguranja po označenoj polisi, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 1. aprila 2015. godine; b) obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova spora isplati iznos od 460.000,00 dinara. Protiv navedene presude tužilac je izjavio reviziju 9. septembra 2016. godine, a tuženi je 21. oktobra 2016. godine dostavio odgovor na reviziju.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2210/16 od 22. februara 2017. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude. Pismeni otpravak presude uručen je punomoćniku tužioca 10. maja 2017. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, zajemčena su sledeća prava: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.) , pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.) i pravo na imovinu (član 58). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 10. juna 1992. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2210/17 od 22. februara 2017. godine, koja je punomoćniku podnosioca dostavljena 10. maja 201 7. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 24 godine i osam meseci .

Ustavni sud konstatuje da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak, u kome je odlučivano o više tužbenih zahteva, bio činjenično i pravno složen, a što je zahtevalo i obimniji dokazni postupak, koji je podrazumevao i pribavljanje određenih informacija i akata od nadležnih organa u Republici Hrvatskoj diplomatskim putem . Pored toga, postojale su i određene objektivne okolnosti koje su u određenoj meri uticale na duže trajanje postupka, a za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni. Naime, čak pet ročišta za glavnu raspravu pred prvostepenim sudom nije održano zbog štrajka advokata.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o predmetnim tužbenim zahtevima za ispunjenje obaveze iz ugovora o osiguranju , odnosno naknade štete, odluči blagovremeno.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on u određenoj meri doprineo trajanju predmetnog parničnog postupka. Ovo se odnosi na predlog punomoćnika podnosioca, dat na ročištu od 27 . novembra 2000. godine, da sud zastane s postupkom, iz razloga što još nije uspostavljena saradnja sa Republikom Hrvatskom u oblasti pružanja pravne pomoći, a koji je prvostepeni sud prihvatio i odredio da će sledeće ročište biti zakazano na inicijativu punomoćnika podnosioca. Kako se punomoćnik podnosioca obratio sudu tek 27. novembra 2003. godine sa predlogom da se od nadležnih organa Hrvatske zatraži određeni sudski akt, a nakon toga prvo ročište je održano 12. aprila 2004. godine, sledi da je postupak bio „u prekidu“ duže od tri godine. Pri tome, Ustavni sud napominje da je Ugovor između SRJ i Republike Hrvatske o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima potpisan 15. septembra 1997. godine , te da je ratifikovan od strane država ugovornica u toku 1998. godine, a da je stupio na snagu 28. maja 1998. godine. Iz navedenih razloga, Ustavni sud nalazi da odgovornost za trogodišnji „prekid“ postupka snosi i podnosilac , čiji punomoćnik je predložio „mirovanje postupka“ , iako pretežni deo odgovornosti pada na teret suda koji je morao imati saznanje o postojanju međunarodnog bilateralnog ugovora sa Republikom Hrvatskom u ovoj oblasti. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje i na to da je podnosilac u toku postupka više puta preinačavao i uređivao tužbu, i to ne samo nakon sprovedenog veštačenja u pogledu visine iznosa potraživanja, već i isticanjem novih tužbenih zahteva , a tražio je i izuzeće predsednika i članova sudskog veća drugostepenog suda . Po nalaženju Ustavnog suda, i takve radnje podnosi oca su u određenoj meri doprinele du žem trajanju predmetnog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se ovim ne želi reći da korišćenje svih raspoloživih procesnih sredstava u cilju uspeha u sporu nije dozvoljeno, već da to može da utiče na duže trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku. Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da je parnični postupak trajao 24 godine i osam meseci , a što se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Pri tome, Ustavni sud posebno ističe činjenicu da su u toku postupka donete četiri prvostepene presude (od kojih dve međupresude), čak šest drugostepenih odluka (četiri presude i dva rešenja o ukidanju prvostepene presude) i četiri revizijske odluke (tri ukidajuća rešenja i jedna presuda). Prema ustaljenoj ustavnosudskoj praksi, svako vraćanje predmeta na ponovni postupak, po pravilu , doprinosi odugovlačenju postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropsk og sud a za ljudska prava izražen u presudi Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj predstavke 70767/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu i to da je prvi ponovni postupak pred prvostepenim sudom trajao više od devet godina, nakon čega je sud doneo međupresudu, tj. nije odlučio o tužbenom zahtevu u celini, već samo o osnovu tužbenog zahteva, kao i da je prvostepeni sud u dva navrata bi o potpuno neaktiv an, odnosno da nije zakaz ao nijedno ročište, niti je preduze o bilo kakvu drugu procesnu aktivnost, prvo u periodu od skoro godinu dana, a potom više od tri godine zbog „prekida“ postupka na inicijativu punomoćnika podnosioca . Takođe, čak pet ročišta za glavnu raspravu nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja sudova u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno imajući u vidu dužinu trajanja postupka, složenost predmeta spora i određeni doprinos podnosioca. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o tom zahtevu, budući da ga podnosilac nije opredelio, niti je pak naveo bilo kakve razloge na kojima temelji takav zahtev (postojanje štete, visina štete , uzročna veza između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana). Stoga je Ustavni sud takav zahtev podnosioca odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome su osporene presude Višeg suda u Beogradu P. 387/13 od 25. decembra 2015. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3100/16 od 15. jula 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2210/16 od 22. februara 2017. godine, sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o pogrešnoj primeni materijalnog i procesnog prava ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost sudskih odluka donetih u predmetnom parničnom postupku.

Ustavni sud nalazi da su bez osnova navodi podnosioca kojima ukazuje na pogrešnu primenu pravila o teretu dokazivanja, odnosno člana 931. Zakona o obligacionim odnosima, te s tim u vezi ukazuje i na nejednak procesni položaj stranaka u postupku. Ovo iz razloga što je predmetni tužbeni zahtev za isplatu po osnovu neizvršenja obaveze iz ugovora o osiguranju, odbijen iz razloga što je utvrđena ništavost tog ugovora, te u tom smislu nije ni bilo uslova za primenu navedene zakonske odredbe kojima je uređeno pitanje oslobođenja od odgovornosti za naknadu štete prouzrokovane ratnim operacijama ili pobunama, a što pretpostavlja postojanje punovažnog ugovora o osiguranju. Pri tome, Ustavni sud ističe da podnosilac nije ni osporio pravnu ocenu suda o ništavosti predmetnog ugovora.

Navodi podnosioca o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elemenat prava na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, ne mogu se smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi tog prava. Naime, podnosilac je samo ukazao na propust prvostepenog suda da obrazloži svoju odluku, bez navođenja konkretnih razloga za to, a suštinski osporavajući pravilnu primenu prava.

Što se tiče navoda podnosioca kojima ukazuje na pristrasno postupanje suda u predmetnom postupku, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio činjenično i pravno utemeljene, ni ustavnopravno relevantne razloge za tvrdnju o povredi prava na nepristrasno suđenje, kao elementa prava na pravično suđenje, već povredu tog prava zasniva na tvrdnji o pogrešnoj primeni prava i paušalnom obrazloženju od strane prvostepenog suda.

Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe kojima ističe povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog toga što su isti sudovi, povodom iste činjenične i pravne situacije, donosili različite odluke u ovom predmetu, Ustavni sud najpre konstatuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke. Kako je u predmetnom sporu sud poslednje instance revizijski sud, to bi, u tom kontekstu, jedino nejednako postupanje tog suda moglo dovesti do povrede principa pravne sigurnosti. S obzirom na to da podnosilac nije izneo bilo kakve konkretne razloge u prilog takvoj svojoj tvrdnji, niti iz sadržine revizijskih odluka proizlazi da je sud zauzeo drugačiji pravni stav u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, budući da je tri puta ukidao drugostepenu odluku, prvo zbog pogrešne pravne ocene o nepostojanju pasivne legitimacije, a potom dva puta zbog bitnih povreda odredaba o parničnom postupku u drugostepenom postupku ( zbog utvrđenje činjeničnog stanja bez održavanja glavne rasprave , odnosno zbog nepružanja mogućnosti strankama da se izjasne o činjenicama na kojima je zasnovana odluka), te da se tek u osporenoj presudi izjasnio o pravilnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi tog prava.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu, Ustavni sud konstatuje da podnosilac smatra da zahtev za naknadu materijalne štete po polisi osiguranja predstavlja imovinu, te da je u konkretnom slučaju došlo do umanjenja njegove imovine, te stoga i do povrede prava iz člana 58. Ustava.

Ustavni sud najpre ukazuje na relevantna načela ustanovljena u praksi Evropskog suda za ljudska prava u pogledu zaštite prava na imovinu, iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a koja prihvata i Ustavni sud u postupku ustavnosudske zaštite prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava. Povreda prava na imovinu može se istaći samo ako se pobijane odluke odnose na „imovinu“ u smislu odredbe člana 1. Protokola broj 1 uz navedenu Evropsku konvenciju. Garancije prava na imovinu odnose se na zaštitu postojeće imovine ili potraživanja, uključujući i pravne zahteve, u vezi sa kojima podnosilac ima barem „legitimno očekivanje“ da će biti ostvareni, to jest da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava. U vezi sa „legitimnim očekivanjem“, zauzet je stav da ono mora biti povezano sa imovinskim interesom za koji postoji dovoljan pravni osnov u nacionalnom pravu zasnovan na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka (vid. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kopecký protiv Slovačke, broj predstavke 44912/98, od 28. septembra 2004. godine, st. 35. i 45-53.)

Imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku odlučivano o tužbenim zahtevima podnosi oca za isplatu naknade po osnovu ugovora o osiguranju, odnosno za naknadu štete zbog ništavosti ugovora o osiguranju, Ustavni sud nalazi da se, u okolnostima konkretnog slučaja, ne može a priori govoriti o pravnom zahtevu u vezi sa kojim je podnosi lac ima o legitimno očekivanje da će ga ostvariti, odnosno o imovini, u smislu postojeće prakse Evropskog suda z a ljudska prava i Ustavnog suda, niti je pak podnosilac izne o utemeljene pravne razloge za takvu svoju tvrdnju. Podnosilac zapravo smatra da je zbog pogrešne primene merodavnog prava njemu uskraćeno pravo na naknadu štete. Međutim, Ustavni sud konstatuje da se ne može govoriti o legitimnom očekivanju u slučaju kada postoji spor o tumačenju i primeni domaćeg prava, a redovni sud predmetni zahtev odbaci ili odbij e (vid. pomenutu presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kopecký protiv Slovačke, st. 50).

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

10. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti