Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 i po godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe o ništavosti ugovora odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i m r Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. Š . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P . Š . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8846/11, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. Š . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 9. jula 2015. godine, preko punomoćnika S. B . Č, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 8846/11 od 17. septembra 2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 725/15 od 24. aprila 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu, prava nasleđivanja i prava na pravnu pomoć, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 58, 59. i 67. Ustava Republike Srbije . Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su doneti osporeni akti.

Obrazlažući tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, podnosilac ukazuje na navode koje je isticao tokom postupka, iznosi njegov hronološki tok i sadržinu donet ih sudskih odluka, te, suprotno oceni drugostepenog suda, smatra da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju ništav iz razloga što prilikom njegove overe nije poštovana procedura propisana odredbama člana 168. u vezi člana 184. Zakona o vanparničnom postupku za overu ugovora u slučaju kada je jedan od ugovarača nepismen. Dodaje da mu je povređeno i pravo na nepristrasan sud kao elemenat prava na pravično suđenje zbog toga što, i pored razumne sumnje u nezavisno postupanje sudova sa teritorije Grada Beograda usled činjenice da je predmet spora bilo utvrđenje ništavosti ugovora overenog pred sudijom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, nije usvojen njegov predlog za delegaciju nadležnosti. U prilog tvrdnji o povredi označenog prava ističe i da je postupajući sudija prihvatio opravdanje zbog kog sudija pred kojom je ugovor overen nije došla na ročište na kome je trebalo da bude saslušana i da je ta sudija u birana za sudiju Višeg suda, što je po njegovom mišljenju, dodatno uticalo na nepristrasnost prvostepenog i drugostepenog suda. Dalje navodi da su mu zbog neosnovanog odbijanja tužbenog zahteva, povređena i prava iz čl. 58. i 59. Ustava jer je sprečen da nasledi imovinu koja mu pripada , dok povredu prava iz člana 67. Ustava zasniva na tvrdnji da rasprava pred drugostepenim sudom nije održana u skladu sa zakonom. Zbog činjenice da je postupak trajao 15 godina ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava, odnosno pravo na naknadu materijalne štete za slučaj da Sud ne poništi osporene akte. Takođe ističe zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 8846/11 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac P. Š, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 11. oktobra 2000. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu , uređenu po nalogu suda podneskom od 2. novembra iste godine, protiv tuženog Lj. Š. Glavnim tužbenim zahtevom traženo je utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, zaključenog između tuženog, kao davaoca izdržavanja i pok. A. Š , kao primaoca izdržavanja, dok je event ualnim zahtevom tražen raskid pomenutog ugovora, s tim što je tužba u delu zahteva za raskid povučena u martu 2004. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude P. 3811/00 od 20. marta 2006. godine, kojom su odbijeni i glavni i eventualni tužbeni zahtev (i pored prethodnog povlačenja tužbe u ovom delu), od ukupno zakazanih 20 ročišta, tri nisu održana - jedno zbog sprečenosti svedoka da dođe na ročište (sudija pred kojom je overen ugovor), jedno zbog bolesti tuženog i jedno zbog ostavljanja roka za izjašnjenje na nalaz veštaka. Tužilac je 27. decembra 2001. godine podneo predlog za delegaciju nadležnosti koji je odbijen rešenjem Vrhovnog suda Srbije od 7. februara 2002. godine. U ovom delu postupka saslušane su parnične stranke i osam svedoka na okolnost odnosa parničnih stranaka prema primaocu izdržavanja , a na tužiočev predlog u toku 2004. godine sprovedeno je grafološko veštačenje potpisa, dok je u toku 2005. godine sprovedeno i dopunsko veštačenje na osnovu pribavljenog novog dokaza - nespornog potpisa primaoca izdržavanja. Predsednik sudskog veća u vreme pozivanja i izvođenja dokaza saslušanjem sudije pred kojom je ovren sporni ugovor, bila je sudija Lj.B, a u januaru 2006. godine predmet je dodeljen u rad drugom predsedniku veća.

U julu 2006. godine spisi predmeta su upućeni drugostepenom sudu po žalbi.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10888/06 od 25. februara 2009. godine ukinuta je nižestepena presuda, a predmet je vraćen prvostepenom sudu 25. decembra 2009. godine.

U ponovnom postupku prvo ročište koje je bilo zakazano za 24. mart 2010. godine, nije održano zbog smrti tuženog, usled čega je doneto rešenje o prekidu postupka.

Tužilac je 27. aprila 2010. godine stavio predlog za nastavak postupka.

U periodu od 15. do 25. novembra 2010. godine spisi predmeta bili su združeni drugom predmetu radi uvida, a rešenje o nastavku postupka doneto je na ročištu 20. aprila 2011. godine.

U daljem toku postupka, od još ukupno sedam zakazanih ročišta, pet nije održano. Tri ročišta u periodu od septembra 2011. do septembra 2012. godine nisu održana zbog neurednog pozivanja pravnih sledbenica tuženog tj. činjenice da se jedna od njih nalazi u inostranstvu, zbog čega joj je u oktobru 2012. godine postavljen privremeni zastupnik, nakon čega je u junu 2013. godine ta tužena dostavila punomoćje za zastupanje. Sledeće ročište koje je bilo zakazano za 25. februar 2014. godine nije održano zbog neurednog pozivanja tuženih, a jedno ročište nije održano zbog službene sprečenosti s udije.

Osporenom presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 8846/11 od 17. septembra 2014. godine odbijen je tužbeni zahtev.

Nakon otvorene i održane rasprave, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 725/15 od 24. aprila 2015. godine potvrdio nižestepenu presudu u pogledu odluke o neosnovanosti tužbenog zahteva, a preinačio rešenje o troškovima postupka, tako što je obavezao t užioca da iste naknadi tuženima. Pr ema utvrđenom činjeničnom stanju, pok. A . Š . je , u svojstvu primaoca izdržavanja sa pravnim prethodnikom tuženih, pok. Lj . Š, u svojstvu davaoca izdržavanja, zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju koji je overen od sudije Četvrtog opštinskog suda u Beogradu 14. avgusta 1997. godine. Na ugovoru se nalaze inicijali primaoca i davaoca izdržavanja, a na njegovoj poleđini sud je prilikom overe konstatovao da su ugovorne strane, čiji je identitet utvrđen uvidom u lične karte, svojeručno potpisale sve primerke ugovora (stavljanjem inicijala) , izjavljujući da isti predstavlja njihovu slobodnu volju, da nije zaključen pod prinudom i pretnjom. Takođe je konstatovano da se ugovornim stranama glasno čita i tumači ugovor, da su upoznate sa odredbama čl. 194. do 205. Zakona o nasleđivanju, pravnim posledicama ugovora i time da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u primaočevu zaostavštinu, te da se iz nje ne mogu namiriti nužni naslednici. Polazeći od iznetog, a ceneći među parničnim strankama nespornu činjenicu da je pok. A . Š . bila nepismena i tužiočeve navode da sud prilikom overe spornog ugovora nije postupio u skladu sa odredbom člana 168. u vezi člana 184. Zakona o vanparničnom postupku, na kojoj okolno sti je, između ostalog, zasnovan tužbeni zahtev, drugostepeni sud je zaključio da je pok. A . Š . bila u mogućnosti da na ugovor stavi svoje inicijale, kao jedan od dozvoljenih oblika potpisivanja, te da stoga nije bilo razloga za primenu pomenutih zakonskih odredaba koje se odnose na prisustvo dva svedoka i da isto ne predstavlja razlog ništavosti ugovora.

Tužilac je, pozivajući se na član 426. tačka 10) Zakona o parničnom postupku, 3. marta 2016. godine podneo predlog za ponavljanje postupka , navodeći da je stekao mogućnost da upotrebi novi dokaz - presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 4315/15 od 8. oktobra 2015. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev pravnih sledbenika pok. Lj. Š . za utvrđenje da njegovu zaostavštinu čini pravo svojine na bliže opisanoj pomoćnoj zgradi. Rasprava po održanim roč ištima povodom podnetog predloga zaključena je u februaru 2018. godine, a pismeni otpravak odluke o predlogu se ne nalazi u spisima predmeta.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na imovinu (član 58.); pravo nasleđivanja (član 59.); pravo na pravnu pomoć(član 67.).

Članom 195. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, broj 46/95) propisano je: da ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u pismenom obliku i overen od sudije koji je dužan da pre overe pročita strankama ugovor i primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici (stav 1.); da je u suprotnom, ugovor ništav (stav 2.).

Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, broj 46/95), koji je važio u vreme zaključenja i overe spornog ugovora, bilo je propisano: da u postupku za sastavljanje ili potvrđivanje sadržine isprave, sud sastavlja i potvrđuje ispravu kad je za nastanak prava ili punovažnost pravnog posla potrebno postojanje javne isprave (član 164.); da kad je učesnik nepismen ili nem, slep, ili ne poznaje jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu, sastavljanje isprave vrši se u prisustvu dva punoletna svedoka koje sudija lično poznaje ili čiji je identitet utvrdio javnim ispravama sa fotografijom (član 168.); da sud potvrđuje sadržinu isprave kada je zakonom određeno da se sadržina privatne ili druge nejavne isprave potvrđuje (član 183.); da se potvrđivanje sadržine isprave vrši prema odredbama člana 166. do 174. ovog zakona, ako odredbama ovog odeljka nije drukčije određeno (član 184.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 14 i po godina, što samo po sebi može da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova pred kojima je vođen postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak je bio složen ne samo iz razloga što su do 2004. godine egzistirala dva tužbena zahteva čija je osnovanost bila zasnovana na različitim činjeničnim tvrdnjama, zbog čega su do 2004. godine izvođeni dokazi saslušanjem svedoka i stranaka radi utvrđivanja činjenica bitnih za donošenje odluke o eventualnom zahtevu, već i zbog toga što je i osnovanost zahteva za utvrđenje ništavosti zasnovana na različitim činjeničnim tvrdnjama (povreda forme prilikom overe ugovora, raspolaganje imovinom na kojoj primalac nema pravo svojine i autentičnost potpisa primaoca), što je takođe zahtevalo izvođenje različitih dokaza. Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman interes za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu nj egovih eventualnih prava na imovini koja je predmet spornog ugovora, kao zakonskog naslednika primaoca izdržavanja.

Ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dužem trajanju postupka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prva prvostepena presuda doneta nakon više od pet godina od pokretanja postupka, da je drugostepenom sudu trebalo preko dve i po godine da odluči o žalbi na pomenutu presudu i još deset meseci da spise predmeta vrati nižestepenom sudu. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud u ponovnom postupku o predlogu za nastavak , nakon smrti tuženog Lj . Š, odlučio tek posle godinu dana, da je jednoj od njegovih pravnih sledbenica privremenog zastupnika postavio u oktobru 2012. godine, iako pre toga, u periodu od septembra 2011. do septembra 2012. godine nijedno od tri zakazana ročišta nije održano zbog njenog neurednog pozivanja usled činjenice da se nalazi u inostranstvu. Osim toga, nakon donošenja rešenja o postavljanju privremenog zastupnika, sud je prvo ročište zakazao posle godinu dana i četiri meseca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su pomenuti propusti u pogledu efikasnog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda, doveli do toga da konkretan postupak bude okončan posle 14 i po godina.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno utvrđenje, pre svega dužinu trajanja predmetnog postupka, i značaj pitanja o kome se raspravljalo za podnosioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

7. Imajući u vidu razloge zbog kojih podnosilac ističe povredu prava na nepristrasan sud kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da je, sledeći praksu Evropskog suda za ljudska prava, u više svojih Odluka isticao da pravo na nepristrasan sud podrazumeva odsustvo predrasuda ili unapred utvrđenog stava prema strankama, pri čemu se postojanje nepristrasnosti ceni primenom subjektivnog i objektivnog testa. Testom subjektivne nepristrasnosti ispituje se ponašanje konkretnog sudije, odnosno postojanje ličnih predrasuda sudije koji je postupao/odlučivao u određenom predmetu, dok se testom objektivne nepristrasnosti utvrđuje da li je sud, između ostalog i svojim sastavom, pružio dovoljne garancije za isključenje opravdane sumnje u njegovu nepristrasnost, pri čemu mišljenje podnosioca jeste važno, ali ne i odlučujuće, jer ono što je bitno jeste da li se sumnja podnosioca može smatrati objektivno opravdanom (videti, pored ostalih Odluku Už- 337/2012 od 11. decembra 2014. godine na: www.ustavni.sud.rs).

Što se tiče razloga kojim se dovodi u pitanje subjektivna nepristrasnost - da je predsednik sudskog veća prihvatio opravdanje zbog kog sudija pred kojom je overen sporni ugovor nije došla na ročište na kome je trebalo da bude saslušana u svojstvu svedoka, Ustavni sud, polazeći od toga da pomenuti predsednik veća nije učestvovao u donošenju bilo koje odluke, ne vidi na koji način pomenutom okolnošću može da bude uopšte dovedena u pit anje sumnja u nepristrasnost suda prilikom odlučivanja o osnovanosti podnosiočevog tužbenog zahteva.

U pogledu drugog razloga kojim se dovodi u pitanje objektivna nepristrasnost suda koji odlučuje o osnovanosti zahteva, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac pitanje nepristrasnosti sudova koji su doneli osporene presude otvorio zbog činjenice da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen i overen pred sudijom tadašnjeg Četvrtog opštinskog s uda u Beogradu, koja je u međuvremenu birana za sudiju Višeg suda u Beogradu, što je po njegovom mišljenju dodatno uticalo na pristrasnost sudova. Polazeći od navedenog, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava u presudi Daktaras protiv Litvanije od 10. oktobra 2000. godine , pored ostalog, istakao da unutrašnja nezavisnost sudija zahteva da sudije ne budu izložene pritiscima drugih sudija i onih koji rukovode sudskom upravom npr. predsednika suda i sudskog odeljenja , a da je u presudi Morice protiv Francuske, od 23. aprila 2015. godine istakao da se objektivni test odnosi i na hijerarhijske i druge veze između sud ija i drugih učesnika u postupku. Imajući u vidu da se ustavnom žalbom uopšte ne ukazuje da su sudije koje su učestvovale u donošenju osporenih presuda bile izložene pritiscima sudije pred kojom je overen sporni ugovor, kao i to da ta sudija, s obzirom na svoj položaj, nije hijerarhijski nadređena sudijama žalbenog veća koje je donelo osporenu drugostepenu presudu, Ustavni sud nalazi da se sumnja podnosioca ne može smatrati objektivno opravdanom. Naime, okolnost da je predmet konkretnog spora bilo utvrđenje ništavosti pravnog posla overenog pred sudijom jednog od mesno nadležnih sudova za teritoriju Grada Beograda, sama po sebi ne predstavlja opravdan razlog za sumnju u nepristrasnost svih sudija koje sudijsku funkciju vrše u svim stvarno i mesno nadležnim sudovima za teritoriju Grada Beograda.

Razmatrajući navod podnosioca da mu je pravo na pravično suđenje povređeno ocenom drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nije bilo razloga za primenu odredaba čl. 168. do 184. Zakona o vanparničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da je u Rešenju Už-4612/2015 od 2. novembra 2017. godine istakao da se, saglasno članu 195. Zakona o nasleđivanju, za punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju zahteva da je zaključen u pismenom obliku i overen od sudije, a ne i da je isti sastavljen pred sudom, te da iz tog razloga nema upućivanja na pravila koja se odnose na sastavljanje isprava. Ustavni sud je u pomenutom rešenju ocenio da je Vrhovni kasacioni sud dao jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje o odnosu Zakona o nasleđivanju i Zakona o vanparničnom postupku i razlozima zbog kojih se u tom konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe Zakona o nasleđivanju, a ne Zakona o vanparničnom postupku - da je Zakon o nasleđivanju lex specialis u odnosu na Zakon o vanparničnom postupku, da se za punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju ne zahteva prisustvo dva svedoka, te da u tom konkretnom slučaju ugovor nije sastavljen od strane sudije, već samo overen, iz kog razloga takođe nema mesta primeni odredaba Zakona o vanparničnom postupku kojima je re gulisan institut sastavljanja isprave. Kako u ovom slučaju, kao i u pomenutom, ugovor o doživotnom izdržavanju nije sastavio sud, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv zaključak drugostepenog suda da prisustvo svedoka akta koji svedoče o sastavljanju same isprave nije bilo potrebno i nije uslov punovažnosti spornog pravnog posla.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči Ustavom, prvenstveno odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. U sporovima koji se vode pred redovnim sudovima između privatnih lica i u kojima ti sudovi, između ostalog, utvrđuju prirodu i granice međusobnih prava i obaveza parničnih stranaka, nužno je donošenje odluke koja je za jednu od stranaka nepovoljna. Stoga, za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, povreda imovinskih prava u ovoj drugoj vrsti postupka prvenstveno se sagledava u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 59. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se, sagla sno pomenutoj ustavnoj odredbi, pravo nasleđivanja jemči u skladu sa zakonom. Imajući u vidu navedeno, kao i prethodnu ocenu navoda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu i pravo nasleđivanja usled činjenice da je osporenim presudama odbijen njegov zahtev za utvrđenje ništavosti pravnog posla kojim je raspolagano imovinom na koju bi on polagao pravo zakonskog nasleđivanja da taj pravni posao nije zaključen.

Konačno, u odnosu na istaknutu povredu prava na pravnu pomoć iz člana 67. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca - da rasprava pred drugostepenim sudom nije održana u skladu sa zakonom, ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenog prava čija se povreda ističe.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se povreda ustavnih prava ističe u odnosu na osporene akte, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti