Poništaj odluka o odbijanju prava na novčanu naknadu zbog neobrazloženosti

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Odluke upravnih organa i Upravnog suda, kojima je odbijeno pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, nisu sadržale jasne i proverljive razloge, čime je povređeno pravo na obrazloženu odluku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4435/2016
21.12.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. B . iz Aleksinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. decembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. B . i utvrđuje da je rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Niš UP. I 0303-10411-3198-1/2015 od 10. avgusta 2015. godine, rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-685/2015 od 28. septembra 2015. godine i presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 15098/15 od 17. marta 2016. godine povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 15098/15 od 17. marta 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-685/2015 od 28. septembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. B . iz Aleksinca podnela je Ustavnom sudu, 7. juna 2016. godine, preko punomoćnika B . K , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Niš UP.I 0303-10411-3198-1/2015 od 10. avgusta 2015. godine, rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-685/2015 od 28. septembra 2015. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 15098/15 od 17. marta 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na socijalnu zaštitu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 69. stav 3. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su upravni organi našli da se nisu stekli uslovi da se podnositeljki prizna pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, budući da je iznos otpremnine koji je primila opredeljujući se za opciju 1 Odluke o utvrđivanju Programa za rešavanje viška zaposlenih za 2015. godinu, veći od iznosa otpremnine koji bi bio utvrđen po Zakonu o radu. Istaknuto je da se izneti zaključak ne može proveriti jer nije izričito utvrđeno koliki iznos otpremnine bi podnositeljki pripao u skladu sa Zakonom o radu, niti je taj iznos upoređen sa iznosom koji je podnositeljka primila. Potom je navedeno da je Upravni sud u osporenoj presudi „prepisao“ stavove iz drugostepenog rešenja, ne izjašnjavajući se uopšte na navode iz tužbe. Podnositeljka se u postupku pre ustavne žalbe posebno pozivala na to da se iz potvrde poslodavca broj 794/3 od 30. juna 2015. godine moglo utvrditi da je na ime otpremnine primila manji iznos od onog koji bi joj pripao primenom Zakona o radu, kao i da je Nacionalna služba za zapošljavanje licima koja su se opredelila za otpremninu po opciji 2, u iznosu utvrđenom Zakonom o radu, priznavala pravo na novčanu naknadu, ne dovodeći u pitanje obračun otpremnine koji je izvršio poslodavac. Napominje se da je neprihvatljiv stav drugostepenog organa da se za obračun otpremnine po Zakonu o radu uzimaju u obzir samo isplaćene zarade, jer ukoliko poslodavac ni za jedan od tri meseca koja prethode mesecu u kome se isplaćuje otpremnina, ne bi isplatio zaradu, tada ne bi postojao osnov za obračun otpremnine, što bi derogiralo pravo zaposlenog na isplatu otpremnine, a potom i pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti.

Povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava obrazlažu se i time što je Upravni sud u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo drugačiju presudu U. 15682/15 od 8. aprila 2016. godine, kojom je uvažio tužbu druge tužilje koja je bila zaposlena kod istog poslodavca i poništio rešenje tuženog organa.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenim rešenjima i presudom podnositeljki povređena označena ustavna prava i da se osporene odluke ponište.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju , sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz priložene dokumentacije , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Osporenim rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Niš UP.I 0303-10411-3198-1/2015 od 10. avgusta 2015. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnositeljke za priznavanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da je podnositeljki kod poslodavca „B .“ a.d, Aleksinac , 30. juna 2005. godine prestao radni odnos, na osnovu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu; da se podnositeljka opredelila za opciju 1 iz Programa za rešavanje viška zaposlenih u postupku privatizacije za 2015. godinu, te joj je isplaćena novčana naknada od 312.389,48 dinara, odnosno 200 evra po godini staža osiguranja, u dinarskoj protivvrednosti , kod poslodavca ; da je podnositeljka kod navedenog poslodavca ostvarila staž osiguranja u trajanju od 12 godina, devet meseci i 28 dana; da je u potvrdi poslodavca broj 794/3 od 30. juna 2015. godine navedeno da bi podnositeljki, da se opredelila za opciju 2 iz Programa, odnosno otpremninu po Zakonu radu, bio isplaćen iznos od 333.249,95 dinara ; da je iz potvrde o zaradi broj 793/5 od 30. juna 2015. godine utvrđeno da osnovice na koje su obračunati doprinosi za mart i maj 2015. godine iznose 22.357,00, odnosno 20.109,00 dinara, dok zarada isplaćena za april 2015. godine iznosi 92.563,96 dinara. Imajući u vidu iznete podatke o isplaćenoj zaradi i osnovicama za obračun doprinosa za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kojem se isplaćuje otpremnina, kao i navedeni staž osiguranja, prvostepeni organ je zaključio da je iznos naknade koji je podnositeljka primila veći od iznosa otpremnine koji bi bio utvrđen u skladu sa odredbama Zakona o radu.

Podnositeljka je u žalbi, a potom i tužbi u upravnom sporu, iznela sledeće ključne navode: da joj za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kojem se isplaćuje otpremnina nisu isplaćene sve zarade, što je krivica poslodavca; da ukoliko u relevantnom periodu nije isplaćivana zarada , osnovica za obračun otpremnine po Zakonu o radu je ugovorena i obračunata neisplaćena zarada; da Nacionalna služba za zapošljavanje nije proveravala kako je poslodavac obračunao otpremninu zaposlenima koji su se opredelili za opciju 2, odnosno otpremninu obračunatu na način utvrđen Zakonom o ra du, niti je od poslodavca tražila da dostavi potvrde koliki bi iznos otpremnine primili da su se izjasnili za opciju 1, kao podnositeljka ustavne žalbe; da je tim zaposlenima kasnije priznato pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, iako im nisu isplaćene sve zarade; da se odredbe Zakona o radu moraju identično tumačiti u odnosu na sve zaposlene, nezavisno od toga za koju su se opciju opredelili ; da nije uzeta u obzir potvrda poslodavca 794/3 od 30. juna 2015. godine u kojoj je navedeno da bi otpremnina koju je trebalo da primi po Zakonu o radu iznosila 333.249,95 dinara.

Osporenim rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-685/2015 od 28. septembra 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosi teljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. U obrazloženju ovog drugostepenog rešenja je navedeno da je poslodavac u potvrdi o zaradi broj 793/5 od 30. juna 2015. godine naveo da je podnositeljki za poslednjih 12 meseci koji prethode mesecu u kojem joj je prestalo osiguranje isplaćena zarada za mesece septembar i oktobar 2014. godine, u iznosima od 25.500,42 dinara i 26.737,62 dinara, kao i za april mesec 2015. godine u iznosu od 92.563,96 dinara, dok je za ostale mesece obračunat samo doprinos u iznosima od 20.198,00 do 22.357,00 dinara, a zarada nije isplaćena. Kako podnositeljki nije isplać ena zarada za svih 12 meseci koji prethode mesecu u kojem joj je prestao radni odnos, drugostepeni organ je zaključio da je samim tim podnositeljki isplaćena otpremnina u većem iznosu od visine otpremnine koja bi bila utvrđena u skladu sa Zakonom o radu. Istaknuto je da je podnositeljka izabrala iznos otpremnine koji je, u konkretnom slučaju, za nju bio najpovoljniji, te da bi se ona „verovatno“ opredelila za veći iznos otpremnine da je takva mogućnost postojala. Taj organ je ocenio da je neosnovan navod podnositeljke da je trebalo uzeti u obzir iznos obračunate, a neisplaćene zarade, kao parametar za utvrđivanje visine otpremnine prema Zakonu o radu, jer se pod zaradom, u smislu odredaba Zakona o radu i Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, podrazumeva jedino zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, a poslodavac je u obavezi da doprinose obračuna i isplati istovremeno sa isplatom zarade.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 15098/15 od 17. marta 2016. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude izloženo je činjenično stanje sadržano u obrazloženju drugostepenog rešenja, a potom i zaključak Upravnog suda da je tuženi organ pravilno našao da se podnositeljka opredelila za otpremninu u većem iznosu od visine otpremnine utvrđene u smislu čl. 158. do 160. Zakona o radu, zbog čega se nisu stekli uslovi da joj se po prestanku radnog odnosa prizna pravo na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, u skladu sa odredbom člana 67. stav 1. tačka 1) Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Taj sud je ponovio prethodno iznete ocene drugostepenog organa o neosnovanosti navoda žalbe, koji su ponovljeni i u tužbi .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Odredbom člana 67. stav 1. tačka 1) Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ( „Službeni glasnik RS“, br. 36/09, 88/10 i 38/15 ) propisano je da nezaposleni ima pravo na novčanu naknadu u slučaju prestanka radnog odnosa ili prestanka obaveznog osiguranja, po osnovu prestanka radnog odnosa otkazom od strane poslodavca, u skladu sa propisima o radu, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla, u skladu sa zakonom, osim lica koja su se, u skladu sa odlukom Vlade o utvrđivanju programa rešavanja viška zaposlenih, svojevoljno opredelila za novčanu naknadu ili posebnu novčanu naknadu - u većem iznosu od visine otpremnine utvrđene Zakonom o radu.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14 i 13/17 -Odluka US) propisano je: da je p oslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. stav 5. tačka 1) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim članom (član 158. stav 1.); da se v isina otpremnine iz stava 1. ovog člana utvrđuje opštim aktom ili ugovorom o radu, s tim što ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca kod koga ostvaruje pravo na otpremninu (stav 2.); da se z aradom u smislu člana 158. ovog zakona smatra prosečna mesečna zarada zaposlenog isplaćena za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kojem se isplaćuje otpremnina (član 159.); da z aposleni kome poslodavac posle isplate otpremnine iz člana 158. ovog zakona otkaže ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom ostvaruje pravo na novčanu naknadu i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu, u skladu sa propisima o zapošljavanju (član 160.); da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. stav 5. tačka 1)).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ “, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10 ), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da k oje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje ovlašćeno službeno lice po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.).

Odlukom o utvrđivanju Programa za rešavanje viška zaposlenih u postupku privatizacije za 2015. godinu („Službeni glasnik RS“, br. 9/15, 84/15 i 109/15) , u odeljku III pod nazivom „Način rešavanja viška zaposlenih“, predviđen o je da zaposleni koji je utvrđen kao višak u 2015. godini, može dobrovoljno da se opredeli za jednu od opcija, koja je za njega najpovoljnija, i to za: 1) otpremninu u visini dinarske protivvrednosti 200 evra za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu, po srednjem kursu, na dan dostavljanja spiskova viška zaposlenih od strane poslodavca, s tim da ukupna visina otpremnine ne može biti veća od 8.000 evra u dinarskoj protivvrednosti; 2) otpremninu obračunatu na način utvrđen Zakonom o radu s tim da ukupna visina otpremnina ne može biti veća od 8.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, a visina sredstava za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslednjeg poslodavca ne može biti veća od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu, na dan dostavljanja spiskova viška zaposlenih od strane poslodavca; 3) otpremninu u iznosu od šest (6) prosečnih zarada po zaposlenom u Republici Srbiji, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike - za zaposlene koji imaju više od 15 navršenih godina rada u radnom odnosu.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od iznete tvrdnje da osporeni akti ne sadrže konkretne, jasne i dovoljne razloge za zauzeti stav da podnositeljka nema pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti.

Ustavni sud ukazuje na to da se jedna od garancija označenog ustavnog prava, na koju se poziva i podnositeljka u ustavnoj žalbi, odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili adekvatno ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo na one koje oceni pravno relevantnim (ESLjP, presuda Van de Hurk protiv Holandije, broj 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (ESLjP, presuda Helle protiv Finske, broj 157/1996/776/977, stav 60 , od 19. decembra 1997. godine ). Ustavni sud podseća da se navedena ustavna garancija proteže i na obrazloženja rešenja koja su doneta u upravnom postupku, budući da su pravila koja su bila sadržana u ranije važećem Zakonu o opštem upravnom postupku predstavljala neodvojivi deo procesnih jemstava pravičnog suđenja, zaštićenih Ustavom.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je ispitao da li je u obrazloženjima osporenih odluka postignuto navedeno jemstvo pravičnog suđenja. U tom smislu, Ustavni sud je primetio neusklađenost i protivrečnost argumentacije date u obrazloženjima osporenih rešenja upravnih organa. Naime, oba upravna organa su utvrdila da podnositeljka nema pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti jer se, u skladu sa Odlukom o utvrđivanju Programa za rešavanje viška zaposlenih u postupku privatizacije za 2015. godinu, svojevoljno opredelila za otpremninu u većem iznosu od visine otpremnine utvrđene Zakonom o radu. Međutim, oni su izneli različite razloge zbog kojih su našli da se podnositeljki ne može priznati navedeno pravo. Prvostepeni organ je, prilikom utvrđivanja visine otpremnine obračunate na način propisan Zakonom o radu, uzeo u obzir iznos isplaćene zarade, a za zarade koje nisu isplaćene, iznos osnovice na koju je obračunat doprinos, i to za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kojem je prestao radni odnos, kao i staž osiguranja podnositeljke ostvaren kod poslodavca. Za razliku od njega, drugostepeni organ je uzeo u obzir samo isplaćene zarade, a ne i obračunate zarade koje nisu isplaćene, te je zaključio da bi iznos otpremnine po Zakonu o radu bio niži od onog koji je podnositeljka dobila, samim tim što joj nisu isplaćene zarade za svih 12 meseci koji prethode mesecu u kojem joj je prestao radni odnos. Pri tome, u osporenim rešenjima upravnih organa nije utvrđena odlučna činjenica o tome koji iznos otpremnine bi podnositeljki bio isplaćen da je obračunat na način propisan Zakonom o radu, nezavisno od toga da li joj je poslodavac isplatio sve zarade u relevantnom periodu koji prethodi mesecu u kojem bi takva otpremnina bila isplaćena, niti su dati razlozi za ocenu priložene potvrde poslodavca broj 794/3 od 30. juna 2015. godine u kojoj se navodi visina otpremnine koja bi joj pripala u skladu sa pomenutim zakonom.

S obzirom na to da je podnositeljka u tužbi kojom je pokrenula upravni spor isticala pomenute nedostatke u obrazloženju konačnog rešenja, Ustavni sud smatra da je na Upravnom sudu bilo da u dovoljnoj meri razmotri navode tužbe i da na njih odgovori na način koji bi otklonio sumnju u arbitrernu primenu merodavnog prava. Međutim, Upravni sud je u potpunosti prihvatio pravno i činjenično neutemeljene razloge drugostepenog organa, propuštajući da oceni relevantne navode tužbe, koji su prethodno isticani i u žalbi, ali nisu adekvatno ocenjeni u drugostepenom rešenju. Ustavni sud ukazuje da podnositeljki mora biti jasno zašto ona u specifičnim okolnostima svog slučaja ispunjava ili ne ispunjava zakonom propisane uslove za priznavanje prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, što podrazumeva dužnost upravnih organa, a posebno Upravnog suda, da navedu precizne i logične razloge na kojima zasnivaju ocenu o postojanju pretpostavki za primenu merodavnih propisa.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim aktima podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu odluku, kao sastavni deo prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da se podnositeljki ustavne žalbe prizna novčana naknada za slučaj nezaposlenosti, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 15098/15 od 17. marta 2016. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosi teljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-685/2015 od 28. septembra 2015. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Ustavni sud je imao u vidu da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava obrazlaže time što je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 15682/15 od 8. aprila 2016. godine, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, uvažena tužba M.N. iz Aleksinca, poništeno rešenje Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-694/2015 od 29. septembra 2015. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Međutim, Ustavni sud, u konkretnom slučaju, nije mogao ispitivati dostavljenu presudu, budući da ona potiče iz perioda nakon donošenja osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 15098/15 od 17. marta 2016. godine. Ustavni sud nalazi da posmatrano sa aspekta priložene sudske odluke podnositeljki nisu mogla biti povređena označena ustavna prava, jer ta odluka, u vreme kada je pravnosnažno okončan postupak po zahtevu podnositeljke, još uvek nije postojala (videti, na primer, Odluku Ustavnog suda Už -8295/2013 od 11. februara 2015. godine).

Imajući to u vidu, kao i da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje kao posledicu neobrazloženosti osporenih akata i poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalb u u delu u kome se ističu povred e ostalih eleme nata tog ustavnog prava, kao i povreda drugih označenih ustavnih prava.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Poništaj odluka o odbijanju prava na novčanu naknadu zbog neobrazloženosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti