Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku sa stranim elementom

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu privrednog društva zbog dugotrajnog parničnog postupka. Iako je postupak trajao 15 godina, Sud je utvrdio da su kašnjenja prvenstveno posledica procesne složenosti zbog međunarodne pravne pomoći i ponašanja samog podnosioca žalbe.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4437/2012
29.01.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva " K ." iz S, Republika Makedonija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva "K." izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10854/10 (inicijalno predmet P. 3996/96 ranijeg Drugog opštinskog sud a u Beogradu), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo "K." iz S, Republika Makedonija, podnelo je, 1. juna 2012. godine, preko punomoćnika V. D, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6645/11 od 29. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku u postupku vođenom pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10854/10, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zato što je parnica radi duga, u kojoj je imao svojstvo tuženog, trajala više od 15 godina, suprotno praksi Evropskog suda za ljudska prava, i to bez njegove krivice. U toku postupka donete su dve odbijajuće prvostepene presude, ali je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu preinačena prvostepena presuda i usvojen tužbeni zahtev tužioca. Podnosilac ističe da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, jer je Apelacioni sud u Beogradu "zanemario slobodno uverenje prvostepenog suda i ocenu izvedenih dokaza". Naime, za razliku od drugostepenog suda, prvostepeni sud je poklonio punu veru iskazu zakonske zastupnice tuženog i svedoka. Pritom, i odluka o kamati iz osporene drugostepene presude je nezakonita, jer takvu kamatu tužilac nije ni tražio tužbenim zahtevom. Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu, te traži naknadu nematerijalne štete i predlaže da se odluka objavi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 10854/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M.T. iz Beograda podneo je, 24. juna 1996. godine, Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe, radi duga. U tužbi je naveo da je u pitanju deo advokatskog honorara koji mu tuženi nije isplatio prema zaključenom ugovoru. Istovremeno je predložio određivanje privremene mere. Predmet je zaveden pod brojem P. 3996/96, a rešenjem Opštinskog suda od 1. jula 1996. godine je usvojena privremena mera. Tuženom, koji je strano privredno društvo, Opštinski sud je, poštujući pravila dostavljanja diplomatskim putem, posle dva obraćanja Ministarstvu pravde Republike Srbije radi uručenja tužbe, rešenja i poziva, dostavio tužbu 21. marta 1997. godine. Nakon jednog neodržanog ročišta u 1996. godini, jer nije bilo dokaza da je tuženi primio poziv, 24. juna 1997. godine doneta je presuda na osnovu izostanka, po predlogu tužioca, s obzirom na to da na ročište nije pristupio tuženi iako je uredno bio pozvan diplomatskim putem. Tuženi je 8. jula 1997. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, a nakon uručenja presude preko Ministarstva pravde, i žalbu 29. decembra 1997. godine. Takođe, Opštinski sud je putem međunarodne pomoći pribavio odgovor Osnovnog suda u Skoplju o tome kada je uručena presuda tuženom, pa je posle uredne dostave poziva diplomatskim putem, tokom 1999. godine dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje, a predmet je dobio novi broj P. 1044/99. Tuženi je angažovao punomoćnika 22. januara 1999. godine, i tog istog dana su ostvareni procesni uslovi da se održi prvo ročište za glavnu raspravu. Od četiri zakazana ročišta u toj godini, Opštinski sud je održao tri, na kojima su saslušani tužilac i zakonska zastupnica tuženog u svojstvu parnične stranke, te zatraženi izveštaji, najpre od stranaka, pa pošto ih one nisu dostavile, od preduzeća "J." Beograd o tome koliko je iznosila visina cene kafe u mesecu maju 1995. godine, jer je to bio element za obračun honorara advokatu. Jedno ročište od 22. marta 1999. godine je odloženo jer su obe stranke predale podneske, odnosno dokaze neposredno na ročištu, dok drugo ročište nije održano jer traženi izveštaj nije dostavljen. Nakon prispeća odgovora da ne raspolaže tim podacima od preduzeća "J." iz Beograda, Opštinski sud se obratio i Zavodu za statistiku Grada Beograda, te Saveznom zavodu za statistiku čiji su odgovori takođe bili negativni.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 1044/99 od 6. novembra 2001. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca, bilo je zakazano pet ročišta, a tuženi je pozivan putem međunarodne pravne pomoći četiri puta. Dva ročišta nisu održana jer tuženom nije bio uredno uručen poziv i jer je punomoćnik tuženog tražio odlaganje. Punomoćnik tuženog je izostao sa zakazanih ročišta i pored dva uredno primljena poziva, a zakonska zastupnica tuženog, uredno pozivana radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, dva puta je izostala pravdajući se sprečenošću da pristupi zbog bezbednosne situacije. Na održanim ročištima saslušan je jedan svedok, a parnične stranke su saslušane 6. novembra 2001. godine, kada je glavna rasprava i zaključena. Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4836/02 od 29. oktobra 2002. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden kod Opštinskog suda pod brojem P. 351/03. Tokom narednih šest godina održana su samo dva ročišta, iako je Opštinski sud zakazivao ročišta dva puta godišnje, s obzirom na to da je pozive tuženom trebalo uručiti diplomatskim putem. Punomoćniku tuženog je naloženo 5. septembra 2003. godine da dostavi overenu kopiju pasoša zakonske zastupnice tuženog, a po ponovljenom nalogu od 4. januara 2006. godine, punomoćnik tuženog je kasnio sa odgovorom četiri meseca i tada je obavestio sud da stranka ima novi pasoš, a da je stara putna isprava, koju je sud tražio, uništena. Takođe, Opštinski sud se više puta obraćao Saveznom ministarstvu inostranih poslova, kao i Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, radi izveštaja da li se u periodu od oktobra do novembra 1995. godine mogla prelaziti granica između SRJ i Republike Makedonije sa ličnom kartom. Zakonska zastupnica tuženog uglavnom nije uredno primala pozive, jednom je poziv vraćen jer nije nađena na datoj adresi, a jednom jer je istekao rok za poziv, dok je jednom i pored uredno primljenog poziva izostala. Pored toga, punomoćnik tuženog je devet puta izostao sa ročišta iako je bio uredno pozvan (bez obzira da li su ročišta održana ili ne), a zakonsku zastupnicu tuženog nije obaveštavao o datumima održavanja ročišta. Dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog evakuacije iz suda zbog dojave bombe, te jedno jer je tužilac tražio rok da uredi tužbu. Podneskom od 7. decembra 2009. godine punomoćnik tuženog je opravdao izostanak stranke - zakonske zastupnice za taj datum, iako u spisima predmeta nije bilo dokaza da je ona uredno pozvana, zbog čega ročište nije ni održano.

Od 2010. godine, kada je izvršena reorganizacija pravosuđa, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 10854/10 i nakon tri održana ročišta, na kojima su ponovo saslušane parnične stranke, zaključena je glavna rasprava 18. maja 2011. godine. U ovom delu postupka, zakonska zastupnica tuženog je putem međunarodne pomoći tri puta pozivana, ali joj dva puta pozivi nisu bili uredno uručeni, a treći put je pristupila u odsustvu svog punomoćnika, za koga nije bilo dokaza o urednoj dostavi poziva, pa je odbila da bude saslušana u njegovom odsustvu. Punomoćnik tužioca je obavestio sud da je pribavio obaveštenje Advokatske komore Beograd da je punomoćnik tuženog ispisan iz imenika advokata 25. novembra 2006. godine, te da ga ne treba pozivati u smislu ranije datog punomoćja, pa je zakonska zastupnica tuženog novoangažovanom advokatu dala punomoćje za zastupanje 13. decembra 2010. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10854/10 od 18. maja 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 5.115 evra, sa kamatom koju banke plaćaju na štedne uloge po viđenju u mestu ispunjenja počev od 1. januara 2002. godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti, kao i domicilnu kamatu na iznos od 10.000 DEM počev od 14. februara 1996. godine do 31. decembra 2001. godine, te tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6645/11 od 29. marta 2012. godine preinačena je prvostepena presuda u prvom stavu izreke, tako što je tuženi obavezan da tužiocu isplati iznos od 5.115 evra, sa kamatom po stopi koju određuje Evropska centralna banka počev od 1. januara 2002. godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti, kao i domicilnu kamatu na iznos od 10.000 DEM počev od 14. februara 1996. do 31. decembra 2001. godine. U stavu drugom izreke osporene presude ukinuto je rešenje o troškovima, te u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da su u prvostepenom postupku sve važne činjenice za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva potpuno i pravilno utvrđene izvedenim dokazima, ali da je prvostepeni sud izveo pogrešan zaključak da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca, zbog toga što tužilac nije dokazao da je zakonska zastupnica tuženog bila prisutna u njegovoj kancelariji prilikom potpisivanja predmetnog ugovora o advokatskom honoraru, pogrešno smatrajući da je teret dokazivanja u ovoj parnici na tužiocu. Naime, kako tužilac svoje potraživanje zasniva na pismenom sporazumu (ugovoru) o advokatskom honoraru od 10. novembra 1995. godine, koji su svojeručno potpisale obe strane, i tužilac i zakonska zastupnica tuženog, sa overavanjem potpisa pečatom preduzeća u čije ime istupa, te kako tuženi to potraživanje osporava ističući da njegova zakonska zastupnica nije bila na teritoriji Republike Srbije 10. novembra 1995. godine, kada je sačinjen sporni ugovor, pa tada nije mogla biti ni u kancelariji tužioca, dokazujući tu tvrdnju činjenicom da u njenom pasošu nije konstatovan ulazak na teritoriju Republike Srbije, već da je tužiocu predala „blanko“ papire sa potpisom i pečatom u koje je on navodno naknadno uneo tekst ugovora, to je u konkretnoj pravnoj situaciji na tuženom bio teret dokazivanja u smislu člana 223. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Ovo naročito, zbog toga što iz dopisa MUP RS broj 28-876/04 od 25. aprila 2004. godine proizlazi da su makedonski državljani sve do 1998. godine mogli da prelaze na teritoriju Republike Srbije samo uz ličnu kartu. Što se tiče stope kamate na potraživanje tužioca koja glasi na plaćanje u evrima, Apelacioni sud je dosudio kamatu po stopi koju određuje Evropska centralna banka, s obzirom na to da se ta kamata dosuđuje od 1. januara 2002. godine, kao dana uvođenja evra kao zajedničke valute zemalja Evropske monetarne unije, pa se ne može dosuditi kamata koju banke plaćaju na štedne uloge po viđenju u mestu ispunjenja (a koju je tužilac tražio opredeljenim zahtevom od 21. decembra 2006. godine). Pritom, taj sud je imao u vidu da je dovoljno istaći zahtev za kamatu i opredeliti datum od kada ona teče, dok je način obračuna i visina stope određen imperativnim propisima, zbog čega nije bilo potrebno da se, u konkretnom slučaju, posebnom odlukom odbija deo tužbenog zahteva koji se odnosi na "kamatu koju banke plaćaju na štedne uloge po viđenju u mestu ispunjenja". Navedena presuda uručena je punomoćniku tuženog 4. maja 2012. godine. Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 10854/10 od 4. jula 2002. godine odlučio o trpškovima postupka, obavezavši tuženog na naknadu troškova tužiocu. Protiv ovog rešenja nije bilo žalbi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg ZPP koje se odnose na efikasno postupanje parničnog suda.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a krećući se u granicama postavljenog zahteva ustavnom žalbom, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnica, čije trajanje osporava podnosilac, kao tuženi u ovom postupku, za njega započela uručenjem tužbe diplomatsko-konzularnim putem 21. marta 1997. godine i da je okončana 4. maja 2012. godine, uručenjem osporene drugostepene presude, kojom je pravosnažno odlučeno o glavnoj stvari, što bi moglo da ukazuje da navedeni parnični postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, na šta i podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu duga na ime advokatskog honorara, ne može se okarakterisati kao naročito pravno i činjenično složen, s obzirom na činjenična pitanja koja je trebalo raspraviti. Međutim, dužini trajanja postupka u pretežnoj meri je doprinela procesna složenost ovog postupka, jer je činjenica da je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, strano privredno društvo, uslovila poštovanje pravila dostavljanja i pozivanja tuženog diplomatskim putem i postupanje suda na valjan način u okviru međunarodne pravne pomoći, u skladu sa zakonom, a što je bilo odlučujuće za trajanje postupka van standarda za suđenje u razumnom roku. Takođe, iz ovih razloga, nakon dve i po godine od dana podnošenja tužbe - 22. januara 1999. godine ostvareni su procesni uslovi da se održi prvo ročište za glavnu raspravu u predmetnom sporu.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman interes da sud u razumnom roku odluči o tužbenom zahtevu tužioca, s obzirom na obavezu isplate duga, koja u zavisnosti od ishoda spora, može proizaći za podnosioca, ali se nije u skladu sa tim interesom i ponašao.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosilac je u značajnoj meri doprineo dužini postupka, iako je imao procesnu ulogu tuženog u ovom sporu. Naime, traženje odlaganja ročišta zakonske zastupnice tuženog iz različitih razloga i njeno neodazivanje pozivima suda i pored uredne dostave, iako ju je trebalo saslušati u svojstvu parnične stranke, uticalo je na dužinu ovog postupka. Pored ovoga, trajanju postupka van granica razumnog roka, doprinelo je i ponašanje punomoćnika tuženog, koji je tražio odlaganje ročišta ili nije pristupao na ročišta čak devet puta i pored urednih poziva, nije blagovremeno postupao po nalozima suda i jednom je dostavio podnesak neposredno na ročištu. Zatim, i pored obaveze kontakta sa strankom koju zastupa, kao sastavnog dela njihovog ugovornog odnosa, izostala su njegova obaveštavanja zakonske zastupnice tuženog o datumima zakazanih ročišta, a čime bi se znatno ubrzao postupak i sprečile situacije da zbog neuredne dostave poziva diplomatsko-konzularnim putem ona ne pristupa na ročišta. Istovremeno, i sama zakonska zastupnica je svojim ponašanjem vodila odugovlačenju postupka, jer iz podneska njenog punomoćnika od 7. decembra 2009. godine, koji opravdava njeno nepristupanje na ročište, proizlazi da je ona znala za datum održavanja ročišta i pored toga što za to ročište nije bila iskazana uredna dostava poziva za nju putem međunarodne pravne pomoći. Konačno, iako podnosilac tvrdi u ustavnoj žalbi da u njegovom ponašanju nije bilo krivice za trajanje postupka, iznete činjenice govore u prilog suprotnom zaključku.

Razmatrajući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da postupanje nadležni h sudov a, u okolnostima procesno složenog postupka, odnosno vremenski zahtevnog poštovanja pravila dostavljanja pismena diplomatskim putem, te pasivnog držanja tuženog, nije imalo presudan uticaj na dužinu trajanja postupka. Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud prvo ročište održao tek nakon više od dve i po godine, s obzirom na to da su se tek tada ostvarili procesni uslovi za održavanje ročišta. Prvostepeni sud je u skladu sa pravilima međunarodne pravne pomoći pokazao značajnu aktivnost, ali je pozivanje i uručivanje podnesaka tuženom - stranom privrednom društvu navedenim putem, uslovilo da sud, zbog vremena koje je potrebno da se na valjan način sprovede taj postupak, zakaže uglavnom samo po dva ročišta godišnje. Iako je prva prvostepena presuda doneta posle dve godine i deset meseci, nakon njenog ukidanja, ponovni prvostepeni postupak vođen je još devet godina, iz već navedenih razloga i relativno složenog dokaznog postupka. Na strani drugostepenih sudova, u oba žalbena postupka, nije bilo prekoračenja standarda suđenja u razumnom roku, jer je u prvom navratu Okružni sud u Beogradu rešio o žalbi tužioca za nešto više od šest meseci, a Apelacioni sud u Beogradu za nešto više od pet meseci.

Analizirajući celokupno trajanje postupka, Ustavni sud je našao da je do zastoja u efikasnom okončanju spora došlo prevashodno zbog neophodnog poštovanja pravila dostavljanja diplomatskim putem, ali i ponašanja punomoćnika tuženog i zakonske zastupnice tuženog, koji u konkretnom slučaju, nisu delali u ovom cilju, pa se navedeni period trajanja postupka objektivno ne može staviti na teret postupajućih sud ova, niti drugih državnih organa Republike Srbije.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10854/10 (inicijalno predmet P. 3996/96 ranijeg Drugog opštinskog sud a u Beogradu) nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporenu presud u, nasuprot navodima ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je nadležni drugostepeni sud dovoljno i jasno obrazložio osporenu odluku i da se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom, najpre, osporava navedenu presudu u pogledu ocene izvedenih dokaza od strane Apelacionog suda u Beogradu, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporene presude. Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova ni u pogledu primene materijalnog prava, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud u dovoljnoj meri, detaljno i jasno obrazložio razloge zbog kojih, u konkretnom slučaju, ima mesta obavezi tuženog da isplati dug tužiocu sa dosuđenom kamatom, kao u osporenoj presudi. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, pa se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, kojima su, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, potkrepljene tvrdnje o njegovoj povredi.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava drugostepena presuda, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku sa stranim elementom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti