Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu maloletnog podnosioca zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi utvrđivanja očinstva i izdržavanja. Postupak je trajao sedam godina, uz značajne periode neaktivnosti suda, što je dovelo do dosuđivanja naknade nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi mal. Nikole Boškovića iz Čortanovaca, čiji je zakonski zastupnik majka S.B. iz Čortanovaca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba mal. Nikole Boškovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P2. 21/10 ( ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 418/03) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Mal. Nikola Bošković iz Čortanovaca, koga zastupa zakonski zastupnik – majka S . B . iz Čortanovaca , preko punomoćnika – advokatske kancelarije advokata Rajke Jasike, Nikole Jasike i Vladimira Ališića, advokata iz Inđije, podneo je 13. oktobra 20 10. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P2. 21/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 418/03).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni postupak koji je hitne prirode pred prvim stepenom trajao šest godina i osam meseci. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog prava, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 2. 21/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, preko svoje majke kao zakonskog zastupnika, podneo je 8. septembra 2003. godine tužbu Opštinskom sudu u Inđiji, protiv tuženog D.A, kojom je tražio da sud utvrdi da je tuženi biološki otac deteta, kao i da obaveže tuženog da na ime doprinosa za izdržavanje tužioca plaća mesečno 12% od dohotka koji prima. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 418/03.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 22. septembar 2004. godine, ali ovo i naredna dva ročišta (zakazana za 3. novembar 2004. godine i 2. februar 2005. godine) , nisu održan i – prva dva ročišta jer tuženi nije došao, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan, a treće zbog bolesti postupajućeg sudije. Naredno ročište zakazano je za 18. januar 2006. godine. Do 28. septembra 2006. godine zakazano je još pet ročišta, od kojih jedno nije održano. Nakon tog datuma Opštinski sud u Inđiji nije zakazao više nijedno ročište.

Postupak je u 2010. godini, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, nastavljen da se vodi pred Višim sudom u Sremskoj Mitrovici, a predmet je dobio broj P2. 21/10. Pred ovim sudom je održano četiri ročišta. Podneskom od 23. februara 2010. godine preinačena je tužba, tako što je kao tužilja označena i majka tužioca, kao njegov zakonski zastupnik, koja je tražila da sud njoj poveri da samostalno vrši roditeljsko pravo nad maloletnim tužiocem. Preinačenom tužbom je traženo i da sud uredi način održavanja ličnih odnosa između tužioca i tuženog, kao i da obaveže tuženog da, na ime doprinosa za izdržavanje tužioca isplati navedene novčane iznose.

Nakon što je Viši sud u Sremskoj Mitrovici 20. maja 2010. godine zaključio glavnu raspravu u ovom predmetu, istog dana doneo je presudu P2. 21/10, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca koji se odnosi na utvrđivanje očinstva, određivanje roditelja koji će vršiti roditeljsko pravo, održavanje ličnih odnosa između tužioca i tuženog, dok je delimično usvojio tužbeni zahtev koji se odnosi na doprinos tuženog izdržavanju deteta.

Protiv ove presude, u delu kojim je odlučeno o doprinosu tuženog za izdržavanje, odnosno o troškovima postupka, parnične stranke su izjavile žalbe.

Presudom Apelacionog sud u Novom Sadu Gž2. od 20. septembra 2010. godine odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena je presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P2. 21/10 od 20. maja 2010. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je, između ostalog, da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

S obzirom na to da je ustavna žalba podneta zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čije se odredbe sadržinski ne razlikuju, to je Ustavni sud ocenu postojanja istaknute povrede vršio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Porodičnim zakonom („Službeni glasnik RS, broj 18/05) propisano je: da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo (član 204. stav 1.); da će se s udski odnosno upravni postupak koji je pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) nastaviti prema odredbama ovog zakona, osim ako je do dana početka primene ovog zakona doneta prvostepena odluka (član 357. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Inđiji 8. septembra 2003. godine, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja donošenjem presude Apelacionog suda od 20. septembra 2010. godine, trajao sedam godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka, posebno imajući u vidu prirodu tog postupka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je osporeni parničn i postu pak bio od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je tužbenim zahtevom traženo da sud, između ostalog, utvrdi da je tuženi biološki otac podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio i da podnosi lac nije ničim doprine o navedenom trajanj u postupka.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio složen ni činjenično, ni pravno, tim pre što se tuženi odazvao pozivu za potrebno medicinsko veštačenje.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, navedeno trajanje postupka je posledica izuzetno neefikasnog postupanja Opštinskog suda u Inđiji, koji u postupku izuzetno hitne prirode, u više dužih perioda nije uopšte postupao. Ustavni sud, pre svega, ističe da Opštinski sud u Inđiji u periodu od 28. septembra 2006. godine do 31. decembra 2009. godine, dakle tri godine i tri meseca nije zakazao nijedno ročište. Takođe, ni u periodu između 2. februara 2005. godine i 18. januara 2006. godine nije zakazao nijedno ročište, a prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu zakazao je tek nakon godinu dana od podnošenja tužbe.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno neefikasnim radom postupajućeg parničnog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodn e banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i značaj prava o kome su sudovi odlučivali. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević