Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete. Postupak je trajao preko 19 godina, što je, uprkos složenosti predmeta, neprihvatljivo dugo, pri čemu podnosioci nisu doprineli odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Kostić, Dobrivoja Kostića, Momčila Kostića i Jasmine Kostić, svih iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mirjane Kostić, Dobrivoja Kostića, Momčila Kostića i Jasmine Kostić i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Loznici u predmetu P. 60/1 0, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Kostić, Dobrivoje Kostić, Momčilo Kostić i Jasmina Kostić, svi iz Loznice , podne li su Ustavnom sudu, 7. maja 2014. godine, ustavnu žalbu protiv odbijajućeg dela prvostepene presude Osnovnog suda u Loznici P. 60/10 od 28. februara 2012. godine i odbijajućeg dela drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1587/13 od 5. februara 2014. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su osporene presude donete.

Podnosioci u ustavnoj žalbi, između ostalog, navo de: da su im ustavna prava povređena pre svega krajnje paušalnim pristupom sudova pri odličivanju o njihovim pravima; da su sudovi bili pristrasni u korist tuženog uz potpuno odsustvo pravičnosti; da Apelacioni sud u Beogradu nije bio ovlašćen da po službenoj dužnosti primenjuje Odluku Ustavnog suda IUz-82/09 od 12. jula 2012. godine, kojom je utvrđeno da član 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate nije u saglasnosti sa Ustavom; da sudovi uopšte nisu poštovali razumni rok za presuđenje u ovom postupku koji je maratonski trajao, te da je proteklo „ogromno“ vreme od dana podnošenja tužbe do dana donošenja osporene drugostepene presude.

Podnosioci od Ustavnog suda traže da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povrede navedenih ustavnih prava, poništi osporene presude i dosudi im naknadu materijalne štete, kao i naknadi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Osnovnog suda u Loznici P. 6 0/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Mirjana Kostić, ovde jedna od podnositeljki ustavne žalbe, podnela je 1. decembra 1995. godine tužbu Opštinskom sudu u Loznici, protiv Duška Popovića i AD za osiguranje „Stari grad“, radi naknade nematerijalne i materijalne štete koja je nastala kao posledica saobraćajne nesreće koju je izazvao prvotuženi, a nakon koje je ona ostala invalid.

Do donošenja prve prvostepene presude, parnični sud je zakazao 17 ročišta, od kojih jedno nije održao (jer prvotuženi nije bio uredno pozvan). Tokom ovog dela postupka, sud je sproveo medicinsko veštačenje, dopunsko medicinsko veštačenje, na koje okolnosti je i saslušao veštaka medicinske struke, sproveo veštačenje preko veštaka aktuara i saslušao svedoka.

Prvo ročište u ovoj parnici zakazano je i održano 8. januara 1996. godine, a na tom ročištu sud je doneo rešenje kojim se prekida postupak u ovoj pravnoj stvari do okončanja krivičnog postupka koji se vodio protiv prvotuženog. Sledeće ročište sud je zakazao i održao 5. marta 1997. godine kada je doneto rešenje da se spisima ovog predmeta spoji spis predmeta P. 12/97, radi jedinstvenog suđenja i donošenja jedinstvene odluke, kao i rešenje da se postupak prekida do okončanja pomenutog krivičnog postupka.

Kako je tužilja svojim dopisom od 21. jula 1999. godine obavestila sud da je krivični postupak okončan, te da traži nastavak parničnog postupka, sud je zakazao i održao treće ročište 15. septembra 1999. godine.

Svojim dopisom od 15. juna 2000. godine, tužilja je od suda tražila da sa ovim predmetom spoji spise predmeta u kojem su tužioci njen muž - Dobrivoje Kostić, sin - Momčilo Kostić, ćerka - Jasmina Kostić, ovde takođe podnosioci ustavne žalbe i njen otac - Pejča Grozdanović i majka - Kosana Grozdanović, jer se u oba predmeta radi o šteti koja je nastala iz istog štetnog događaja. Shodno tome, parnični sud je na ročištu održanom 5. jula 2000. godine spojio parnice radi jednovremenog suđenja i donošenja jedinstvene odluke.

Opštinski sud u Loznici je doneo prvu prvostepenu presudu P. 1061/99 od 10. jula 2001. godine, kojom je: u stavu 1. izreke obavezao tužene da solidarno naknade nematerijalnu štetu Mirjani Kostić - prvotužilji; u stavu 2. izreke obavezao tužene da prvotužilji naknade materijalnu štetu; u stavu 3. izreke obavezao prvotuženog da prvotužilji naknadi štetu pored iznosa dosuđenih u st. 1. i 2. izreke; u stavu 4. izreke obavezao prvotuženog da prvotužilji naknadi materijalnu štetu u iznosima navedenim u izreci presude, dok je preko dosuđenog tužbeni zahtev odbio, kao i odbio tužbeni zahtev prvotužilje kojim je tražila da se tuženi solidarno obavežu da joj naknade štetu za izgubljenu zaradu za period od 30. novembra 1994. do 30. aprila 1998. godine; u stavu 5. izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev prvotužilje kojim je tražila da joj tuženi solidarno naknade štetu na ime rente; u stavu 6. izreke odbio tužbeni zahtev prvotužilje kojim je tražila da joj tuženi solidarno naknade sredstva za nabavku alkohola, krema, pomada, vitamina, invalidskih kolica; u stavu 7. izreke odbio tužbeni zahtev prvotužilje kojim je tražila da se tuženi solidarno obavežu da joj naknade štetu na ime tuđe nege i pomoći; u stavu 8. izreke obavezao tužene da solidarno na ime naknade štete isplate iznose precizno označene u izreci presude Dobrivoju Kostiću, Momčilu Kostiću, Jasmini Kostić, Pejči Grozdanoviću i Kosani Grozdanović, dok im je tužbene zahteve za preko dosuđenog do traženog odbija kao neosnovane; u stavu 9. izreke obavezao prvotuženog da Dobrivoju Kostići, Momčilu Kostiću, Jasmini Kostić, Pejči Grozdanoviću i Kosani Grozdanović isplati iznose precizno utvrđene tim stavom izreke, a preko dosuđenih iznosa iz stava 8. izreke, dok je tužbeni zahtev preko dosuđenih do trženih iznosa odbio kao neosnovan; u stavu 10. izreke obavezao tužene da solidarno naknade štetu Momčilu Kostiću i Jasmini Kostić, dok je za višak preko dosuđenog u odnosu na drugotuženog tužbeni zahtev odbio kao neosnovan; u stavu 11. izreke obavezao prvotuženog da Momčilu Kostiću i Jasmini Kostić naknadi štetu pored iznosa dosuđenih u stavu 10. izreke, dok je za preko dosuđenog do traženog tužbeni zahtev odbio kao neosnovan; u stavu 12. izreke obavezao tužene da tužiocima na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 10.721,92 dinara; u stavu 13. izreke obavezao prvotuženog da tužiocima na ime troškova postupka isplati još 59.678,08 dinara; u stavu 14. izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev Dobrivoja Kostića da mu tuženi isplate naknadu štete na ime izgubljene zarade za periode precizno naznačene u tom stavu izreke presude.

Postupajući po žalbama prvotuženog (od 3. avgusta 2001. godine) i tužilaca (od 6. avgusta 2001. godine), Okružni sud u Šapcu je doneo rešenje Gž. 201/02 od 22. oktobra 2002. godine, kojim je prvostepenu presudu u odbijajućem delu ukinuo u celini i u usvajajućem delu u odnosu na prvotuženog i u tim delovima je vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, sud je zakazao i održao 12 ročišta, na kojima je sproveo medicinsko veštačenje.

Na ročištu održanom 15. oktobra 2003. godine, sud je doneo rešenje kojim se određuje mirovanje postupka jer na ročište nisu pristupili uredno pozvani tužioci.

Opštinski sud u Loznici je doneo drugu prvostepenu presudu P. 2421/02 od 11. maja 2004. godine, kojom je: u stavu prvom izreke obavezao tuženog Duška Popovića da prvotužilji naknadi nematerijalnu štetu u iznosima tačno određenim izrekom, dok je za preko dosuđenog do traženog tužbeni zahtev odbio; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj naknadi materijalnu štetu na ime izgubljene zarade, te na ime troškova nabavke lekova, velikih i malih pampers pelena, invalidskih kolica i tuđe nege i pomoći; u stavu trećem izreke obavezao tuženog da pored iznosa dosuđenih u stavu 8. pravnosnažne presude ovog suda P. 1061/99 od 10. jula 2001. godine Dobrivoju Kostiću, Momčilu Kostiću, Jasmini Kostić, Pejči Grozdanoviću i Kosani Grozdanović naknadi štetu u vidu duševnih bolova zbog naročito teškog invaliditeta bliskog lica u iznosima precizno određenim izrekom, dok je odbio kao neosnovane iznose preko dosuđenih do traženih; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev Dobrivoja Kostića kojim je tražio da se tuženi obaveže da naknadi štetu na ime izgubljene zarade i toplog obroka za periode označene ovim stavom izreke; u stavu petom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev prvotužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj naknadi troškove nabavke mermoterm ploče; u stavu šestom izreke obavezao tuženog da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 267.689,08 dinara, dok je odbio kao neosnovan zahtev za iznos preko dosuđenog do traženog iznosa na ime troškova postupka.

Postupajući po žalbi tuženog (od 6. jula 2004. godine) i žalbi tužilaca (od 7. jula 2004. godine), Okružni sud u Šapcu je doneo rešenje Gž. 1649/04 od 11. oktobra 2005. godine, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, sud je zakazao pet ročišta, od kojih jedno nije održao (jer tuženi nije bio uredno pozvan).

Opštinski sud u Loznici je doneo treću prvostepenu delimičnu presudu P. 1710/05 od 25. maja 2006. godine, kojom je: u stavu prvom izreke obavezao tuženog Duška Popovića da prvotužilji solidarno sa AD za osigiranje „Stari Grad“ naknadi nematerijalnu štetu u iznosima određenim ovim stavom izreke; u stavu drugom izreke obavezao tuženog Duška Popovića da ostalim tužiocima na ime pretrpljenih duševnih bolova na ime teške invalidnosti bliskog lica soliradno sa AD za osiguranje „Stari grad“ naknadi iznose tačno određene ovim stavom izreke; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca kojim su tražili da se tuženi Duško Popović obaveže da im naknadi iznose preko dosuđenog do traženog na ime naknade nematerijalne štete, te istakao da će o tužbenom zahtevu tužilaca za naknadu materijalne štete i troškovima parničnog postupka doneti odluku naknadno.

Postupajući po žalbi tužilaca (od 3. jula 2006. godine) i žalbi tuženog (od 10. jula 2006. godine), Okružni sud u Šapcu je doneo presudu Gž. 1588/06 od 31. decembra 2007. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio delimičnu prvostepenu presudu u stavovima prvom i drugom izreke, dok ju je preinačio u odbijajućem delu tako što je tuženog obavezao da pored dosuđenih iznosa u stavu prvom izreke prvostepene presude prvotužilji isplati i iznose navedene u izreci, a ostalim tužiocima iznos od po još 50.000,00 dinara na ime teškog invaliditeta bliskog lica.

U daljem toku postupka, u kojem je sudu ostalo da odluči o materijalnoj šteti i troškovima postupka, zakazano je 20 ročišta, od kojih šest nije održano (jedno jer nije pristupio uredno pozvani veštak, jedno jer tužioci nisu bili uplatili troškove veštačenja, dva jer su stranke tražile rok da se izjasne na nalaz veštaka, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno zbog opravdanog odsustva tuženog).

Na ročištu održanom 1. aprila 2008. godine, sud je doneo rešenje da se zastane sa postupkom do okončanja postupka po izjavljenoj reviziji.

Postupajući po reviziji tuženog od 28. marta 2008. godine, Vrhovni sud Srbije je doneo presudu Rev. 1236/08 od 1. aprila 2009. godine, kojom je reviziju tuženog delimično odbio, a delimično odbacio.

Tokom ovog dela postupka, sud je sproveo dva ekonomsko-finansijska veštačenja, jedno veštačenje po veštaku aktuaru, saslušao veštaka i saslušao svedoka.

Osnovni sud u Loznici je doneo četvrtu - osporenu prvostepenu presudu P. 60/10 od 27. novembra 2012. godine, kojom je: u stavu prvom izreke obavezao tuženog da prvotužilji na ime naknade štete isplati iznos od 374.424,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 13. jula 2011. godine, dok je odbio zahtev preko dosuđenog do traženog iznosa od 534.992,00 dinara na ime naknade materijalne štete sa zakonskom zateznom kamatom od 13. jula 2011. godine; u stavu drugom izreke odbio je tužbeni zahtev prvotužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime troškova lečenja (nabavke lekova, pampers pelena, termo ploče, gaze, alkohola, krema i pomada, vitamina i invalidskih kolica) isplati iznos od 110.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 21. decembra 1999. godine; u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev prvotužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj na ime tuđe nege i pomoći isplati iznos od 45.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 21. decembra 1999. godine; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženog da tužiocima na ime troškova postupka isplati iznos od 1.228.680,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. novembra 2012. godine, kao dana presuđenja do isplate, dok je odbio zahtev tužilaca preko dosuđenog do traženog iznosa od 2.242.250,00 dinara.

Ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da je u saobraćajnom udesu koji se dogodio 30. novembra 1994. godine u Loznici, tužilja Mirjana Kostić zadobila teške telesne povrede u vidu kontuzije mozga sa krvarenjima u lobanji i preloma desne butne kosti. Tuženi je tom prilikom upravljao putničkim vozilom i kao učesnik u ovom saobraćajnom udesu, oglašen je krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i izrečena mu je uslovna osuda pravnosnažnom presudom krivičnog suda K. 255/96 od 22. jula 1998. godine. Tužilja Mirjana Kostić je svojim ponašanjem doprinela nastanku šetetnog događaja sa 30%, što se ogledalo u neopreznom prelaženju kolovoza gledano sa leva na desno u pravcu kretanja vozila tuženog. Zbog zadobijenih povreda, kod tužilje postoji umanjenje životne aktivnosti od 100%, jer je dovedena u stanje potpune zavisnosti od druge osobe na telesnom planu, dok je na duševnom planu u stanju maloletne osobe. U toku ove parnice, pravnosnažno je presuđeno o zahtevu svih tužilaca za naknadu nematerijalne štete. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke utvrđeno je da je u periodu od 1. decembra 1994. do 28. februara 1997. godine, tužilja bila na bolovanju, kada joj je 1. marta 1997. godine priznato pravo na invalidsku penziju, naknadu za tuđu negu i telesno oštećenje, pa je upoređivanjem važećih garantovanih mesečnih zarada u periodu kada se nalazila na bolovanju, a zatim iznosa minimalnih mesečnih zarada u periodu od kada je ostvarila pravo na invalidsku penziju, utvrđeno da se samo u periodu od 1. juna 2001. do 30. novembra 2010. godine pojavljuje negativna razlika između iznosa minimalnih mesečnih zarada i primljene penzije, tako da je tužilja primila ukupno manje 263.281,57 dinara. Na mesečne iznose razlike, minimalnih zarada i primljenih penzija veštak je izvršio obračun zakonske zatezne kamate od dospeća svakog mesečnog iznosa do 12. jula 2011. godine, primenom konformne metode. Tako obračunata kamata na dan veštačenja (12. jul 2011. godine), iznosila je 271.710,27 dinara, pa je ukupan dug, po mišljenju veštaka, na ime izgubljene zarade iznosio 534.991,84 dinara. Osim toga, prvostepeni sud je utvrdio da su tužilji od strane Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje priznati troškovi na ime nabavke invalidskih kolica, a primenom pravila o teretu dokazivanja je zaključio da tužilja nije dokazala da je imala troškove povodom nabavke termoploče, niti za nabavku određenih lekova i pomoćnih sredstava za negu, koji su opredeljeni u paušalom iznosu, pri čemu je teret dokazivanja navedenih činjenica bio na njoj. Osim toga tužilja nije dokazala ni visinu troškova povodom tuđe nege i pomoći.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tuženi po osnovu krivice, koja je utvrđena pravnosnažnom presudom krivičnog suda, u obavezi da tužilji naknadi materijalnu štetu u visini izgubljene zarade, za period u kome se pojavljuje razlika između minimalne mesečne zarade i invalidske penzije koju je ostvarila, u ukupnom iznosu od 534.992,00 dinara, koji umanjen za 30% koliki je doprinos tužilje nastanku štetnog događaja, iznosi 374.494,40 dinara. Kako tužilja nije dokazala visinu materijalne štete koju trpi na ime tuđe nege i pomoći, nabavke termoploče, odgovarajućih lekova i pomoćnih sredstava za negu, te kako su troškovi nabavke invalidskih kolica priznati od strane Zavoda, koji je iste i snosio, to je u preostalom delu tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete odbijen.

Apelacioni sud u Beogradu doneo je osporenu drugostepenu presudu Gž. 1587/13 od 5. februara 2014. godine, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da prvotužilji na ime naknade štete isplati iznos od 184.297,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 13. jula 2011. godine; u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu u preostalom usvajajućem delu stava prvog izreke, tako što je obavezao tuženog da prvotužilji isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnog duga iz prethodnog stava izreke (184.297,00 dinara) počev od 30. novembra 2010. do 13. jula 2011. godine, dok je tužbeni zahtev za isplatu obračunate kamate preko tog iznosa do iznosa od 190.197,40 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 13. jula 2011. godine do isplate , odbio; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovanu žalbu prvotužilje i potvrdio prvostepenu presudu u drugom i trećem stavu izreke; u stavu četvrtom izreke ukinuo rešenje o troškovima postupka iz četvrtog stava izreke prvostepene presude i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Po nalaženju Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i pravilnom primenom materijalnog prava zaključio o osnovu odgovornosti tuženog, doprinosu tužilje nastanku štete, kao i da tužilja ima pravo na naknadu materijalne štete u visini izgubljene zarade zbog potpune nesposobnosti za rad u smislu člana 195. Zakona o obligacionim odnosima. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je u vreme povređivanja bila zaposlena i ostvarivala je zaradu u preduzeću „Duvan“ Valjevo, pa kako je zbog posledica povređivanja u saobraćajnom udesu potpuno nesposobna za rad, zbog čega je ostvarila pravo na invalidsku penziju, to su neosnovani žalbeni navodi tuženog da nije dokazala da bi posle prestanka rada firme u kojoj je radila ostvarivala zaradu. Ovo stoga što je za utvrđivanje ovog vida štete merodavna objektivna mogućnost sticanja dobiti, koja se može očekivati po redovnom toku stvari uz primenu određenih standarda. U konkretnom slučaju tužilja je bila zaposlena u vreme povređivanja (tada je imala 39 godina) i objektivno se moglo očekivati da bi kao radno sposobno lice ostvarivala prihod i nakon eventualnog prestanka postojanja preduzeća zbog stečaja. Kako je veštačenjem, kao prihod tužilje uzeta minimalna mesečna zarada u Republici Srbiji, što u ovdašnjim ekonomskim uslovima objektivno predstavlja minimum očekivanih prihoda, to razlika u odnosu na invalidsku penziju predstavlja materijalnu štetu koju tužilja trpi i za koju je odgovoran tuženi. Kod utvrđene činjenice da je nakon povređivanja bila na bolovanju do 28. februara 1997. godine, te da je 1. marta 1997. godine ostvarila pravo na invalidsku penziju i da se po nalazu i mišljenju veštaka pojavljuje negativna razlika između minimalne mesečne zarade i penzije koju je ostvarivala samo u periodu od 1. juna 2001. do 30. novembra 2010. godine u ukupnom iznosu od 263.281,57 dinara, to tužilja ima pravo na naknadu štete u navedenom iznosu umanjenom za 30%, koliki je njen doprinos nastanku štete, a što iznosi 184.297,00 dinara. Drugostepeni sud je takođe našao da je tuženi u obavezi da naknadi materijalnu štetu u navedenom iznosu sa zakonskom zateznom kamatom, ali ne u iznosu koji je obračunat. Ovo iz razloga što je obračun kamate vršen po konformnoj metodi, kako je to bilo propisano članom 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list CPJ“, broj 9/01), a Odlukom Ustavnog suda IUz-82/09 od 12. jula 2012. godine („Službeni glasnik RS“, broj 73/12) utvrđeno je da navedena odredba u delu koji glasi „primenom konformne metode“, nije u saglasnosti sa Ustavom. Shodno navedenom, drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud u tom delu pogrešno primenio materijalno pravo kada je prihvatio nalaz i mišljenje veštaka. Kako se u konkretnom slučaju radi o šteti nastaloj u novčanom obliku, koja je prema nalazu i mišljenju veštaka obračunata u jednokratnom iznosu za period od 1. juna 2001. od 30. novembra 2010. godine i kako se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete, to tužilja ima pravo na zakonsku zateznu kamatu od 30. novembra 2010. godine. Zbog navedenog taj sud je podbijanu presud u preinač io u delu prvog stava izreke koji se odnosi na iznos obračunate zakonske kamate nalazeći da tužbeni zahtev za isplatu obračunate zatezne kamate po konformnoj metodi sadrži u sebi zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate za isti period. Takođe, ocenjujući žalbene navode tužilje, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno zaključio da tužilja nije dokazala da trpi materijalnu štetu na ime troškova lečenja (nabavke lekova, pampers pelena, termoploče, gaze, alkohola, krema i pomada, vitamina i invalidskih kolica), jer je na njoj bio teret dokazovanja ovih činjenica. Naime, u konkretnom slučaju radi se o materijalnoj šteti koja se ispoljava u umanjenju imovine oštećenog u visini troškova za koje je potrebno dokazati da su bili nužni, ali i njihovu visinu. Zbog toga su bez uticaja žalbeni navodi tužilje da je u situaciji u kakvoj se nalazi zbog posledica povređivanja i umanjenja životne aktivnosti od 100% logično da se lekovi i medicinski materijal samostalno nabavljaju. U konkretnom slučaju, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud, tužilja nije dokazala da je postojala potreba za nabavkom lekova čije su cene dostavljene, odnosno da su takvi lekovi prepisani od strane lekara, a da se nisu mogli dobiti na recept, niti da je učinjen trošak za kupovinu termo-ploče, za koju je samo dostavljen izveštaj proizvođača o ceni. Kako je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja ostvarila pravo na naknadu za nabavku invalidskih kolica, kao i naknadu za tuđu negu i pomoć po propisima o zdravstvenom, penzijskom i invaladskom osiguranju, a u postupku nije dokazala da je tim povodom imala veće troškove, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da je u tom delu tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete neosnovan.

Osnovano se, po nalaženju toga suda, žalbama parničnih stranaka pobija odluka o troškovima postupka, kojom je odlučeno o zahtevu svih tužilaca za naknadu troškova postupka. Kako su tužioci u ovom postupku imajući u vidu prirodu spora, obrazovali zajednicu običnih aktivnih suparničara, to se iznosi naknade štete koja im je priznata ne sabiraju kod obračuna troškova postupka, niti su tužioci s obzirom na tok postupka solidarni poverioci naknade na ime svih troškova postupka, koje je priznao prvostepeni sud. Ovo iz razloga što pojedini troškovi koje je prvostepeni sud priznao i odmerio prema visini ukupno dosuđenog iznosa u ovoj parnici, nisu bili nužni troškovi svih tužilaca. Zbog svega navedenog odluka o troškovima postupka je ukinuta i predmet vraćen provstepenom sudu na ponovni postupak u tom delu. Pri tom je viši sud imao u vidu i žalbene navode tuženog da je u odnosu na tužene Pejču i Kosanu Grozdanović trebalo prekinuti postupak, jer su preminuli pre donošenja pobijane presude, ali nalazi da su isti bez uticaja, jer je o njihovom tužbenom zahtevu pravnosnažno presuđeno ranijom presudom u ovoj parnici, pa je odluka o troškovima postupka, o čemu sud odlučuje na određeni zahtev stranke bez raspravljanja u smislu člana 159. stav 1. ZPP, mogla biti doneta u smislu člana 216. stav 2. navedenog zakona. Kako je odluka o troškovima ukinuta i vraćena na ponovni postupak, to će prvostepeni sud oceniti značaj ove činjenice navedene u žalbi, kao i navode odgovora na žalbu da je tužilja Mirjana Kostić njihov jedini zakonski naslednik.

Osnovni sud u Loznici je doneo rešenje P. 60/10 od 19. avgusta 2014. godine, kojim je rešio o troškovima postupka.

Postupajući po žalbi tuženog (od 15. septembra 2014. godine) i žalbi tužilaca (od 24. septembra 2014. godine), Viši sud u Šapcu je doneo rešenje Gž. 1145/14 od 19. februara 2015. godine, kojim se žalbe stranaka odbijaju, a prvostepeno rešenje potvrđuje, kao i odbija zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93 i 24/94), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao nakon stupanja na snagu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je Mirjana Kostić parnični postupak pokrenula podnošenjem tužbe 1. decembra 1995. godine pred Opštinskim sudom u Loznici, kao i da su Dobrivoje Kostić, Momčilo Kostić i Jasmina Kostić u ovu parnicu stupili 5. jula 2000. godine, a da je parnični postupak o meritumu stvari pravnosnažno okončan pred Apelacionim sudom u Beogradu presudom od 5. februara 2014. godine, dok je Viši sud u Šapcu o troškovima postupka pravnosnažno rešio rešenjem od 19. februara 2015. godine.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak u odnosu na Mirjanu Kostić trajao nešto više od 19 godina, a u odnosu na Dobrivoja Kostića, Momčila Kostića i Jasminu Kostić 14 godina i sedam meseci, što nesumnjivo ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga je Ustavni sud ocenio da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, da činjenica da je osporeni parnični spor okončan tek nakon više od 19 godina u odnosu na Mirjanu Kostić, te nakon 14 godina i sedam meseci u odnosu na ostale podnosioce, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli prekomernoj dužini trajanja postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešivši kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Polazeći od toga da podnosioci istaknutu povredu prava iz čl. 36. i 58. Ustava obrazlažu na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao te navode.

7. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete, odnosno da opredeli iznos naknade materijalne štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosi oci ustavne žalbe nisu dokaza li da su pretrpeli materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka.

Shodno navedenom, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom de lu odbacio, rešavajući kao u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Povodom zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti