Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava. Različito odlučivanje Apelacionog suda u Beogradu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u vezi naknade štete taksistima, dovelo je do povrede navedenog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S . izjavljena protiv presude Prvog o snovnog suda u Beogradu P. 67356/10 od 12. februara 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2517/13 od 8. aprila 2015. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. S . izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2015/16 od 29. marta 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M . S . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 9. jula 2015. godine, preko punomoćnika Đ. P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu podnes kom 2. oktobra 2015. godine, p rotiv presuda navedenih u tački 1. izreke, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, iz člana 21 , člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući navode na kojima zasniva tvrdnju o povredi načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac ističe da je Apelacioni sud u Beogradu, donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva za naknadu štete zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza, stvorio stanje pravne nesigurnosti, a njega doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su se nalazili tužioci čiji su tužbeni zahtevi usvojeni. Povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava i propustu sudova da obrazlož e sudsk e odluk e, tj. da ocene njegove navode i dokaze koji su mu išli u prilog. Navode o povredi prava na naknadu štete i prava na imovinu, podnosilac zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, kao i da obaveže Republiku Srbiju da mu naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede Ustavom zajemčenih prava. Pored toga, podnosilac je tražio i troškove na ime sastava ustavne žalbe. Takođe, predložio je da Ustavni sud, u smislu člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, proširi dejstvo svoje odluke i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji.

Dopunom ustavne žalbe od 24. jula 2018. godine podnosilac je proširio ustavnu žalbu i na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2015/16 od 29. marta 2018. godine, i to zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava. Podnosilac je istakao da Vrhovni kasacioni sud nije odlučivao u granicama svoje stvarne nadležnosti, već se stavio u ulogu Ustavnog suda, navodeći da bi taj sud kao sud opšte nadležnosti trebao da pazi na pravilnost i zakonitost presude, a ne na njenu ustavnopravnu prihvatljivost. Obrazlažući povredu prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac je naveo da je Vrhovni kasacioni sud u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke, te je prihvatao da odlučuje o vanrednoj reviziji i ukidao je nižestepene presude – ocenjujući da je u radnjama tuženog bilo nezakonitog i nepravilnog rada. U prilog tome, podnosilac je dostavio veći broj rešenja Vrhovnog kasacionog suda. Podnosilac je precizirao zahtev iz ustavne žalbe, tako što je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i revizijsko rešenje i da obaveže Republiku Srbiju da mu naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede Ustavom zajemčenih prava, kao i da mu dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 67356/10 od 12. februara 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi Grad Beograd da mu na ime naknade štete isplati određeni novčani iznos sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. U stavu drugom izreke presude konstatovano je povlačenje tužbe u označenom delu, a u stavu četvrtom izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2517/13 od 8. aprila 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda, u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke. U obrazloženju drugostepene presude je , pored ostalog, navedeno : da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac 26. decembra 2005. godine podneo nadležnom organu tuženog zahtev za izdavanje dozvole za obavljanje auto-taksi prevoza putnika; da su, u vreme podnošenja zahteva, uslovi za obavljanje ove delatnosti bili regulisani Odlukom o auto-taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“, br. 12/02, 5/03 i 14/04), kojom je, pored ostalog, bilo propisano da mora da postoji slobodno mesto taksi vozača predviđeno godišnjim planom potreba (član 6. stav 1. tačka 7.); da je Odlukom Ustavnog suda IU-53/2004 od 29. septembra 2005. godine utvrđeno da navedene odredbe Odluke o auto-taksi prevozu nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom; da je nadležni organ tuženog, postupajući po zahtevu tužioca, 18. aprila 2006. godine doneo rešenje kojim je utvrđeno da tužilac ne ispunjava uslove za obavljanje ove delatnosti (zbog nepostojanja slobodnog mesta za taksi vozilo), a koji su bili propisani tada važećom Odlukom o auto-taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“, broj 29/05), koja nije bila predmet ocene Ustavnog suda; da je tužilac protiv navedenog rešenja izjavio žalbu, a naknadno je podneo i predlog za izmenu pojedinačnog akta, o kojima je odlučeno rešenjem nadležnog organa tuženog 9. marta 2010. godine, kojim je ukinuto prvostepeno rešenja i tužiocu je data saglasnost za obavljanje auto-taksi delatnosti; da je tužbeni zahtev zasnovan na tvrdnji tužioca da je u periodu od 26. decembra 2005. do 9. marta 2010. godine pretrpeo materijalnu štetu zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza; da je, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilnom primenom člana 172. Zakona o obligacionim odnosima ocenio da je tužbeni zahtev neosnovan, jer u radnjama tuženog nisu utvrđene nepravilnosti koje bi predstavljale osnov za naknadu štete, u smislu navedene zakonske odredbe; da je odgovornost tuženog za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija zasnovana na navedenoj zakonskoj odredbi i uslovljena je neprimenjivanjem ili pogrešnim primenjivanjem odgovarajućih propisa, izuzev ako je reč o pogrešnom tumačenju zakona; da prvostepeni sud pravilno zaključuje da su u konkretnom slučaju, prilikom odlučivanja o zahtevu tužioca nadležni organi tuženog postupali u okviru svojih ovlašćenja i u skladu sa tada važećim propisima; da je nakon objavljivanja Odluke Ustavnog suda IU-53/2004 od 29. septembra 2005. godine, stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju („Službeni glasnik RS“, broj 91/05), kojim su brisane odredbe o zabrani ograničavanja broja auto-taksi prevoznika, te da je tuženi, potom, novom Odlukom o auto-taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“, broj 29/05) ponovo predvideo takvo ograničenje, kao i da je propisao da će se postupci po prijavi za upis u registar za obavljanje auto-taksi prevoza koji su započeti, a po kome nije doneto rešenje do početka primene ovog propisa, nastaviti po odredbama ove Odluke; da stoga sledi da su nadležni organi tuženog postupali u skladu sa tada važećim zakonom i podzakonskim aktom kojim su bili regulisani uslovi za obavljanje auto-taksi delatnosti; da su neosnovani i navodi žalbe kojima tužilac ukazuje da mu je šteta pričinjena zbog nepostupanja organa tuženog da po njegovim zahtevima odluči u primerenom roku, s obzirom na to da je tužilac imao na raspolaganju određena pravna sredstva kojima bi, shodno odredbama Zakona o upravnom postupku i Zakona o upravnom sporu, mogao ishodovati odluku organa uprave u slučaju „ćutanja administracije“; da se nepravilnosti koje su moguće u radu državnog organa, odnosno organa lokalne samouprave, prilikom iniciranja i vođenja pravnih postupaka redovno otklanjaju odgovarajućim pravnim sredstvima, a nije sporno da je tužilac, u konkretnom slučaju, korišćenjem pravnih lekova ishodovao donošenje nove odluke kojom mu je odobreno bavljenje delatnosti auto-taksi prevoza i kojom su štetne posledice uskraćivanja saglasnosti otklonjene.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2015/16 od 29. marta 2018. godine, u stavu prvom izreke, nije prihvaćeno odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2517/13 od 8. aprila 2015. godine kao izuzetno dozvoljenoj, dok je u stavu drugom izreke odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv pobijane drugostepene presude. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su obrazloženja pobijanih presuda o odbijanju zahteva tužioca u skladu sa stavom Vrhovnog kasacionog suda u tumačenju i primeni materijalnog prava; da su razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova usklađeni sa pravnim shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda da zakonitost postupanja organa uprave se ceni prema propisu koji je bio na snazi u vreme postupanja organa uprave, odnosno donošenja odgovarajućeg akta tog organa; da zato, ni u slučaju da je dozvoljeno odlučivanje o reviziji tužioca u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku, ne bi došlo do drugačijeg i povoljnijeg ishoda spora za tužioce.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo zabrane diskriminacije (član 21.), pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.), pravo na naknadu štete (član 35. stav 2.), pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.) i pravo na imovinu (član 58. stav 1.). Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe u delu u kome su osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 67356/10 od 12. februara 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2517/13 od 8. aprila 2015. godine, sa stanovišta istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud najpre konstatuje da je povodom više ustavnih žalbi izjavljenih protiv pravnosnažnih presuda donetih u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, doneo odluke kojima je usvojio ustavne žalbe i utvrdio da je podnosiocima povređeno pravo na jednaku zaštitu prava , zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava . To su, pored ostalih, i odluke Suda Už-8979/ 2014 od 30. juna 2016. godine i Už-8847/2014 od 9. novembra 2016. godine.

Ustavni sud je iz sadržine ove ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio da je podnosilac M. S . u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavne žalbe u predmetima Už-8979/2014

i Už-8847/2014.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je i podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom predmetu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava. Ovakva odluka utemeljena je na razlozima datim u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-8979/2014 od 30. juna 2016. godine i Odluke Už-8847/2014 od 9. novembra 2016. godine. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, koje podnosilac zasniva, između ostalog, i na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava od strane prvostepenog i drugostepenog suda, Ustavni sud ukazuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrarna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da su postupajući sudovi u osporenim presudama izneli jasne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da nije osnovan predmetni tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Naime, postupajući sudovi su ocenili da se postupanje organa tuženog, u okolnostima konkretnog slučaja, ne može smatrati nezakonitim i nepravilnim radom u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je u postupku utvrđeno da su nadležni organi prilikom odlučivanja o zahtevu tužioca postupali u okviru svojih ovlašćenja i u skladu sa tada važećim propisima. Takođe, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv stav redovnih sudova da je podnosilac imao na raspolaganju zakonom propisana pravna sredstva u slučaju „ćutanja administracije“, kao i stav sudova da se nepravilnosti koje su moguće u radu organa lokalne samouprave prilikom iniciranja i vođenja pravnih postupaka redovno otklanjaju odgovarajućim pravnim sredstvima. Upravo u ovom slučaju podnosilac je korišćenjem pravnih lekova ishodovao donošenje odluke kojom je usvojen njegov zahtev za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu i da je Vrhovni kasacioni sud u osporenom rešenju Rev. 2015/16 od 29. marta 2018. godine, kojim nije prihvatio da odlučuje o reviziji podnosioca kao izuzetno dozvoljenoj, konstatovao da su obrazloženja pobijanih presuda za odluku o odbijanju predmetnog tužbenog zahteva u skladu sa stavom Vrhovnog kasacionog suda u tumačenju i primeni materijalno g prava.

Ustavni sud nalazi da nema osnova ni za podnosiočevu tvrdnju da mu je zbog nerazmatranja određenih navoda i dokaza povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, budući da pomenuto pravo ne podrazumeva obavezu suda da pruži odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine).

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 35. stav 2. i člana 58. Ustava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da su i navodi podnosioca o povredi prava na naknadu štete i prava na imovinu očigledno neosnovani.

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnju da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, iako su redovni sudovi u identičnim situacijama različito postupali. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Kako su po oceni Ustavnog suda u osporenim presud ama izneti ustavnopravno prihvatljivi razlozi za ocenu o neosnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za naknadu štete, Ustavni sud je, saglasno odredb ama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na jednaku zaštitu prava dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe, iz kog razloga je odbio kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 2. izreke .

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2015/16 od 29. marta 2018. godine, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe osporava isključivo navedeno revizijsko rešenje u pogledu odluke o dopuštenosti revizije kao izuzetno dozvoljene, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), i to zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava.

U tom smislu, Ustavni sud nalazi da parnična stranka ima samo procesnu mogućnost da izjavi „izuzetnu“ reviziju, a ocena njene dopuštenosti je u isključivoj dispoziciji Vrhovnog kasacionog suda. Ovo posebno imajući u vidu da je navedeno pravno sredstvo ustanovljeno radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Stoga je Vrhovni kasacioni sud, koji se kao najviši sud u Republici Srbiji stara o ujednačavanju sudske prakse, jedino nadležan da oceni da li je u konkretnom slučaju iz ovog razloga revizija izuzetno dozvoljena. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se osporeno revizijsko rešenje doneto povodom posebne revizije ne može dovesti u vezu sa povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Takav stav Ustavni sud je zauzeo i u Rešenju Už-683/2013 od 13. marta 2014. godine.

Ispitujući navode podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac, kao dokaz nejednakog postupanja Vrhovnog kasacionog suda, dostavio veći broj (12) rešenja tog suda, a kojima je prihvaćeno odlučivanje o revizijama tužilaca kao izuzetno dozvoljenim i kojima su ukinute nižestepene presude. Ustavni sud konstatuje da se takve sudske odluke, po pravilu, ne mogu smatrati dokazom o nejednakom postupanju suda, budući da njima nije konačno odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu štete, već su ukinute nižestepene presude i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje prvostepenom, odnosno drugostepenom sudu. S obzirom na to da se pravni stav izražen u priloženim rešenjima – o postojanju odgovornosti organa tuženog za naknadu štete, razlikuje od pravnog stava izraženog u osporenom rešenju, Ustavni sud nalazi da, u konkretnom slučaju, treba imati u vidu i posledice koje su takve odluke proizvele na ishod predmetnih parničnih postupaka. Ustavni sud je utvrdio da najveći broj postupaka u kojima su doneta priložena rešenja još nije okončan. Naime, u čak sedam predmeta je u toku postupak po reviziji (od kojih je u četiri pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev), a u dva je u toku postupak po žalbi. Samo u dva predmeta je konačno odlučeno, tako što je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev za naknadu štete (postupci koji su usledili nakon rešenja Rev. 2342/15 od 29. decembra 2015. godine i Rev. 81/16 od 6. aprila 2016. godine), a revizija u tim postupcima nije izjavljena. U postupku koji je usledio nakon ukidajućeg rešenja Rev. 36/15 od 7. maja 2015. godine, Vrhovni kasacioni sud je doneo presudu Rev. 1127/17 od 21. marta 2018. godine kojom je prihvatio da odlučuje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, ali je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv drugostepene presude kojom je pravnosnažno odbijen zahtev za naknadu štete. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da se, u okolnostima konkretnog slučaja, priložene sudske odluke ne mogu prihvatiti kao dokaz o postojanju „dubokih i dugotrajnih razlika“ u praksi Vrhovnog kasacionog suda, a što bi predstavljalo razlog za utvrđenje povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je pred ovim sudom podnet veći broj ustavnih žalbi u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, a u kojima su osporene revizijske odluke donete, pre svega, tokom 2018. godine, i u kojima je zauzet identičan pravni stav kao i u osporenom rešenju. Takođe, u toku 2017. i 2018. godine donete su i dve presude revizijskog suda kojima je konačno odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete, a protiv kojih su izjavljene ustavne žalbe. Rešenjima Ustavnog suda Už-8250/15 od 18. maja 2018. godine i Už-665/2017 od 13. jula 2018. godine odbačene su ustavn e žalbe izjavljena protiv tih revizijskih presuda.

Na osnovu napred izloženog, kao i činjenice da su sva rešenja koja je podnosilac dostavio kao dokaz nejednakom postupanju doneta u periodu od maja 2015. do septembra 2016. godine, proizlazi da u vreme donošenja osporenog rešenja, kao i u periodu pre toga – godinu i po dana, Vrhovni kasacioni sud nije donosio suštinski različite odluke o spornom pravnom pitanju, što takođe govori u prilog prethodno iznetoj oceni Suda.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.