Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda, utvrđujući da nije došlo do povrede prava na pravično suđenje. Zaključci upravnih organa i Upravnog suda o bespravnoj gradnji i rušenju objekta ocenjeni su kao ustavnopravno prihvatljivi i zasnovani na zakonu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. I . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba K . I . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 2366/13 od 15. maja 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. I . iz Beograda, preko punomoćnika Ž . Č, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu, 9. jula 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 2366/13 od 15. maja 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 36, 5 8. i 60. Ustava. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede čl. 13. i 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i povrede prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je rešenjem nadležnog organa podnosiocu naloženo da sruši objekat u kome je obavljao zanatske usluge , sa obrazloženjem da on nije isti kao objekat iz 1957. god ine. Podnosilac ukazuje da je dostavio dokaz da je objekat iz 1957. godine uklonjen i umesto njega 1965. godine postavljen novi, za koji su izdate građevinska i upotrebna dozvola, pri čemu je u upotrebnoj dozvoli istaknuto da je izdata saglasno članu 37. Zakona o izgradnji investicionih objekata kao montirani paviljon. Dalje se navodi da je podnosilac sporni objekat sanirao 1989. godine bez promene gabarita i da je on u postupku administrativnog izvršenja srušen sečenjem metalne konstrukcije autogenim aparatom, „iz čega se očigledno zaključuje“ da se nije radilo o zidanom objektu.

Prema navodima ustavne žalbe, Upravni sud je pre donošenja osporene presude bio dužan da održi javnu raspravu, jer je predmetni postupak inspekcijskog nadzora trajao više od deset godina, donet je veliki broj upravnih akata i sudskih odluka i faktički su u tom postupku učestvovale dve stranke sa suprotnim interesima.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi: da je podnosilac 17. jula 2009. godine podneo zahtev nadležnom organu da mu se vrati ono što mu je oduzeto ne zakonitim rušenjem 2005. godine; da je navedeni postupak okončan presudom Upravnog suda U. 18362/10 od 26. septembra 2012. godine, kojom je tužba podnosioca odbijena, iako u vreme podnošenja tog zahteva nije postojalo nijed no rešenje o rušenju objekta u B. u lici broj 2 u Beo gradu; da navedeno postupanje ukazuje na nedelotvornost pravnih lekova i povredu prava na pravično suđenje i zabranu zloupotrebe prava, jer je „normalno da kada se poništi rešenje o rušenju objekta, stanje na terenu treba vratiti u prvobitno stanje, pa potom ponovo odlučivati“.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, navodi da je podneo zahtev za izvršenje presude Upravnog suda U. 21215/10 od 2. juna 2011. godine i da je u toku postupka po tom zahtevu Sekretarijat za imovinsko-pravne poslove i građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda doneo rešenje 19. decembra 2012. godine, zbog čega je zahtev podnosioca odbijen. Podnosilac zaključuje da to što se „toleriše upravnom organu“ da postupi po sudskoj presudi posle 18 meseci jasno ukazuje na povredu označenih prava garantovanih Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Prema navodima ustavne žalbe, podnosilac ima pravni interes u predmetnoj upravnoj stvari, budući da je njemu i njegovom ded i A. I . rešenjem opštine Stari grad od 27. novembra 1989. godine odobreno osnivanje zajedničke z anatske radnje sa sedištem u B. u lici broj 2 u Beogradu. Podnosilac ističe da je nakon smrti svog dede nastavio da radi u istom objektu na osnovu iste dozvole, uz proširenje delatnosti po rešenju od 3. novembra 1993. godine i da je „preuzeo prava i obaveze“ iz ugovora od 19. oktobra 1989. godine o privremenom korišćenju gradskog građevinskog zemljišta na toj lokaciji, koj im je konstatovano postojanje kioska površine 21 m2. Takođe se ističe da je paviljon bio vlasništvo podnosiočevog dede, da ga je on podigao sopstvenim sredstvima, „sa pravom za rad u njemu za njega i njegovog unuka K. I“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Odeljenja za inspekcijske poslove gradske opštine Stari grad u Beogradu – Građevinska inspekcija broj 354-108/04 od 10. januara 2005. godine K. I, ovde podnosiocu ustavne žalbe , naređeno je da poruši i ukloni zidani objekat u ulici B. broj 2 u Beogradu, na k.p. broj … i delu k.p. broj …/8, KO Stari grad, gabaritnih dimenzija 3,50 x 7,80 m . U obrazloženju rešenja je konstatovano da je rešenjem tog organa broj 354-108/04 od 25. avgusta 2004. godine podnosiocu naloženo rušenje spornog objekta, ali je to rešenje poništeno rešenjem drugostepenog organa od 20. decembra 2004. godine i predmet vraćen na ponovni postupak . Prvostepeni organ je dalje naveo: da je zapisnikom na licu mesta 15. jula 2004. godine konstatovano da je na predmetnoj lokaciji izgrađen poslovni prostor – lokal dimenzija 3,50 x 7,80 m ; da je podnosilac ustavne žalbe na zapisnik od 9. avgusta 2004. godine izjavio da je vlasnik zasebnog prizemnog zidanog objekta gabarita 3,00 x 7,00 m na k.p. broj … , KO Stari grad, koji je preuzeo od dede i sanirao bez promene gabarita 1988. godine; da je podnosilac u žalbi naveo da je svoju izjavu datu na zapisnik od 9. avgusta 2004. godine dao brzopleto i da je vlasnik objekta njegov pokojni deda, iza koga se vodi ostavinski postupak pred Petim opštinskim sudom u Beogradu. Protiv ovog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena rešenjem drugostepenog organa. Tužba koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv konačnog upravnog akta odbijena je kao neosnovana presudom Okružnog suda u Beogradu U. 352/05 od 26. maja 2005. godine. U međuvremenu je 28. februara 2005. godine donet zaključak o dozvoli izvršenja rešenja od 10. januara 2005. godine i izvršenje je sprovedeno 26. i 27. maja 2005. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 1. avgusta 2005. godine podneo zahtev za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Beogradu U. 352/05 od 26. maja 2005. godine , koji je presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp. 1076/05 od 31. decembra 2007. godine uvažen i navedena presuda preinačena, tako što je poništeno rešenje drugostepenog organa. Vrhovni sud Srbije je najpre konstatovao da je podnosilac u zahtevu naveo da se rešenja upravnih organa ne mogu zasnivati na njegovoj izjavi datoj 9. avgusta 2004. godine da se radi o zidanom objektu, jer mu nije bila poznata činjenica da na terenu ne postoji objekat koji je građen 1957, a srušen 1965. godine, kada je njegov deda postavio novi objekat. Vrhovni sud Srbije je istakao da se pravilnost primene materijalnog prava ne može u potpunosti oceniti, jer se rešenje prvostepenog organa od 10. januara 2005. godine i zapisnik sa lica mesta od 9. avgusta 2004. godine ne nalaze u spisima, pa se ne može ispitati da li je u ponovnom postupku utvrđeno činjenično stanje u pogledu investitora, dimenzija objekta i tačnog određivanja parcela na kojima se objekat nalazi.

Drugostepeni upravni organ je poništio rešenje prvostepenog organa od 10. januara 2005. godine, a u ponovnom postupku done to je rešenje od 31. marta 2008. godine, sa istim dispozitivom. Navedeno rešenje je poništeno nakon vođenog upravnog spora po tužbi podnosioca ustavne žalbe, zbog propusta drugostepen og organa da oceni navode podnosioca da se radi o objektu koji je imao građevinsku i upotre bnu dozvolu izdatu 1965. godine.

Odeljenje za građevinsku inspekciju opštinske uprave gradske opštine Stari grad u Beogradu je u ponovnom postupku donelo rešenje broj 354-191/09 od 31. avgusta 2009. godine, kojim je podnosiocu ustavne žalbe naređeno da poruši i ukloni zidani objekat u ulici B. broj 2 u Beogradu, na k.p. broj … i delu k.p. broj …/8, KO Stari grad, gabaritnih dimenzija 3,50 x 7,80 m . U obrazloženju rešenja je konstatovano: da je A. I . izdata dozvola 14. novembra 1957. godine da podigne mo ntažni kiosk za čišćenje obuće kao privremeni, s tim da se pridržava datih tehničkih uslova i da je u slučaju ukazane potrebe dužan da ga demontira o svom trošku bez prava traženja naknade; da je A. I . rešenjem nadležnog organa od 14. jula 1965. godine odobreno da postavi novi paviljon za čišćenje obuće na mestu starog, iz razloga što mu je rešenjem od 29. juna 1965. godine naloženo da stari dotrajali paviljon zameni novim; da je rešenjem od 2. oktobra 1965. godine istom licu odobrena upotreba montiranog paviljona na predmetnoj lokaciji, dok se iz nalaza komisije za tehnički pregled nesumnjivo utvrđuje da su radovi isključivo izvedeni preko bravarske radion ice i da nema zidanih elemenata; da se uverenjem Republičkog geodetskog zavoda od 13. jula 2004. godine potvrđuje da je na k.p. broj … snimljen objekat WC, a na k.p. broj … šupa, sve revizijom premera iz 1962. godine, te da je na k.p. broj …/8 snimljen objekat bez građevinske dozvole 30. septembra 2003. godine ; da se uverenjem Republičkog geodetskog zavoda od 25. novembra 2004. godine potvrđuje da je na k.p. broj … snimljen objekat koji je upisan u list nepokretnosti bez dokaza o vlasništvu. Prvostepeni organ je dalje naveo: da se ugovorom od 19. oktobra 1989. godine, zaključenim između nadležnog organa uprave i A . I , saslasno konstatuje da će to lice privremeno koristiti neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište na T . u ulici B . broj 2 u Beogradu , na kome je postavljen privremeni objekat – kiosk površine 21 m2 za obavljanje delatnosti čišćenja obuće i odevnih predmeta od kože, sve do privođenja konkretnog zemljišta trajnoj urbanističkoj nameni; da je rešenjem nadležnog organa od 27. novembra 1989. godine odobreno A. I . i podnosiocu ustavne žalbe osnivanje zajedničke zanatske radnje za bojenje kožnih predmeta i čišćenje odevnih predmeta od kože i tekstila; da je zapisnikom na licu mesta 15. jula 2004. godine konstatovano da je na predmetnoj lokaciji izgrađen poslovni prostor – lokal dimenzija 3,50 x 7,80 m ; da je na zapisnik od 9. avgusta 2004. godine podnosilac izjavio da je vlasnik zasebnog prizemnog zidanog objekta gabarita 3,00 x 7,00 m na k.p. broj … , KO Stari grad, u kome obavlja delatnost hemijskog čišćenja, koji je preuzeo od dede i sanirao bez promene gabarita 1988. godine; da je 16. novembra 2004. godine od Petog opštinskog suda u Beogradu pribavljeno obaveštenje O. 2097/04, da sporni objekat nije predmet zaostavštine iza A. I . Prvostepeni organ je, polazeći od navedenog, a imajući u vidu odredbe člana 141. Zakona o planiranju i izgradnji, ocenio da zidani objekat dimenzija 3,50 x 7,80 m, površine 27,30 m2, nema odobrenje za izgradnju i da nije isti kao objekat izgrađen od montažnih elemenata puno manje površine , za koji je pos tojala građevinska dozvola iz 1957. godine.

Drugostepeni organ je rešenjem od 13. januara 2010. godine odbio žalbu podnosioca izjavljen u protiv navedenog prvostepenog rešenja. Protiv konačnog upravnog akta podnosilac je 26. aprila 2010. godine podneo tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda U. 21215/10 od 2. juna 2011. godine. Drugostepeni organ je u izvršenju te presude rešenjem broj 354.7-237/2011 od 19. decembra 2012. godine ponovo odbio žalbu podnosioca izjavljen u protiv rešenja prvostepenog orga na od 31. avgusta 2009. godine, ocenjujući da postojanje rešenja kojima je 1957, odnosno 1965. godine odobreno postavljanje, odnosno zamena privremenog montažnog objekta na istoj lokaciji nije od uticaja na donošenje drugačije odluke, budući da je u konkretnom slučaju predmet inspekcijskog nadzora zidani objekat. Dalje je navedeno da nisu osnovani navodi žalbe da podnosiocu nije bila potrebna dozvola za sanaciju objekta, te da u konkretnom slučaju nije ni izvršena sanacija objekta – št o podrazumeva da se ne menja spoljni izgled objekta, niti su montažni objekti pogodni za tu vrstu radova, već se usled dotrajalosti vrši njihova zamena, što je i dozvoljeno rešenjem od 14. jula 1965. godine.

Protiv navedenog drugostepenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Upravnom sudu, koja je osporenom presudom U. 2366/13 od 15. maja 2015. godine odbijena kao neosnovana. Upravni sud je prihvatio u svemu razloge tuženog organa za ocenu o neosnovanosti žalbe, posebno navoda kojima je ukazivano da se radi o objektu za koji je izdata građevinska i upotrebna dozvola 1965. godine. Taj sud je našao da je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postup ka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36); da se je mči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1 .).

S obzirom na to da se odredbe člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je istaknute povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Članom 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da se n išta u ovoj konvenciji ne može tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona i drugih propisa :

Zakonom o izgradnji investicionih objekata („Službeni glasnik NRS“, broj 41/62) bilo je propisano da će po izvršenom tehničkom pregledu organ koji je izvršio pregled izdati dozvolu za upotrebu, odnosno za stavljanje u pogon investicionog objekta, ako je utvrdio da su ispunjeni uslovi iz člana 31. Osnovnog zakona o izgradnji investicionih objekata (član 37.).

Članom 31. Osnovnog Zakona o izgradnji investicionih objekata („Službeni glasnik FNRJ“, broj 45/61) bilo je propisano da se tehničkim pregledom utvrđuje da li je investicioni objekat izveden u skladu sa investicionom tehničkom dokumentacijom o stabilnosti objekta, bezbednosti u pogledu požara, života i zdravlja ljudi, saobraćaja i susednih objekata, kao i u skladu s propisima, normativima i standardima, čija je primena obavezna pri izvođenju objekata te vrste i da li su preduzete propisane mere kojima će se sprečiti, odnosno svesti na najmanju meru šteta koju investicioni objekt svojim postojanjem, odnosno korišćenjem može nanositi svojoj okolini.

Odredbama Zakona o izgradnji objekata („Službeni glasnik SRS“, br. 10/84, 24/85, 35/86, 37/88, 41/88 i 6/89), koje su bile na snazi u vreme „sanacije“ spornog objekta, bilo je propisano: da se rekonstrukcijom objekta, u smislu ovog zakona, smatra izvođenje radova na postojećem objektu kojima se vrši sanacija, adaptacija, zamena instalacija, uređaja, postrojenja i opreme, izmena tehnološkog procesa proizvodnje ili izvođenje drugih radova na objektu, ako se tim radovima, pored ostalog, menjaju pojedini konstruktivni elementi, spoljni izgled objekta ili namena objekta (član 7); da se odredbe ovog zakona ne odnose na građenje, odnosno postavljanje manjih objekata na javnim površinama i u naseljenim mestima kao što su kiosci, montažni objekti za vršenje raznih usluga i drugi slični objekti (član 10. stav 1 .); da uslove i način postavljanja i uklanjanja objekata iz stava 1. ovog člana utvrđuje skupština opštine (član 10. stav 2.) ; da građenju, odnosno rekonstrukciji objekta može da se pristupi kad se pribavi odobrenje (član 43. stav 1.); da je uz zahtev za odobrenje za gradnju objekta investitor dužan da podnese, kod rekonstrukcije – dokaz o pravu korišćenja ili raspolaganja objektom ili delom objekta čija se rekonstrukcija vrši (član 49. stav 1. tačka 2)); da ako se na postojećem objektu izvode radovi koji se ne smatraju rekonstrukcijom, investitor je dužan da o tim radovima podnese prijavu organu nadležnom za izdavanje odobrenja za izgradnju, uz opis radova sa skicom izmena i dopuna koje se vrše u tehničkoj dokumentaciji (član 50. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o građevinskom zemljištu – prečišćen tekst („Službeni glasnik SRS“, broj 23/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 3/90, 53/93, 67/93 i 48/94), koji je, pored ostalog, obuhvatio Zakon o građevinskom zemljištu – prečišćen tekst („Službeni glasnik SRS“, broj 27/86), bilo je propisano: da opština, odnosno grad Beograd i drugi korisnici neizgrađenog građevinskog zemljišta u društvenoj svojini mogu to zemljište davati na privremeno korišćenje dok se ne privede predviđenoj nameni (član 8. stav 1.); da se i zgrađenim gradskim građevinskim zemljištem smatraju građevinske parcele, odnosno kompleksi zemljišta na kojima su izgrađeni objekti namenjeni za trajnu upotrebu, a neizgrađenim gradskim građevinskim zemljištem smatraju se građevinske parcele, odnosno kompleksi zemljišta na kojima nisu izgrađeni objekti ili su podignuti samo privremeni, odnosno pomoćni objekti (član 13. stav 2.).

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 47/03), koji se primenjivao na dan donošenja rešenja od 25. avgusta 2004. godine o rušenju spornog objekta, bilo je predviđeno: da se adaptacija i sanacija objekta vrše na osnovu glavnog projekta i prijave (član 97. st. 2. i 3.); da se uz prijavu iz stava 3. ovog člana podnosi idejni, odnosno glavni projekat i dokaz o pravu svojine, odnosno pravu korišćenja objekta (član 97. stav 5.); da prijavu iz stava 3. ovog člana potvrđuje organ nadležan za izdavanje odobrenja za izgradnju u roku od sedam dana (član 97. stav 8.); da postavljanje manjih montažnih objekata na javnim površinama (kiosci, letnje bašte, pokretne tezge i sl.) obezbeđuje i uređuje opština, odnosno grad, odnosno grad Beograd i da se za izradu tehničke dokumentacije za postavljanje tih objekata ne primenjuju uslovi iz ovog zakona (član 98.); da je u vršenju inspekcijskog nadzora građevinski inspektor ovlašćen (član 141. stav 1.) – da naredi rešenjem rušenje objekta, ako se objekat gradi ili je njegovo građenje završeno bez odobrenja za izgradnju i prijave početka izgradnje objekta, odnosno izvođenja radova, odnosno glavnog projekta (tačka 1 )).

Odlukom o opštem uređenju grada („Službeni list grada Beograda“, br. 32/87 i 11/89), koja je bila na snazi u vreme „sanacije“ spornog objekta, bilo je predviđeno: da se pod opštim uređenjem grada u smislu odredaba ove odluke podrazumeva, pored ostalog, uređenje i održavanje objekata koji se postavljaju na javnim površinama (član 1. stav 2.); da se na javnim površinama mogu privremeno postavljati objekti za prodaju robe na malo, kao i za obavljanje ugostiteljke i zanatske delatnosti – tipski kiosci i manji montažni objekti (član 14. stav 1.); da su organizacije, organi i pojedinci koji postave objekte iz člana 14. ove odluke dužni da te objekte održavaju tako da uvek budu uredni i u ispravnom stanju (član 19. stav 1.); da komunalni organ određuje koji se radovi na održavanju objekta moraju preduzimati (član 19. stav 2.); da ako korisnik javne površine na kojoj je postavljen objekat iz člana 14. ove odluke prestane iz bilo kojih razloga da koristi tu površinu, odnosno objekat, novi korisnik se određuje po sprovedenom konkursu (član 20. stav 1.); da, izuzetno, kada je u pitanju član porodičnog domaćinstva korisnika objekta koji ispunjava uslove za vršenje već odobrene delatnosti, komunalni organ će tom licu odobriti da nastavi korišćenje javne površine na kojoj je objekat postavljen i to pod istim uslovima kako je to odobreno prethodnom korisniku (član 20. stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je rešenjem donetim u predmetnom postupku inspekcijskog nadzora nezakonito naloženo ruše nje objekt a u kome je on obavljao zanatske usluge , za koji su 1965. godine izdate „građevinska“ i upotrebna dozvola i koji je on „sanirao bez promene gabarita“ 198 9. godine. Podnosilac dalje ističe da je „preuzeo prava i obaveze“ iz ugovora od 19. oktobra 1989. godine o privremenom korišćenju gradskog građevinskog z emljišta na predmetnoj lokaciji, kao i da se nije radilo o zidanom, već o montažnom objektu.

Ocenjujući ustavnu žalb u sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Sud dalje ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrerna ili diskriminatorska.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u postupku koji je okončan osporenim aktom, konstatovao:

- da je 14. novembra 1957. godine podnosiočev deda A . I . dobio dozvolu da podigne montažni kiosk za čišćenje obuće kao privremeni, s tim da se pridržava datih tehničkih uslova i da u slučaju ukazane potrebe kiosk demontira o svom trošku bez prava traženja naknade;

- da je istom licu rešenjem nadležnog organa od 14. jula 1965. godine odobreno da postavi novi paviljon za čišćenje obuće na mestu starog, na osnovu čl. 15. i 16. Odluke o opštem uređenju grada Beograda, te da je rešenjem od 2. oktobra 1965. godine odobrena upotreba montiranog paviljona na predmetnoj lokaciji, na osnovu člana 37. Zakona o izgradnji investicionih objekata;

- da je uverenjem Republičkog geodetskog zavoda od 13. jula, odnosno 25. novembra 2004. godine potvrđeno da je na k.p. broj …/8 snimljen objekat bez građevinske dozvole, odnosno da je na k.p. broj … snimljen objekat koji je upisan u list nepokretnosti bez dokaza o vlasništvu;

- da je A. I, na osnovu ugovora zaključenog 19. oktobra 1989. godine, dato na privremeno korišćenje neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište u ulici B. broj 2 u Beogradu, na kome je postavljen privremeni objekat – kiosk površine 21 m2 za obavljanje delatnosti čišćenja obuće i odevnih predmeta od kože, sve do privođenja tog zemljišta trajnoj urbanističkoj nameni;

- da je zapisnikom na licu mesta 15. jula 2004. godine konstatovano da je na predmetnoj lokaciji izgrađen poslovni prostor – lokal dimenzija 3,50 x 7,80 m, površine 27,30 m2 ;

- da je podnosilac ustavne žalbe na zapisnik od 9. avgusta 2004. godine izjavio da je vlasnik zasebnog prizemnog zidanog objekta gabarita 3,00 x 7,00 m na k.p. broj … , KO Stari grad, a da je tu izjavu naknadno izmenio u pogledu vlasništva nad objektom – tvrdeći da je vlasnik bio njegov deda, kao i u pogledu materijala od kog je objekat izgrađen – ističući da je izjavio da se radi o zidanom objektu, jer mu nije bila poznata činjenica da na terenu ne postoji objekat koji je građen 1957, a srušen 1965. godine.

Po oceni Ustavnog suda, iz navedenih odredaba zakona i drugih propisa, koji su se primenjivali u vreme kada je podnosilac ustavne žalbe, prema sopstvenoj tvrdnji, „sanirao“ objekat postavljen 1965. godine, proizlazi: da se rekonstrukcijom objekta smatra lo izvođenje radova na postojećem objektu kojima se vrši sanacija ili izvođenje drugih radova na objektu, ako se tim e menja ju pojedini konstruktivni elementi ili spoljni izgled objekta; da s u radovi na rekonstrukciji izvođeni na osnovu odobrenja nadležnog organa, a da su radovi koji nisu smatrani rekonstrukcijom morali biti prijavljeni organu nadležnom za izdavanje odobrenja za izgradnju – uz opis radova sa skicom izmena i dopuna koje se vrše u tehničkoj dokumentaciji; da se odredbe Zakona o izgradnji objekata iz 1984. godine n isu odnos ile na postavljanje manjih objekata na javnim površinama kao što su montažni objekti za vršenje raznih usluga, već su u slovi i način postavljanja i uklanjanja tih objekata bili utvrđeni odlukom o opštem uređenju opštine, odnosno grada; da je neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište, na kome su podignuti samo privremeni, odnosno pomoćni objekti , moglo biti dato na privremeno korišćenje dok se ne privede predviđenoj nameni; da su se vlasnici privremeno postavljenih montažnih objekata starali o tome da objekti budu uredni i u isprav nom stanju, pri čemu bez naloga komunaln og organ a nisu smeli preduzimati radove na održavanju objekta; da se u slučaju prestanka korišćenja montažnog objekta i javne površine na kojoj je on postavljen , novi korisnik određivao po sprovedenom konkursu, osim kada je u pitanju član porodičnog domaćinstva korisnika objekta koji je ispunjavao uslove za vršenje već odobrene delatnost i; da je u navedenom slučaju komunalni organ tom licu odobr avao da pod istim uslovima nastavi korišćenje javne površin e na kojoj je objekat postavljen.

Imajući u vidu da dozvola za postavljanje novog paviljona za čišćenje obuće 1965. godine nije izdata podnosiocu ustavne žalbe, već njegovom dedi, da se radilo o privremenom montažnom objektu i da je ugovor o davanju na privremeno korišćenje neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta na spornoj lokaciji, do privođenja zemljišta predviđenoj nameni, zaključen sa podnosiočevim dedom, Ustavni sud ocenjuje da je to lice – kao korisnik objekta i javne površine na kojoj se on nalazio, bilo dužno da održava objekat u ispravnom stanju, s tim što mu je za izvođenje radova na održavanju objekta bio potreban nalog komunalnog organa. Ovaj sud konstatuje da ni iz dokaza izvedenih u predmetnom postupku, niti iz dokumentacije koja je priložena uz ustavnu žalbu, ne proizlazi da je podnosilac nakon smrti svog dede određen kao novi korisnik montažnog objekta na predmetnoj lokaciji, da mu je aktom komunalnog organa određeno koje radove na održavanju tog objekta mora da preduzme ili da je „preuzeo prava i obaveze“ iz ugovora o davanju na privremeno korišćenje tog građevinskog zemljišta, koji je nadležni organ zaključio sa njegovim dedom 1989. godine.

Budući da se odredbe Zakona o izgradnji objekata iz 1984. godine nisu odnosile na privremene montažne objekte, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivom ocenu drugostepenog organa da montažni objekat čije je postavljanje odobreno 1965. godine O dlukom o opštem uređenju grada Beograda nije ni mogao biti saniran u smislu odredaba Zakon a o izgradnji objekata . Sud, takođe, ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe nije bio ovlašćen za preduzimanje radova na održavanju tog objekta na osnovu Odluke o opštem uređenju grada, jer nije bio vlasnik objekta i korisnik predmetne javne površine.

S obzirom na to da je ocenom dokaza izvedenih u predmetno m postupku utvrđeno da je sporni objekat pre rušenja imao dimenzije 3,50 x 7,80 m, odnosno površinu od 27,30 m2 i da se radilo o zidanom objektu, a da iz ugovora o davanju na privremeno korišćenje spornog zemljišta proizlazi da je na tom zemljištu bio postavljen privremeni objekat površine 21 m2, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje prvostepenog organa da objekat koji je predmet inspekcijskog nadzora nije izgrađen u skladu sa odredbom člana 141. stav 1. tačka 1) Zakona o planiranju i zgradnji. N a drugačije odlučivanje, ni po oceni ovoga suda, ne utiče činjenica da je u prvostepenom rešenju sporni objekat upoređen sa objektom postavljenim 1957. god ine – koji je uklonjen, budući da je i objekat postavljen 1965. godine bio manj e površin e od objekta čije je rušenje naloženo u predmetnom postupku inspekcijskog nadzora. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je Upravn i sud u potpunosti prihvatio razloge drugostepenog organa za ocenu podnosičeve žalbe, Ustavni sud nalazi da osporena p resuda Upravnog suda nije doneta uz očigledno proizvoljnu ocenu dokaza, niti je merodavno materijalno pravo primenjeno očigledno nepravično, arbitrerno ili diskriminatorsk i.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da je Upravni sud pre donošenja osporene presude bio dužan da održi javnu raspravu, jer je donet veliki broj upravnih akata i sudskih odluka, a „faktički“ su u tom postupku učestvovale dve stranke sa suprotnim interesima. Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Sud je konstatovao da je, saglasno navedenoj odredbi člana 141. stav 1. tačka 1) ranije važećeg Zakona o planiranju i izgradnji, građevinski inspektor bio ovlašćen da u vršenju inspekcijskog nadzora naredi rešenjem rušenje objekta, ako se objekat gradi ili je njegovo građenje završeno bez odobrenja za izgradnju i prijave početka izgradnje objekta, odnosno izvođenja radova, odnosno glavnog projekta. Polazeći od toga da se postupak administrativnog izvršenja vodi po službenoj dužnosti, Ustavni sud je ocenio da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da je u upravnom sporu koji je okončan osporenim aktom morala biti održana javna rasprava na osnovu odredbe člana 34. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, kojom je propisan slučaj obaveznog održavanja rasprave ako je u upravnom postupku učestvovalo dve ili više stranaka sa suprotnim interesima.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je našao da osporenom presudom Upravnog suda U. 2366/13 od 15. maja 2015. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe koji se odnose na postupak po zahtevu podnosioca „da mu se vrati ono što mu je oduzeto nezakonitim rušenjem 2005. godine“, budući da je postupak po tom zahtevu pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 18362/10 od 26. septembra 2012. godine, a da navedena sudska odluka nije osporena ovom ustavnom žalbom.

6. Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je imao u vidu da je Odlukom Už-4719/2011 od 12. novembra 2014. godine usvojio ustavnu žalbu istog podnosioca i utvrdio da je u postupku koji je tada vođen pred Odeljenjem za građevinsku inspekciju opštinske uprave gradske opštine Stari grad u Beogradu u predmetu broj 354-191/09 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Istom odlukom Sud je utvrdio pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti i naložio nadležnim organima da okončaju postupak u najkraćem roku. Ovaj sud je dalje konstatovao da je od dana odlučivanja Ustavnog suda do donošenja osporene presude Upravnog suda U. 2366/13 od 15. maja 2015. godine proteklo samo šest meseci, te je ocenio da podnosilac u ovoj ustavnoj žalbi, podnetoj 9. jula 2015. godine, očigledno neosnovano ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da je u postupku izvršenja presude Upravnog suda U. 21215/10 od 2. juna 2011. godine, Sekretarijat za imovinsko-pravne poslove i građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda doneo rešenje posle 18 meseci, Ustavni sud je konstatovao da je sporni period već bio predmet ocene Suda u Odluci Už-4719/2011 od 12. novembra 2014. godine .

Ustavni sud je, s obzirom na izloženo, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da podnosilac povred u prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo , na imovinu i na rad vezuje za povredu prava na pravično suđenje , koja je, po njegovom mišljenju, učinjena osporenim aktom . Polazeći od ocene Ustavnog suda koja je izneta u tački 5. obrazloženja, Sud nalazi da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na povredu označenih prava iz čl. 36, 58. i 59 . Ustava.

U vezi sa povredom člana 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) , Ustavni sud , polazeći od sadržine označene odredbe Evropske konvencije i prethodno iznetih ocena u pogledu ustavnopravne utemeljenosti navoda ustavne žalbe, konstatuje da se odredba člana 17. Evropske konvencije ne može dovesti u vezu sa konkretnim slučajem.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.